Да пут до слободе никада није лак, ми који живимо на овим просторима, знамо боље но ико други. Али та екстремна времена, која доносе велике патње, „од мирних и повучених људи, рађају велике јунаке и вође“, речи су француског маршала и главног савезничког команданта на Солунском фронту у Првом светском рату, Франшеa д’ Епереa. Управо ти мали, у миру готово неприметни људи, у одсутним тренуцима свих ратова који су нас задесили исказивали су невиђену одлучност и сналажљивост. Ово је прича о само некима од њих.
Ахмед Адемовић, ром из Лесковца, један је од најпознатијих носилаца Карађорђеве звезде са мачевима из тог краја, ордена који се додељује за заслуге према краљу и отаџбини. Његовој ратној причи дивили су се нараштаји, а и данас се често препричава. Ахмед је, наиме био трубач наше војске у Првом балканском рату 1912.године, који је Србија водила за коначно ослобођење од Турака, а због до тада невиђеног подвига, његове груди доживотно је красила Карађорђева звезда. Такође, био је и учесник Првог светског рата.
У јеку Кумановске битке 24.октобра 1912. године, Ахмед се инфилтрира у турске редове, облачи њихову униформу, а с обзиром на то да је познавао турски језик, кроз непријатељски табор пролази неприметно. Као одлични слухиста, лако успева да научи турске командне мелодије и у јеку најжешће борбе, својом трубом свира знак за одступање турске војске. Звук његове трубе уноси пометњу међу Турке и убрзава њихово повлачење. Одмах после тога Ахмед, са оближње узвишице, свира јуриш за српску војску. У несаломивом налету наши борци наносе Турцима велики пораз, што омогућава даље напредовање ослободилаца долином Вардара.
Због своје храбрости трубач Ахмед Адемовић добија одликовање, а колико је на то признање за храброст био поносан говори податак да Карађорђеву звезду никада није скидао са ревера сакоа.
Још је занимљивија, али и потреснија прича о томе како му је та медаља спасила живот током Другог светског рата. Наиме, када су Немци 1941. године још једном показали сву суровост према поробљеном становништву, страљајући их само зато што су Срби, Роми или Јевреји, пред стрељачки вод изведени су и Ахмед и његова два сина, Реџа и Рама. Видевши међутим одликовање на грудима старца, немачки официр је Ахмеду, као одликованом борцу и јунаку Првог српског устанка, поштедео живот. Ипак, синове није могао да спасе. Са много других житеља Јабланице Реџа и Рама су погубљени, а захвални грађани Лесковца подигли су им споменик, подно Хисара.
Ту трагедију Ахмед је јако тешко поднео, што се одразило и на његово психичко здравље, прича за радио Копријан, Милош Крстић продуцент родом из Јабланице, који одлично познаје лик и дело овог, али и других српских и ромских јунака из овог дела наше земље. Причу о Ахмеду Адемовићу потврђује и литература, књиге „Топлички гвоздени пук Књаз Михаило“, официра Мирка Добричанина и „Јунаци гвозденог пука“, историчара Добросава Туровића. Последње године живота остарели Ахмед је провео бесциљно лутајићи Лесковцем, не скидајући притом медаљу са својих груди, а кад год би прошао улицама подсетио би суграђане на своју животну причу, коју су они, с тугом, изнова у полугласу, препричавали. Ахмед Адемовић је умро 1965.године, у 92. години живота, у кућерку свог унука Фадила.
Сличан подвиг неколико година после тога, током Првог светског рата, у бици на Кајмакчалану, извео је још један ромски војник српске војске, трубач Топличког гвозденог пука Рустем Сејдић из Лесковца, деда прослављеног трубача Фејата Сејдића, али о њему у наредној причи.
(Преузимање текста дозвољено уз обавезно навођење имена аутора и назива портала са ког је текст преузет, као и постављања линка ка страници)