Један од чувара народног стваралаштва у Дољевцу и околини је професор српског језика и књижевности и књижевник из Кочана Власта Ценић. Управо је он у збирци „Кладенче“, правој ризници националног блага људи са ових простора, објединио и сачувао народне лирске песме дољевачког краја, скоро 200 њих.
-Записати народну песму из давних времена, равно је победи. Побеђено је време, побеђен је заборав, каже он у изјави за наш портал.
Дуг и трновит пут, додаје, прошао је у трагању за већ заборављеним песмама, међу казивачима, углавном старим људима, најчешће бакама, најчешће неписменим, подсећајући их на неке давне дане села и седељки, на младост, оживљавајући у њиховом сећању неке дивне, давно проживљене тренутке, неко друго време. –Сећајући се са сетом, већ седих глава, навиру сећања, успомене. Такви су људи у овом послу драгоцени, али све их мање. Неумитни зуб времена и њих односи, али запис је остао, као аутентично наслеђе и драгоцено сведочење на једно доба, на једне људе. Зато је Кладенче несвакидашња, ретка и посебна литература. Те талентоване песмопојке упознавали смо углавном на Сусретима села, али сада ни тога нема. Једна од њих, чијих песама у књизи има највише, била је баба Рада Кулић из Орљана, она је била једна права антологија.
Кладенче је јединствено штиво са овом тематиком за ове просторе, тим пре јер данас у дољевачком крају те песме готово нико не пева. Остале су нам углавном само речи.
Пође момче у ливаде
Пође момче у ливаде
Да нажњеје коњу траву.
Претекла га мала мома
Па ожела коњу траву.
Куде жела туј заспала.
Учуди се младо момче:
-Да л да буди ел да љуби?
-Ће да љуби, неће буди!
Нарочито су, каже Ценић, занимљиве песме које се зову „препојувања“. У њима се на крају стиха помињу имена момака и девојака којима су намењене. Биле су конкретне љубавне поруке младих. Оне су се певале на седељкама, спонтаним састанцима, на којима су се окупљали млади, и којима је то била једина забава у селу. Одржавале су се на јесен када се поље смири и има се времена за дружење. Е ту су се певала и ту су настајале најкраће народне лирске творевине овога краја. -Свако је село имао своје седељке, заложи се ватра, уз ватру мота пређа, али се и забавља. Тада су углавном девојке, јер су лирске песме женске песме, „препојувале“. То значи да некој другарици треба указати на „прилику“, на неког ко је воли, или неком ког она воли. Певала су се углавном два стиха, а имена су се мењала спрам „прилике“.
„Бело перо на језеро.
Дуна ветар, однесе га.“
Бело перо је девојка, она је као перо лака, а бела јер је чиста, неукаљана, чедна. Замислите перо на води које се као чамац лелуја, е то је девојка која корача улицом. А тај ветар који дува је момак, силина снага, моћ. Ветар који носи перо, је момак који краде девојку, што нас асоцира на то да су се девојке некада често отимале, крале. Видите како је тај неписмени сељак или вероватније сељанка створила прелепу метафору и то не само једну у само два стиха. Наши народни певачи велики су уметници, а многе песме настајале су у тренутку. Знате, сматра се да је најкраћа лирска песма на свету хаику. Наша лирска песма може бити још краћа. У само два стиха, исприча се цео догадјај. И ја се увек поносим тиме. Има и шаљивих песма, на пример:
„У бачу(башти) ти ретко цвеће,
шта се буташ(гураш) кад те неће.“
Или:
„У руке ти криве игле,
обрни се, те га иде( окрени се, он иде).“
(Крај другог дела)
Пројекат “Здравче венче” суфинансира Општинска управа општине Дољевац