Српски народ песма увек пратила и јачала, с песмо су се дружили, с њом се радовали, њој се јадали, с њом се надали. Највећи и најлепши део усменог стваралаштва овог народа чине лирске песме, а лирско стваралаштво дољевачког краја не заостаје ни мало у свеукупној призми лирике наше земље. Душа народа овога краја исткала је пажње вредне стихове, које не би требало и не би смело предати забораву. Посебно нас осваја изразита метафоричност и сликовитост стихова, ток незнаног, народног песника или што је вероватније песникиње, који је што је такође врло вероватно био неписмен, показујући тако способност малих људи да боље но признате врхунске поете искују риме којима се и данас дивимо.
Јер, некада, оно што није смело или није могло да се каже речима казивало се песмом. Стихом су ткане све оне жеље, надања, хтења о којима патријахално сеоско друштво није дозвољавало да се јавно говори. Упрао оне могле су да учине да немогуће постане могуће, бар у песми.
У народу су настајале, у народу се развијале, али их је нажалост народ и заборављао, а зуб времена односио. Ипак, на срећу, није неумитни проток времена успео све да однесе. Ретки посвећеници и заљубљеници у то немерљиво народно благо успели су да један његов део отргну од заборава, трајно запамте и сачувају у спомен на једно време тако другачије по форми, а тако блиско по осећањима и жељама.
Ево једног примера, по којем је и овај серијал текстова добио име:
Здравче, венче
Здравче, венче, беру ли те моме?
Беру, беру, како да не беру.
Три дни брале, три ћитће набраше,
три дни више, три венца увише:
један венац за големи котал,
друђи венац за белу белушу,
трећи венац за ђурђевско јагње.
А сво то наше фолклорно богатство отисак је прошлости, дух предака, сећање на давна, исконска времена. Многе су везане су за обреде и обичаје из предхришћанских времена, а било их је толико много, коледарских, лазаричких, додолских, сватовских, почасница или здравице, али и љубавних и породичних, тужбалица, песама о раду, као и јуначких и митолошких, а њихов колорит је готово нестваран.
Ево једног примера.
Песма: Пошла Тројанка на воду – Казује Србијанка Николић, Кочане: Пошла је, леле, леле, пошла Тројанка на воду/ На воду, леле, леле, на воду, на Јеремице/ Сусрете, леле, леле, сурете младо момченце/ Стани ми, леле, леле, стани ми лутко батина/ Не смејем, леле, леле, не смејем бате да станем/ Татко је, леле, леле, татко је много нервозан/ Па ће ме, леле, леле, па ће ме бате убије
Управо о тој разноврсности наше лирике, разговарали само са једним од највећих стручњака у овој области проф. др Димитријем Големовићем из Београда, познатим композитором и етномузикологом, који је трагајући за фолклорним песмама обишао многе просторе наше земље. –Шта је песма? Песма је као онај кајмак на млеку које скувате. Оно у себи има највећи проценат хранљивих састојака. Каже се да си онакав какву музику волиш, а ја бих рекао и гајиш и певаш.
Професор Големовић у својој књизи „Свака птица својим гласом пева“ објавио је низ песама уснимљених на терену и у нашим крајевима. Баш кроз песму, како каже, наши преци покушавали су да остваре контакт та вишим силама, које су песмом желели да умилостиве. Уједно, стварали су дивна музичка дела о којима говоримо.–Југоисток Србије чинили су превасходно ратари, који су одвајкада зависили од ћуди природе и много тога је посвећено баш природи. Они су комуницирали или бар мислили да комуницирају са вишим силама и отуда има низ обреда. Чувени су рецимо лесковачки коледари, бујановачки сировари, људи маскирани у шумске духове, у але. То је била борба ноћи и дана, једна је ала персонификација зиме, а друга лета. Читаво пролеће такође има јако много обреда, попут лазарица. Југоисточна Србија је чувена по њима, док их западна Србија нема. Затим имате и Јеремијин дан када се певало против змија и ударало у рецимо неки плех. Певало се: „Јеремија у поље, беште змије у море.“ Веровало се да је та песма заштитно средство против змија и да док се она чује то је граница коју змије не прелазе. Након тога су посленичке песме, за жетву. Занимљиве су и додоле које су се певала у касно пролеће када нема киша. Певале су их девојчице које се обавију травом, попут: „Наша дода Бога моли“. То је био један специфичан однос према вишим силама, јер је народ зависио од њих.
(Крај првог дела)
Пројекат “Здравче венче” суфинансира Општинска управа општине Дољевац