Све што живи у народу, у народу се и мења, прилагођава, обликује, модернизује. Које место данас заузимају наше фолклорне песме? Шта су током времена добиле, а шта изгубиле, питамо проф.др Димитрија Големовића.
-Чињеница је да с једне стране ако хоћемо да гајимо нешто од тог архаичног, начин гајења може да буде својеврстан звучни музеј, да се трудимо да то што више личи на то што је некада било, а да с друге стране то мењамо, надограђујемо, највише са аспекта звучне продукције. На селу се данас малтене више не пева, јер наше село малтене више не постоји. На снази је београдизација целе Србије. Ја сам рођени Београђанин, али сам јако против такве врсте централизације, која се вероватно осећа и код вас. Село се губи, град узима примат. Град почиње, на неки начин, да се бави сеоском културом. Фолклор села се сада гаји у граду. То јесте нека традиција из друге руке, не она изворна, не онаква каква је била. Мада, шта значи изворна? Ето нађемо неку песму стару сто година. Јел може неко да нам гарантује да је она потпуно чиста и да није било неке трансформације у односу на неку песму која не настала пре ње? Наравно да не може. Све се мења, све је у тим променама, једино су током трајања те традиционалне културе промене биле спорије.
Ситан камен до камена
Ситан камен до камена,
Зелен дравац до колена.
Нема никој да га бере,
Само момче и девојче.
Куде брали, туј заспали.
Покрили се с бел тулбена.
Бел тулбена чипке нема!
Спој традиционалног и модерног у овом случају може, али не мора увек, сматра професор, да буде добар, јер како истиче није ни мало лако једну традиционалну песму прилагодити модерним трендовима, па велики број бендова које данас називамо етно то нису у правом смислу те речи. Ипак, као добре примере те WORLD MUSIC истиче Женску певачку групу Мобе или нишке Хазаре.
-Идеја је јако добра, јер тај музички фолклор ваља да живи. Он се чак и у народу мењао, често је био продукцијски обрађиван. На пример у селима око Сокобање су једној традиционалној коледарској песми „Домаћине стајанине, коледо“ временом додали други глас и „обукли“ песму у ново рухо. На тај начин од песме која је настала пре пар стотина година направили су песму на бас. Песма је на тај начин продужила свој век. То и народ ради, а камо ли они који се баве том такозваном музиком света. Људи мисле да је лако обрадити народну песму, али није. Кад су покојног Сању Илића питали коју народну песму воли, он је рекао да не зна ни једну народну песму, а невероватну популарност је стекла његова група „Балканика“ са музиком која претендује да буде нешто што је произашао из народне музике. Бела Бартоп, чувени мађарски композитор и етномузиколог је рекао да је обрада народне мелодије највећи задатак који један композитор може себи да да. Тешко и ретко нађете на такав пример надограђене народне песме, да је она осавремењена, а да није изгубила ону потку, онај свој дух народни. Ипак, добро је да народна музика има свој неки наставак, макар и такав, а то је и начин да се приближи широким народним масама. И ту се дешава нешто врло занимљиво. Навикнути на ту потку фолклорну људи су временом почели да траже примере чисте изворне музике без да је обрађена. Што је фантастично.
Велике промене су захватиле све области живота, те су многе народне умотворине отишле у музеј заборава. Али, има светлих примера настојања да се традиција сачува, те свакако треба напоменути и манифестације које негују традиционалне уметности, као што је рецимо Драинац код Сврљига и „Нека живи село наше“ или алексиначка манифестација дуга пола века „На Морави воденица стара“. Многи народни уметници, и то стекли смо утисак највише у Заплању, области око Гаџиног Хана, и данас као и некада не одустају од оног што је изворно, наше, лепо и посебно. С друге стране Дољевац већ дуже време покушава да оживи интересовање за фолклор кроз „Сабор народног стваралаштва“, манифестацију која има и такмичарски карактер, али према речима организатора то није ни мало лак посао.
Ево још једног дивног примера врхунског стваралаштва овдашњег народа:
Добар јунак воду гази
Добар јунак воду гази,
Воду гази да прелази,
Нешто га је саплићало.
Да л је вода да л брегови?
Ни је вода ни брегови,
Девојкине беле руке!
Гази, гази да прегази,
Нешто га је саплићало.
Да л је вода да л брегови?
Ни је вода ни брегови,
Девојкина руса коса!
Отресли смо прашину са старих књига и изнели на светлост дана давна сећања. Песме вековне пред нама су искрсавале у новом сјају, у неначетој свежини. И сами смо били опчињени њиховом лепотом, садржајношћу, осећајношћу.„Овом причом, како то каже чувени Андрић, уносимо их у ризницу наше културе и остављамо нашим потомцима, као богато наследје њихових великих предака.“
(Крај четвртог дела)
Пројекат “Здравче венче” суфинансира Општинска управа општине Дољевац