РАША ПОПОВ је рођен 26. јуна 1933. године у Мокрину, на северу Баната. По сопственом сведочењу за његов живот су важни: мокрински млинови и црква, бечкеречки Бегеј између два моста и кућа у … Зрењанину, новосадски бећар-штранд и ђачко игралиште. Разуме се, не једино то. Али, најпре то.
У јесен 1952. године из Новог Сада где је завршио гимназију одлази у Београд. Тамо је беснео спор о модернизму у поезији. Он се засуканих рукава и зажарен бацио у ватру јавног живота гледајући да обавља посао због којег је на овом свету: да демистификује, да освежи, да докаже, да створи једно разуђено и разбацано на све стране пре свега књижевно дело које да се сакупи и објасни захтеваће батаљоне истраживача, класификатора, тумача и критичара, који ће се непрекидно збуњивати што никако да докрајче посао који ће им се на почетку чинити сладак и лак.
Јер, почеће од свега неколико књига поезије: ДВА ОКА, објављене у “Нолиту” 1963, ГВОЗДЕНИ МАГАРАЦ, у Књижевној општини Вршац 1976, ЖАБАЦ КОЈИ НЕ ЗНА ДА ЋУТИ, У “Дневнику” 1987, ТРУЛЕЖ ЗГЛАВЕ, Књижевне заједнице Новог Сада и Кикинде, 1991, две драме из 1958. и 1960. године ОРМАН ОД ИСТОРИЈСКОГ ЗНАЧАЈА и НОВИ ЧОВЕК НА ЦВЕТНОМ ТРГУ које су игране 1962. године, да би ова друга до дана данашњег остала забрањена, а завршиће (ако ће икако завршити) с прекопавањем по новинама и часописима где је објављено на стотине његових текстова, по документацијама радија и телевизија где је расуо фантастичне ниске својих бисера којима се трагови губе на таванима и у подрумима наших несрећних дисконтинуитета у развоју друштва.
Но, једна ће им ствар ипак бити лако доступна, а не неважна за стваралаштво Раше Попова. То су његови уводни текстови и други прилози за књиге Пчесе. Од самог почетка излажења Пчесиних тематских годишњака Раша Попов не пропушта ниједан, јер му ниједна тема, ни иначе, није страна, и о свакој има он сопствени или какав туђи доживљај, посебну причу, оригиналан запис, пригодно чуђење или до сада несачињен опис.
Ови су текстови кроз све ове године давали и онај специфицан тон којим су Пчесина издања обележена и разликују се од свега издаваног у Војводини. Можда је Раша Попов као један од сасвим ретких писаца који има дар да осети иновацију био и једини који је видео унапред да се ствар неће завршити ни на багрему и дуду, нити на коњу и житу, већ да ће врло брзо доћи до цркве и гробља, а вратити се комшилуку, салашима, Циганима и детињству. Далековидост песника још једном је лако установљива код Раше Попова. То је он, њим самим. Далековиди господин, Раша Попов је умро 19.4.2017.године.
МОЈА ДУША
Моја душа је старо вино без претакања
комад бајатог хлеба гутаног без жвакања
Моја душа је свој сопствени враг крвопија
Сама собом нарцисоидно се опија
Моја је душа мешина стара на шинама
Комад хлеба на милост црним птичуринама
Она ни не слути све тајне смишљене грожње
По међународном домаћем реду вожње
Понекад не знам да ли душа та је и моја
Да ли јесте нумерисана ил’ је без броја
Самерљиво ли је шта даје а шта узима
Нит’ знам колики простор она заузима
Може ли је икоји силник српком попити
И каквим ће се бунилом он опити
……………………………………………..
З А Ш Т О*
ко ће се јавити да објасни свет?
никада свет неће бити објашњен.
јер се неће разумети никада
зашто људи живе.
рећи ће неко да људи живе да би боље организовали материју
али нема објашњења шта је материја.
ако је материје биће света
још увек не знамо зашто постоје биволи.
ако је материја бивол света
још увек се не зна зашто постоје мали биволчићи.
ако је материја биволчић света
још увек је непознато зашто биволчићи дишу.
ако је материја дисање и сисање млека и мокрење у пелене
још увек се не зна не зна зашто маме- -материја
воле децу-материју.
И то се неће никад објаснити
па се тиме штавише неће никад ни господарити.
Јер нема господства над нејасним стварима.