НАСЛОВНА СЛИКА: Страница ”Istorija ex-yu fudbala” Зоран Тасић, чучи, други с десна на лево.
Кочане, село у општини Дољевац. Место са нешто више од 1.000 становника које поред свакодневних обавеза, највише воли да прича – о фудбалу. А када се низ чаршију поведе прича о ”бубамари” и зеленом тепиху прва асоцијација на ово село у општини Дољевац је он – Зоран Тасић – Таса.
Како његови мештани воле да кажу, најталентованији играч на југу Србије у бившој Југославији, на терену је био препознатљив по одличном грађењу, изразитој левици, центаршуту и томе што је ”шпартао” тереном у свим правцима.
– Када је он нагази левом ногом, и загради се леђима, не постоји играч који може да му узме лопту. – кажу о њему његови мештани.
А Зоран Тасић за себе каже да је пре свега фудбал волео, и њему био предан сто посто, и професионалан у свему. Са 15 година отишао је на пробу на нишки ”Чаир” и тамо остао до своје 21. године. Међутим, како каже у првом тиму нишлија није се дуго задржао.
– У Радничком сам одиграо 30-ак утакмица за први тим. Тада у то време у Радничком је била жестока конкуренција. Ја сам тада долазио као млад играч у први тим, и нисам могао пуно да бирам. Иако сам се најбоље сналазио на средини терена, у Радничком сам играо све, и бека и центархалфа и полутку. Јер онда као млад играч који треба да се доказује ниси могао да бираш где ћеш играти, јер било битно да играш. – каже нам Таса.
Не воли пуно да прича о себи, али новински исечци које Тасић чува као успомену на играчке дане говоре да је Зоран иако млад играч, у дресу Мераклија увек био један од најбоље оцењених играча.
У својој 21-ој години, решава да напусти Чаир. И прелази у Шумадију из Аранђеловца која је тада играла Другу лигу СФРЈ, у Аранђеловцу је имао епизоду од 10 месеци, и касније одлази за Македонију, у Тетекс из Тетова.
У Македонији је био од 1979. до 1983. године. Са Тетексом ’81 улази у Прву лигу СФРЈ, као шампион ДРЛ Исток. Тасић, у тиму из Тетова био једна од главних карика.
– Са Тетексом смо из друге упали у прву лигу. Међутим, са њима нисам играо прву лигу, јер се нисмо договорили око уговора, а ја сам онда те године отишао за војску. – објашњава Тасић.
Та 1981. била је Зоранова година из снова. Као један од најбољих играча тадашње друге лиге СФРЈ, запада за око тадашњим челним људима Партизана.
– Тад ме је звао Партизан. Тома Калоперовић је био тренер, он је за мене чуо преко Рашовића и Шошкића. Али, Партизан је у том тренутку нудио играчку афирмацију, а ја то тада нисам схватао озбиљно, и то ми је можда била грешка у каријери. – искрен је Тасић.
У Тасиној приватној архиви, новинских исечака у којима и југословенски и страни новинари пишу у хвалоспевима о Зорану, нема оног њему најдражег.
– Као круну своје каријере сматрам то што сам био на ширем списку репрезентације Југославије. Тадашњи селектор, Миљан Миљанић је, у једном листу објавио списак од 40 имена која прати за СП 1982. у Шпанији. На том списку сам био 1 од 5 друголигашких играча. Нажалост, тај исечак из новина сам негде изгубио.
Али Таса је на крају обукао дрес репрезентације, аматерске, додуше само на 1 мечу, али довољно да може то поносно да истакне.
– Било је то у Вараждину, против репрезентације Италије, тада сам имао прилике да играм на том мечу заједно са Сулејманом Халиловићем, за мене, најбољим играчем с којим сам ја икада играо. – објашњава Тасић.
Таленат без рада, тешког рада, не вреди ништа, истиче Таса. А поред себе и свог рада и преданости фудбалу за своју каријеру као најзаслужнијег види легендарног тренера Радничког, Зорана Чолаковића.
– Чолаковић је најзаслужнији за моју каријеру, јер ми је он пружио шансу. Он је на неки начин мој фудбалски ментор. – истиче поносно Зоран.
Своју фудбалску епизоду у Македонији завршава 1983. године када се сели за Швајцарску, у друголигаша Гренхен у коме је провео једну сезону, а касније одлази у Солотун где игра две и по године. Како каже, голгетерски је био успешнији у Швајцарској.
– Голови ме и нису хтели у Југославији, али зато сам у Швајцарској био ефикасан. Већ у првој полусезони сам дао 10 голова, све ме је служило и слободњак и дуге лопте, баш све. – каже Тасић.
О његовим добрим играма у Швајцарској говоре и новински чланци у којима га новинари називају ”жестоким” и проглашавају неколико пута за играча утакмице. У Швајцарској је како он каже било много лепих тренутака, најбројнији су свакако они, везани за фудбал. Од свих њих он посебно издваја два.
– Када сам играо у Гренхену, ми смо једну утакмицу изгубили 4:0 али сви новинари су мене прогласили играчем утакмице. Такође, у то време познати швајцарски судија Рудолф Шојрер, који је судио 2 светска првенства, ми је у ресторану на једном ручку поклонио жути картон за потписом. То ми је врло драга успомена. Из времена проведеног по теренима бивше Југославије, у сећању му остају две утакмице.
– У Југославији ми је најупечатљивија утакмица између Тетекса и Слободе Ужица, јер се играла у амбијенту пред 5.000 људи, то је био упечатљив призор. Такође, утакмица коју не могу да заборавим јесте утакмица између Приштине и Тетекса где су навијачи упали на терен у 90. минуту, и једва смо извукли живе главе тада. Остали смо сакривени на стадиону до 11 сати увече. – присећа се Зоран Тасић.
У свој родни крај враћа се 1988. где игра у дресу локалног клуба Дољевца. Поред њега, играо је и за родно Кочане, и српсколигаша Пуковац. А како каже, фудбал би играо и данас, само да није здравствених проблема због којих је престао да игра фудбал у 60-ој години! Тј. пре 2 године, с обзиром да данас има 62. Периода када је жарио и палио теренима свог родног краја највише се сећа по једној утакмици.
– Играо сам за Дољевац тада, локални дерби против екипе Пуковца, за пласман у Зону. Нама одговара нерешено, њима игра само победа. Поведемо 1:0 они изједначе, судија без икаквог разлога продужава меч још 15 минута, а ја му кажем продужи ти слободно, таман да дамо други гол и да идемо кући. – присећа се с осмехом ове догодовштине.
На крају наше приче, када смо после дугог разговора, проанализирали играчке дане Зорана Тасића, занимало нас је шта је то што га је одвојило од озбиљне европске каријере.
– Ја сам био максимално професионалац. За мене је тренинг био празник. Али оно што ме је спречило од озбиљније каријере јесте моје нестрпљење у појединим тренуцима, када је оно било потребно. – закључује Таса.
На крају после свега, доносимо један закључак, да је Таса могао више, могао је, али и ово што је учинио је довољно да добије највеће признање које један човек може да добије за живота. Постао је жива легенда свог краја. И кад год вас пут нанесе кроз Тасино родно Кочане, кога год да сретнете сви ће вам са одушевљењем причати о договоштинама са Тасом и његовим играчким бравурама.
Да се вратимо на једну његову реченицу: ”За мене је тренинг био празник.” И можда баш зато, што је толико волео фудбал, фудбал је њему враћао најбоље могуће, и начинио га живом легендом.
ВРАЋАМ СЕ У РАДНИЧКОМ, У КАДИЛАКУ!
Међу Тасићевом архивом новина, и новинских исечака нашли смо и један интересантан из чувеног Темпа. На истој страни Вујадин Бошков, Дуле Савић и Зоран Тасић. Таса наслоњен на Кадилака и испод његове речи: ”Не знам да ли се враћам у Раднички у први тим, али враћам се кадилаком. ”
Наравно Таса нам је потврдио да је овде било речи о шали, и да је та чувена слика настала за време његовог играња у Швајцарској, када је случајно видео кадилака на улици и стао да се слика поред њега.
ТАСИЋ У СТРАНОЈ ШТАМПИ
Игре Зорана Тасића ван граница Југославије нису пролазиле незапажено, а новинари нису штедели речи хвале на његов рачун што говоре и следеће слике.
Жељни Тасић
Југословен Тасић у Грецхнер тиму је владао средином терена. Добијао је много дуела сваки пут и онда се понудио за репродукцију лопте по терену.
* Преузимање дозвољено само уз директно навођење линком на Добричке интернет новине као аутора текста.