Кровови и огњишта села Добрича, ДУБОВО – СЕЛО НАЈВЕЋЕ У ДОБРИЧУ НА ПОЧЕТКУ 20. ВЕКА А ДАНАС НА ИЗДИСАЈУ

МИХАЈЛО А. ИЛИЋ, аутор хронике „Дубово, људи, живот, догађаји“ (2002. године) у уводној речи о свом родном селу наводи: „Градећи за жуљевитим рукама и са пуно љубави, многе генерације у невидљивим нитима, везале своју судбину управо за његов раст и развој, за његово ширење, тако да ће већ на почетку 20. века постати највеће село у Топлици, општинско седиште, економски, културни и духовни центар села која га окружују“

Подручје општине Житорађа, којој припада и Дубово, насељено је још у праисторији, о чему сводоче бројни неолитски остаци. На крајњим јужном ободу Добричке котлине, при самом прелазу у област Пусте Реке, сместило се село Дубово, преко кога води регионални пут: Житорађа – Дубово (11км) – Злата. На просечној је надморској висини око 350 метара, са атаром од 1774 хектара, и густином од око 40 становника на квадратном километру према подацима из 2002. године. Насеље је збијеног типа и груписано у оквиру три махале. Назив села је словенског порекла, јер његов језички облик асоцира на то – Дуб – Дубово. Познато је да је на периферији Дубова било великих појединачних стабала – дубова, све до краја тридесетих  година 20 века.

Као насеље Дубово је живело током винчанске културе млађег каменог доба у 5 миленијуму пре наше ере. У то време су настала два засебна неолитска насеља – једно на потезу Камен, а друго испод данашњег села, према Момчилову – која представљају везу између Топлице и Пусте Реке, односно великог неолитског насеља у Мачини.

Најстарији писани документ у коме се Дубово помиње као насеље је из 1395. године. Тада, након шест година после Косовског боја, кнегиња Милица, удова кнеза Лазара, замонашена као Евгенија је са синовима Стефаном и Вуком издала Пантелејмонску повељу којом манастиру Св. Пантелејмона (руски манастир у коме се замонашио Св. Сава, син Стевана Немање), поред осталих световних добара, села и имања у околини Прокупља, дарује и село Дубово. У тачци 31. Повеље је записано: „Богдан Радујевић приложи у Подгори (данашња област Пусте Реке, Јабланице и Лесковца) село Дубово са всеми метоси и међама и равинами села того“. Судећи по овом документу село је било насељено српским живљем знатно раније.

У турском дефтеру из 1444-45. године насеље се води под именом Горње Дубово,и касније, у српским пописима крајем 19. века, као Дубово.

Захваљујући повољним климатским условима и разноликом геолошком саставу земљишта, као и распореду падавина, највећи део сеоског атара покривен је бујном вегетацијом, и све до 20. века и високим шумама, које су неплански сечене ради добијања обрадивог земљишта. Успевају све врсте пољопривредних култура, и доминирају пшеница и кукуруз. Пољопривреда и сточарство су одувек представљали основни извор средстава за живот.

Дубово је делило изузетно тешку судбину осталих српских насеља, нарочито током 18 и 19. века, када су Турци, осим високих намета и насилне исламизације, доводили Арнауте ради одржавања мира у империји. Услед великих намета и терора народ се често одметао или био принуђенда напусти своја огњишта. Према турској подели Дубово је са пет српских породица, и знатно већим бројем арнаутских, спадало у ред тзв. „господарска“ села, са господарима, најпре Турцима, и затим Арнаутима, који су уводили своје намете. Како у време Турака, тако и по ослобођењу Дубово је у одређеним периодима улазило у састав области Топлице, Добрича, Пусте реке или Дубочице.

Након ослобођења децембра 1887. године Дубово масовно насељавају срби са ширег подручја јужне Србије: Власина, област грделичке клисуре и горњи ток реке Јерме – села Божица и Клисура, а затим мање из других крајева.

Најинтензувније досељавање, како наводи Михајло Илић у наведеној Хроници, вршено је првих година по ослобођењу, што је српска влада помагала и подржавала. Већ 1890. године Дубово је постало седиште општине и почело брзо да се развија: 1893. године отворена је троразредна основна школа, а 1894. године започета је изградња цркве Св.Илија. Број становника нагло је растао. Већ 1892. године у селу живи 136 српских домаћинстава. Такав ток заустављен је балканским ратовима и првим светским ратом, у којима је учествовао велики број дубовчана, од којих су погинула 32 војника.

Михајло Илић детаљно наводи да је 1921. године село увећано на 172 домаћинства са 1015 становника, или око 6 чланова по једном домаћинству. Као одговор на нечувени зулум бугара 1917. године дигнут је Топлички устанак. У саставу „Дубовске чете“ борило се десетак мештана, комитски вод из Коњарника и Доњецрнатовачки вод. После гушења устанка из села је интернирано у Бугарску 29 људи одакле се 15 није вратило, међу којима и дубовски капелан. Живот између Првог и Другог светског рата у Дубову карактерише убрзани развој. У том периоду отворено је више занатских радњи, бакалница и угоститељских објеката, радила су два парна млина, две вуновлачаре, а и три вршеће гарнитуре; задруге и веће породице се деле на мања домаћинства; основана је кредитна задруга; и живи активност различитих странака, међу којима посебно радикалске и демократске.

Други светски рат је селу донео нове невоље. Борећи се у јединицама Топличке и Моравске дивизије заробљено је 16 дубовчана.

Одмах по дизању устанка 1941. године Дубово је по Илићевом казивању, у целини било патриотски опредељено за борбу против окупатора. Међутим, по доласку Бугарских окупационих снага 1941. године и услед колаборације четничких јединица са њима, долази до стагнације ослободилачког покрета током 1942. године и у првој половини наредне године. У првој половини 1944. године поједини мештани села, се стављају у службу окупатора, што је изазвало освете, а оне произвеле бесмислене људске жртве. У целини узевши, покрет је читаво време рата имао доминантан утицај у селу.  У јединицама н.о. војске од 1941. до 1945. године борило се чак преко 280 бораца. Дубово је веома скупо платило своју слободу. У бројним биткама и сукобима погинула су 32 мушкарца и 2 жене. Бол за њима је у толико већи јер је знатан број страдао као последица подела, које су, срећом после рата постепено нестајале. Између завађених породица склапана су нова пријатељства.

Дубово је током 5 деценија после Другог светског рата доживело велике промене скоро у свим областима живота. Број становника се брзо увећавао. Године 1953. достиже кулминацију (1702), када почиње период постепеног, а последњих деценија 20 века, наглог демографског пражњења села као последица непланског развоја друштва на рачун пољопривреде (1991. 805, а 2002 испод 650). Према последњем попису из 2011. године село броји 463 житеља. У исто време расте број домаћинстава, да би крајем века скоро половина била угашена, имовина препуштена популацији преко 60 година старости која покушава да спасе деценијама остварен иметак. Дубово се налази у фази демографске старости. Прираштаја скоро да нема. У задњој деценији 20 века родило се десеторо деце од којих су шест ромске националности.

Убрзан привредни раст забележен је непосредно иза рата. Оживели су неки занати, отворени су угоститељски објекти, подигнут је задружни дом напорима и средствима мештана, отворене су пошта и амбуланта, уведена је електрична струја, у домовима су ушли савремени електрични апарати и савремена мехахизација за обраду земље, која се неекономично користи услед јако уситњеног поседа.

Четвороразредна школа 1950. године прераста у осмногодишњу коју је 1965-1966.године похађало око 1100 ученика из села која су улазила у састав Дубовске општине. Подигнута је нова школска зграда. Међутим, од те године број ђака опада, а од 1986. године, када је школа ушла у састав јединствене школе „Топлички хероји“ у Житорађи, број се нагло смањује да би 1999. године само 27 деце из Дубова похађало наставу. Од тог броја половина су ромске националности и неколико деце из имиграционих породица.

У наведеном периоду Дубовска школа је одгајила велики број ђака који су наставили школовање и постали интелектуалци: 46 са високим и 24 са вишим образовањем. Од познатих и прослављених дубовчана наводимо Росанду Никетић, активну сарадницу НОП-а од 1941. године и председницу АФЖ-а, дипл.инжењера Добросава Р.Цветковића, некадашњег потпредседника СО Земун, Нађу Радуловића, професора математике, Стевана С.Цветковића, пуковника и дипл. инжењера, као и аутора књиге пуковника Михајла Алексе Илића, који је од 1977. год 1981. године био војни изасланик оружаних снага Југославије у Бугарској. Бавио се писањем прозе и објавио неколико романа.

Даље се помињу Миливоје П. Данић, Др спец.опште медицине и некадашњи директор домова здравља у Житорађи, Прокупљу, Куршумлији и Дољевцу, његов син Др Бојан М. Данић, доскорашњи начелник одељења психијатрије опште болнице „Др Алекса Савић“, у Прокупљу, Прим.Др социјалне медицине, Радојко Шагрић некадашњи директор Дома здравља у Житорађи, Др спец.медицине биохемије Миодраг Р. Илић некадашњи директор центра за медицину биохемије у Нишу и данас актуелни начелник клинике за кардиохирургију ВМА у Београду, Проф.сц.медицине Радоје Илић, један од најбољих ђака прокупачке гимназије од њеног оснивања.

Не заборављамо Горана М. Николића, магистра хемијских наука, Радојка Матића, магистра економских наука, као и Томислава Р. Радуловића професора биологије и магистра хумане генетике. Од културних посланика познати су песник Дане Стоиљковић, наставник математике и драмски писац Стамен Миловановић, вајар Милун Анђелковић као и ликовни уметници Мики Цветковић, фрескосликар и Анђел Милун, аутори многих дела изведених у јавним просторима. Од политичара познат је Раде Златковић, некадашњи секретар СПС Топличког округа.

Своју хронику о Дубову Михајло Илић резимира следећим речима: „Данас Дубово дише старачким плућима: обрађује се око половине обрадивих површина и производи само за своје потребе, свако друго домаћинство држи по једну краву; недостаје воде преко лета, удаљене  медицинске установе – за лек се мора прећи најмање 25км; релативно добар саобраћај макар дотрајалим асвалтним путевима; за многе набавке и услуге се путује у суседне продавнице и пијаце; заборављени обичаји, сабори и друга окупљања, су слика  села на издисају.“

Љубиша Милошевић, новинар и публициста

*забрањено преузимање текста, фотографија, и делова интервјуа без одобрења редакције и аутора!