У рубрици Добричке песме, објављиваћемо дела аутора писаних речи са територије Добрича, данас вас упознајемо са младим песником из Вољчинца. Владимир Милојевић је рођен 1986. године, пише од првог разреда основне школе. Има написане три збирке песама, од чега су 2 за децу. Прву ”Моја прва песма” написао је 1996. године, ”Смеха деци” је написао 2001. а ”Љубав, вера, нада” је збирка љубавних песама и написана је 2009. Ово је једна од Владимирових песама.
Кад су козе буквар јеле…
Е мој брацо, моја селе
кад су козе буквар јеле,
кад су козе књиге пасле,
биле су им пуне јасле.
Ова прича није шала,
ова прича није виц,
причао нам један чича,
причао нам Рашин стриц.
Жалио се мали Раша,
плакао је читав дан,
торба му са гране пала,
испод буквар разлистан.
Да несрећа буде већа,
испод тога старог храста,
сасвим тихо, натенане
коза Мара мирно пасла.
О гле чуда, луде среће
што се смеје нашој Мари,
њој до траве није стало,
пробала би буквар мало.
Листа Мара прве стране,
њу за слова брига није,
негде штрпне, негде грицне
негде само лист савије.
Кад је Раша призор вид’о,
коза стигла до слова Е,
викну Раша: ”Немој Маро”
на то коза само ”меее”
Па потрчи пуним касом,
колико га ноге држе,
не би ли се нешто спасло,
трчао је брже, брже.
Докле Раша до ње стиже,
оста само слово Џ,
оте Раша преостало,
остало је само Ш.
Од тог дана коза Мара,
манула се свих буквара,
имала је тешке бриге,
све због једне глупе књиге.
И док чича причом маје,
и док Раша слова учи,
ја се сетих е, мој брацо,
ја се сећам моја селе,
тих времена старих, чудних
кад су козе буквар јеле.
Аутор: Владимир Милојевић