У душу српског сељака проникао је боље но ико други. У ликовима из његовог најпознатијег романа„Аризани“, чија се радња одвија управо у једном фиктивном дољевачком домаћинству, готово свако са ових простора може да се идентификује, а иако нас од периода настанка овог дела деле деценије, стичемо утисак да се мало шта у менталитету и животу сељака са југа Србије до данас променило. Можда су зато „Аризани“ књижевника Ивана Ивановића и данас тражени и читани, као и некада, јер класично јужњачко село и данас пропада и остаје без становника, који у жељи за бољим животом напуштају дедовска огњишта и своје парче неба траже по белом свету. Дигавши глас против система, кроз многа своја дела и то кад је ретко ко смео и хтео, дотакао је суштину пропасти комунизма, а са њим и народа, што му је обезбедило титулу доживотног дисидента. Прогањан, осуђиван, отпуштан с посла, већ после првог романа “Црвени краљ”, на својој кожи је осетио последице борбе против режима. Тек деведесетих година добија признање за свој књижевни рад.
Књижевник Иван Ивановић(1936), иако деценијама живи у Београду, родом је из Добрича, из села Житни Поток, где је провео детињство и део младости. Школовао се у Прокупљу и Београду, радио као професор књижевности у Лесковцу и Куршумлији, а онда због критике система отпуштен с посла, са образложењем да је морално и политички неподобан да васпитава омладину. Од тада се бави писањем пре свега, те је из његовог пера изашло педесетак дела, од којих је 35 објављено. У свом књижевном опусу има подужи низ како романа ,тако и новела, драма, политичких списа, па и једну збирку поезије. Аризани, Југовац, Црвени краљ, Козје уши, Уклети Србијанац, Живи песак – живо блато, Портрет уметника у старости су само неки од њих.
Иван Ивановић, својеврсни хроничар свог времена, човек чији је живот роман, говорио је за наш портал.
На почетку нашег разговора замолила бих Вас да ми пре свега објасните зашто се Дољевац и овај крај уопште често помињу у Вашим делима, јер иако сте са југа, колико ми је познато, у Дољевцу нисте живели? Радња Вашег најзапаженијег романа “Аризани” одвија се управо овде, а “Црвени краљ” исто тако има везе са овим просторима.
У Дољевцу сам први пут био тек на промоцији романа “Аризани”, тако да физичке везе са тим крајем до тада нисам имао. Међутим, те везе могу бити, не само физичке, већ и духовне, што је са мном био случај, па је посматрано са тог аспекта Дољевац мој завичај. Наиме, Дољевац је средишња тачка И веза измедју Ниша, града у ком сам рођен, Прокупља у ком сам се школовао и Лесковца где сам једно време службовао. Ту је међутим и један практичан разлог. Ја сам наиме, Аризане писао у, за мене, најтежим могућим околностима. У то време сам био у немилости режима због романа „Црвени краљ“, те сам бесомучно био прогањан. Напади на мене почели су још пре објављивања књиге, јер се одломак „Аризана“ појавио у једним нишким новинама. У таквим околностима мени је била потребна мимикрија (прикривање). То значи да радња романа никако није смела да се одвија у Житном Потоку, одакле сам пореклом, да се ко не би у роману препознао, јер сви моји ликови и у Аризанима и у другим мојим књигама, имају узоре у стварности. Значи, тражио сам алиби, место где ме нико не познаје, али и где нико не може да се препозна у јунацима романа и тако је избор пао на Дољевац. А презиме Аризановић сам одабрао јер је то једно типично јужњачко презиме. Аризановића , колико је мени познато, нема баш у дољевачком крају, али има у рецимо Црној Трави и околним областима.
Иако је књига настала пре више деценија (објављена је 1982. год.) она је и данас радо читано штиво. Неки критичари су је окарактерисали и као најсрпскију књигу икада написану. Шта је издваја од осталих сличних књига?
“Аризани” су по свему другачија и посебна књига, у којој сам, језиком сељака, бранио српску традицију.То да је, што су неки критичари сматрали, најсрпскија књига, сматрам претеривањем, али много пута ми се дешавало да ми људи који су је читали кажу да су се препознали у ликовима, и то не само читаоци из Дољевца, већ из најразличитијих крајева земље. Разлог томе је једноставан. Догађаји из књиге су се мање више свима дешавали, јер је наша послератна историја била управо таква. Отуда и препознавања и у крајевима који немају никаве везе са тим просторима. Својски се радило на томе да се село упропасти по сваку цену, да се најбољи домаћини, попут мог јунака Санде Аризана, деградирају и да им се одузме све што су имали. Ја сам поникао на селу и данас гајим велику носталгију према селу, зато сам у тој књизи бранио сваког српског сељака и то хумором, јер сматрам да је хумор најбоља одбрана. Ја сам тим делом бранио ону праву, аутентичну Србију, земљу сељака, а део те и такве земље, по мом мишљењу и данас већина Срба дубоко у себи носи. Комунизам је, између осталог, прво и најбитније уништио село, што је најгора ствар која је Србији и Србима могло да се деси, јер је село српска база. Цела наша историја везана је за село и сељака, јер је село спасило Србију. Земља се одржала само зато што је имала добре сељаке. Нешто слично томе давно је схватио и славни Арчибалд Рајс, који је рекао да “у Србији вреде само волови и сељаци”, а што сам и ја констатовао у многим мојим делима.
Писан на дијалекту роман још аутентичније дочарава свакодневни живот просечног овдашњег сељака и његову борбу са системом, који је у жељи за модернизацијом, село и његове житеље препустио трагичној судбини, која је и након периода комунизма наставила у истом правцу. Да ли је то разлог што је књига радо читана и међу онима којима говор овог краја није близак?
Исти су били догађаји, исто је било небо над нама. Зато Аризани имају ту универзалну вредност. Књига је морала да буде написана тим дијалектом и никако дугачије, као што ни књиге Боре Станковића нису могле бити написане другачије него врањанским језиком. Ја сам неколико пута покушавао да за потребе неких драматизација романа, које су по мом мишљењу испале лоше, понешто у тексту променим, али ни једну запету нисам могао да уклоним или додам, па сам на крају закључио да се “Аризани” не могу боље написати. Књига је настала у једном даху, а оно што настане у једном даху, најбоље је.Тај језик, којим је књига писана, нема граматику, али има сликовитост. Његова огромна вредност је у томе што он не прича, него слика, па и “Аризани” добрим делом плене својом невероватном сликовитошћу. Испричао бих Вам једну анегдоту, која ми се десила баш у Дољевцу. Када сам био у Вашем крају, мој пријатељ Власта Ценић је приредио промоцију романа и том приликом је једна девојка читала одломак из мојих “Аризана”. То је било толико лепо презентовано да у првом тренутку нисам ни схватио да је у питању моја књига. Ја сам и тада рекао, а и сада сам одушевљен тим језиком, чији сам нагласак нажалост након деценија живота у Београду, изгубио.
Српско село и данас не живи своје најбоље дане. И данас многи, пре свега млади људи, одлазе у потрази за бољим животом, а села се празне. Тако да, иако је време и друштво другачије, мислите ли да се третман државе према селу није много променио?
Жао ми је што је на крају испало онако како сам у роману испричао. Наиме, кроз Аризане су испричане приче из три генерације. Најстарији Тоза Аризан је оличење најбољег што је Србија имала, а то су солунци. Међутим, његово време је нажалост одавно прошло. Друга генерација су његови синови Санда и Минда. Први, Санда ће остати у Дољевцу и у себи задржати све оно лепо, аутентично, упркос свим искушењима.Србија није наставила путем Санде Аризана, већ другог Тозиног сина, Минде, који напушта свој крај и код којег је све дегенерисано. Е Србија је кренула баш тим, погрешним путем. Уместо да храбри оно што је најбоље у њој, она је постала класична политичка држава у којој су униформисана лица, као лик из романа Минда милицајац, била јако битна, да не кажем главна у свему и што разумеју и што не разумеју. Четврти Аризан, Мићко на крају завршава у Немачкој, па је пут Аризанске породице завршен у ћорсокаку и најбоља кућа у Дољевцу пропада. Роман се завршава једном лепом носталгичном реченицом, која враћа у сећање старе дане, у којој Санда Аризан каже: „Све се питам да л се од Аризанско дрво, које је било најбоље дрво у Мораву, праву још добре кашике“.
За данашње генерације је можда несхватиљво и невероватно да један писац због својих ставова и књига може да буде прогањан и осудјиван. Али, Вама се управо то десило. Већ првим романом “Црвени краљ” навукли сте на себе бес режима. Зашто?
У праву сте када кажете да из данашњег угла то изгледа крајње необично и данашњим генерацијама несхватљиво. Тада је медјутим, било сасвим могуће да се једном књижевнику то деси, јер су то била тзв. „Вунена времена“ што би рекао Гојко Ђого. То је био тоталитарни систем, у који се ја нисам уклапао, јер сам припадао тој генерацији тзв. шездесетосмаша, која се против система побунила. “Црвени краљ” је шездесетосмашка књига, моја побуна против тог система у лику једног фудбалера, који потиче из ових јужних крајева. Радњу романа сам сместио у измишљени, фиктивни градић Курвинград, назван тако по врло значајном историјском локалитету у близини Дољевца. Ја сам и иначе често у својим делима измишљао имена градова и људи, а ово име сам одабрао јер је било не само јако занимљиво и аутентично, већ и зато што се Србија врло често на Курвинграду бранила. И јако ми је жао што се никад уз то брдо нисам попео, да бар на тренутак видим поглед и лепоту који се отуда пружа пред посматрачем.И мој јунак Црвени краљ се бори против комунистичког друштва, које увелико пропада и пуца по свим шавовима, кроз истинито и огољено приповедање о свом животу. А књига је изашла баш 1972. год. када се десио један заокрет у југословенском и српском комунизму. Наиме, тај либерални покрет чији су носиоци били руководиоци из 1968. је угушен. Врховни бог Јосип Броз Тито вратио је све на почетно стање из 1945.године. У таквим условима настала је сеча либерала, па су и виђени људи у дољевачком крају страдали, кроз многобројне смене, неки су попут мене завршили на суду, а трећи гурнути у запећак.
Шта се са Вама десило?
У тим чисткама страдао сам и ја. Уздигао сам се више него што су други хтели. Суштина тог прогона, међутим, није била усмерена само на мене као појединца, већ на такве идеје, на слободне мислиоце уопште. Тај покрет шездесетосмаша је тежио повратку Марксовим идејама, као што у религији постоји тежња повратка Христовим идејама. Све побуне и у религији се своде на то да се јеретици врате Христовим идејама. Управо тако је и моја генерација хтела да се врати Марксовим идејама и из те тежње је настао “Црвени краљ”, у којем сам бранио индивидуалну потебну човека да, играјући фудбал, размишља. Ја сам, иначе, до података и идеја за тај роман долазио на основу текстова из разних новина о многим догађајима који су се сварно догодили, па је тако у тај лик фудбалера Црвеног краља, тј. Зорана Југовића уткано много личних и стварних прича. Међутим, сви тадашњи фудбалски клубови, најпре мањи на југу, а онда и они већи у Београду , попут Партизана и Црвене звезде нису хтели огледало.
То значи да је за изношење таквих ставова и идеја требало пуно храбрости, али и визионарског дара. А Ви сте били у немилости власти не само због садржаја књиге, него и због њених корица, јер је и наслов романа “Црвени краљ” у то време сам по себи био скандалозан. Наиме, оптужени сте да је то алузија на тадашњег “краља” државе Тита.
Те, већ поменуте 1968.године борили смо се против Црвене буржоазије, јер је тадашње руководство напустило идеале револуције. А под претпоставком да Црвена буржоазија постоји она мора имати и свог краља. Тито, међутим ни једном није поменут у роману. Ипак, УДБА је сматрала да је наслов књиге провокација, па је организовала састанке широм јужне Србије на којима је тражено да се изјасним на кога сам мислио када сам о Црвеном краљу говорио. Иначе, Црвена буржоазија и данас постоји, јер се тадашња Црвена буржоазија изродила у ово што данас влада.
Поред тога што сте остали без посла професора књижевности, завршили сте и на суду, тако да Вам се живот окренуо наглавачке. Како се та прича на крају завршила?
То је једна прича апсурда, значи необјашњива. 1972. године читава држава дигла се против једног професора књижевности, који, у слободно време, није имао шта да ради, па је писао књиге. Ни данас ми није јасно зашто сам био толико важан, али чињеница је да сам био важан. На моју срећу, цела интелигенција се дигла у моју одбрану, јер сам био невино оптужен. Нико није могао да докаже да сам говорио о Титу. Годинама сам се вукао по судовима. Најпре сам био осуђен на две године затвора, али је Врховни суд Србије на крају донео ослобађајућу пресуду. Али сам изгубио посао и након тога се посветио писању. А до данас нисам наплатио своје рехабилитационо обештећење, па морам да се судим поново.
Много дела сте током своје богате књижевне каријере написали. “Аризани” су, што смо већ констатовали, најпопуларнији, али коју још књигу бисте ставили у први план?
Од свих мојих књига највише ценим “Југовац”. “Аризани” су синтеза, “Југовац” је анализа. То је роман који није привукао пажњу јавности у мери у којој је заслужио. Ту сам до детаља описао малограђански социјализам. Тај самоуправни социјализам у којем смо живели, а који је на крају пропао, био је крајње смешан, јер је то била једна велика југословенска комедија.
Узимајући у обзир све што Вам се током живота дешавало, посматрано из данашње перспективе, да ли бисте опет поступали исто?
Човек може ићи само једним путем. То је, што је. Ја сам тај свој пут давно одабрао и тако би било опет. Једино можда не бих студирао књижевност, већ на пример права, да обезбедим себи егзистенцију. Није лако живети 32 године без сталних прихода. И можда не бих писао толико, али бих, свакако, писао. Значајно дело остављам у наслеђе, огромно чак и за велике писце.
Пишете ли ових дана нешто?
Данас сам баш ставио тачку на своје најновије дело у којем сам писао о најбољим писцима из Србије, попут Боре Станковића, Радета Драинца, Бранка Миљковића, Драгише Васића. Посао писца, је знате, такав да он тачку не може да стави. Што није добро. Чак и један велики писац, какав је био Хемингвеј, када је схватило да више не може да пише извршио је самоубиство. Моја судбина је да останем у литератури до последњег даха. Метафора те моје приче је дело “Старац и море”. И ја се као Хемингвејев старац стално отискујем на море, па и упецам по нешто. На жалост, као и у случају Хемингвејевог старца и до мене дођу ајкуле и поједу то моје стваралаштво. Али, не могу другачије, иако сам у 82-ој години живота. Међутим, не могу да пишемо о овом садашњем времену. Не зато што садашњост није инспиративна, напротив, већ зато што сам ја живео и радио у неком другом времену. Оно време је било моје време.