Сећате се сцене из филма”Ко то тамо пева” у коме чикица у наручју Павла Вујисића виче на сав глас: ”Децо, децо! ”, а онда пар секунди касније долази колона од три мушкарца предвођена горостасом Милованом Тасићем? Тада је џин са југа Србије, први пут стао пред камере и то све како је у једном ранијем интервју рекао – ”због проклетих пара”. Велики мајстор малих улога, како је познат у домаћој кинематографији, има посве толико интересантну животну причу да би од ње могао да се направи филм. Милован Тасић – Таса, један од најпознатијих српских епизодиста рођен је давне 1947. године у селу Доњем Црнатову надомак Житорађе. Крајем 60-их година прошлог века проширила се легенда о џину са југа Србије, те је легендарни тренер Пива Ивковић решио да седне у аутомобил и нађе тог доброћудног џина. Ми смо у току прошле године покушали да пар пута ступимо у контакт са Милованом, он је обрадовавши се да га зове неко из његовог краја и да жели још да пише о њему , обећао да ће нам дати интервју чим прође рехабилатициони период, међутим, од тада Таса се не јавља, а према неким незваничним информацијама до којих смо дошли Таса се налази у старачком дому, јер с обзиром да је крхког здравља не може да води бригу о себи.
С тога смо решили да легенду о Таси, препричамо читаоцима, те тако преносимо текст новинара ”Политике” Александра Апостоловског који је објављен у Политици 1.1.2017. године.
Текст преносимо у целости:
”Кафански пресинг на Зорана Радмиловића”
” Скромног џина југословенске кошарке из трактора је, уместо крана, извукао славни тренер Пива Ивковић, а потом се у највећим комедијама прославио као велики мајстор малих улога. Прочуло се крајем шездесетих година да у неком селу на југу живи див кога краном убацују у трактор. Ширила се легенда о момку снажнијем од читаве пољомеханизације, а од уста до уста се проносило да је висок два и по метра и да, кад се мотор поквари, вуче трактор као дечја колица.
Славни тренер кошаркаша Радничког са Црвеног крста Пива Ивковић морао је да на мапи пронађе село Доње Црнатово и коначно расплете мистерију. Сачекала га је младићева баба.
– Сине, он је толико висок да не може да уђе кроз врата. И ујаци су му били такви, а предак Таса био је огроман и плашио Турке. Али наш мали Таса сада није ту. Ради у пољопривредном комбинату у Инђији – рекла је бака Пиви и велики тренерски мађионичар се истога часа колима упутио ка северу.
Коначно је пронашао момка чија је сенка прекривала њиву. Милован Тасић Таса је тада имао 21 годину и никада није видео кош. Пива је у Тасиној сенци, у дебелој хладовини, анализирао будућег центра који ће својом висином и огромним рукама представљати стуб одбране Крсташа у будућем походу на титулу шампиона велике Југославије.
То на први поглед страшно лице и огромне руке покретало је добро, велико срце. И данас, док седим у Тасиној скромној кући на Вождовцу, схватам зашто је једнако привлачио и тренере и филмске редитеље.
Сви они су желели да буду део бајке о доброћудном џину који је са трактора стао под кош, сагињући се да не удари главом обруч, а потом је, као епизодиста, у неколико кадрова, опчинио и гледаоце, у две највеће црне комедије југословенског филма: „Ко то тамо пева” и „Маратонци трче почасни круг”.
Као основац је био четврти по висини у разреду, али, када је пошао у Прокупље, у средњу пољопривредну школу, израстао је до 2,14 готово преко ноћи. Деца су пешачила по два, три километра до школе, што је за Тасу био тек двокорак.
У војсци првих шест месеци није имао чизме, јер ЈНА у стратешким пројекцијама није предвидела број 52. Наравно да није ишао бос, већ му је народна армија конструисала дрвене кломпе.
– Када је Пива дошао да ме види, стварно сам возио трактор. Тад нису имали кабину. Данас би за мене морали да праве специјални отвор за главу – смеје се Таса, ослањајући се на штаке. Био је тешки центар крхких колена и зато му је скок био слаб. Нису могли да извуку „Политику” испод његових ногу када би покушао да победи гравитацију. Тако су му говорили саиграчи Вучинић, Ђорђевић, Милун Марић…
Таса до Београда није стигао фирмом „Крстић”, већ је заузео цео купе воза. Мењајући аутобусе и тролејбусе, некако је пронашао Црвени крст и бетонски терен КК Радничког. Први пут је видео кошеве. Пива је гледао у велики торањ који од рекета до рекета стиже у једном кораку.
– Прво сам питао за паре, али Раднички пара нема. Добијао сам за бурек. Смештају ме у собицу испод трибине, где је већ живео кошаркаш Фрања Крејачић из Осијека. Велики кауч за мене је био креветац. По цео дан сам проводио на дворишним теренима, лопте су биле у нашој соби и Фрања и неки тренерчићи учили су ме правилима. Подучавале су ме и играчице Радничког. Београд нисам упознао првих месеци. Умео сам само да прошетам до Ђерма и назад – сећа се Таса.
Нешто касније, шире му се београдски видици и коначно упознаје Кнез Михаилову. Потом упознаје и кафане и дружи се са Зораном Радмиловићем. Зору су чекали у „Последњој шанси”. Једнога јутра Зоран му је рекао:
– Тасо, кад би овај народ знао одакле излазимо, пококао би нас.
Таса му је одговорио:
– Немој тако, Зоране, па ми смо радили у трећој смени.
Много година касније, као члан банде Билија Питона у „Маратонцима”, имао је много значајнију улогу иза камера: морао је да проналази Зорана по бирцузима и доводи га на снимање. Играо је кафански пресинг на Зорану!
До Тасиног уласка у први тим Радничког прошло је неколико месеци. Када је седео на клупи, чинило се да је стајао. Новине су Тасу дизале у висине, све до 2,18. Раднички за њега није имао патике по мери, па је играо је у боксерској обући. Један обућар из Београдске улице је шио боксерке, специјално за Тасу.
Први кораци у рекету нису били плес. Био је то земљотрес. Тако се стварао шампионски тим Радничког.
Таса је смислио да искористи новостечену славу и играо је са клинцима баскет у сендвиче, како би појачао исхрану. Мангупи са Крста су желели да се хвале како су играли против створа који плаши малу децу.
Крст је почео да га поштује. Мудри Таса почиње да тренира бокс са чувеним нокаутерима Радничког. Ишло је добро, почео је и да спарингује. Када је Милић дошао из Хаване са бронзаном медаљом са Светског првенства, заказали су им спаринг меч. Милић је био велемајстор тешке категорије и чим је Таса видео како меље у рингу, јуначки се повукао испод коша.
– Ма какав бокс. Милић би ме једним ударцем бацио до мог села – прича ми Таса, признајући да је, бежећи од Милића, коначно научио да трчи.
Незграпан и огроман, постао је мамац за публику. Заволели су га у целој Југи. Почео да је даје кошеве, да прави блокове бековима.
Са Срећком Јарићем није говорио три године, али велики бек му је у право време делио асистенције, док га је Таса, као телохранитељ, покривао и у нападу и у одбрани. Са Моком Славнићем не говори ни данас, иако су играли заједно мали голф на Калемегдану. Мока се, наиме, превише шалио на рачун Тасиног дизајна.
Раднички осваја титулу у сезони 1972/1973, а Тасу из собице селе у хотеле. Како је постајао славнији, тако су се повећавале и димензије кревета. Али никада није успео да испружи ноге.
У тиму је почео као епизодиста, што је била његова судбина, али постаје шести играч тима, 1974. године, када су освојили национални куп. Лупао је све више рампи. Када су мангупчићи кретали на улаз, испречио би се Голијат из Доњег Црнатова.
Играо је против најбољих центара југословенске кошарке, Ћосића, Јеловца, Скансија, Жижића, Јеркова, Фарчића, Радовановића… Таса је сјајно чувао Ћосића, најбољег европског центра.
– Ћоси се прилазило док не прими лопту. Кад је шчепа, можеш да идеш кући!
У Чачку је једном приликом ударцем у лице пребацио преко ограде човека који га је све време вређао са трибина. После завршетка утакмице екипа Радничког је отрчала у свлачионицу. Репрезентативац Драги Ивковић Твиги му је рекао:
– Црни Тасо, цео Чачак на платоу испред хале чека да нас бије!
Играчи су се туширали док се није охладила вода, али узалуд. Маса се није разилазила. Таса је изашао сам и остао нетакнут. Кад су га видели, Чачани су направили шпалир и пропустили га. Многи су бежали.
Див није био боем. За боема мораш да имаш џеп, каже ми. А проклетих пара није било у Радничком.
Пре него што га је позвао Слободан Шијан, Таса је већ снимао филмове. Пуриша Ђорђевић је хтео да направи са Батом Живојиновићем филм о југословенском Џемсу Бонду. Када се посвађао са Пуришом, редитељ је избацио све сцене са Тасом који је, ваљда, требао да уцмека Бату. Што је само по себи немогуће!
На снимању филма „Ко то тамо пева” Таса је носио секирче, а Миле Нос, још један играч Радничког, махао је великим ножем. Породица двометраша са малим татом која не да уклетом аутобусу да пређе преко њиве, претеча је друмске мафије. Тако тврди Таса, показујући стару фотографију са снимања.
Сцена бушења гуме понављала се унедоглед. Мали тата је грешио у тексту. Кад су четврти или пети пут трчали узбрдо, па назад, душу су испустили.
Паја Вујисић је викнуо Шијану:
– Аман, остави више људе на миру, липсаће!
Снимајући са Лепом Бреном, закачио се се се менаџером Раком Ђокићем, као социјално одговорни епизодиста коме је стало до класне борбе.
– Статисти нису смели да ручају са Бреном и звездама. Па и они су људи, говорио сам Раки. Џеј Рамадановски ме препознао, јер сам на једној циганској слави, код његове тетке на Крсту, појео осам сарми.
Није Таса снимао због славе, него због пара. Проклетих пара, које није имао у Радничком.
Тренирао је једно време женску екипу Радничког, потом децу у основној школи на Звездари.
Али, огромно тело је почело да слаби и сада Таса хода тешко, ослањајући се на штаке. Каже да се смањује, те би коначно могао да игра бека. Заправо је Таса увек желео да буде плејмејкер, да дели лопте и управља игром.
Како стари – напунио је седамдесет – човек осуђен на епизоде, својим духом и људскошћу, постао је главни играч и глумац у српској драми коју зовемо живот. За многе бесмислен, за Тасу чаробан! ”
Треба напоменути да се Тасић између 1982. и 1991. године појавио у још седам филмова, па је тако ушао у ред најпознатијих епизодиста српске кинематографије. То су: Маратонци трче почасни круг (1982), Тајна манастирске ракије (1988), Сулуде године (1988), Нека чудна земља (1988), Хајде да се волимо 2 (1989), Вампири су међу нама (1989) и Свемирци су криви за све (1991).
Политика / Добричке интернет новине
ФОТО: А.Васиљевић, Т. Михајловић, strategija.org.
Текст је написан у оквиру реализације пројекта “Истакнуте личности Добрича” који је суфинансиран од стране општине Дољевац.