Некада је у скоро сваком српском селу постојало једно дрво – светилиште. Такво дрво се звало „запис“, због тога што је на њему био урезан или записан крст и било је освештано. Запис се углавном налазио у центру села, а некада их је било и више који су окруживали сеоско подручје са свих страна.
Улога записа посебно је истакнута у време обележавања литија или крстоноша, сеоског празника када су се на том месту окупљали мештани. Славље је почињало окупљањем народа код „записа“, где је свештеник најпре читао молитву. Затим, током богослужења, свештеник и лице изабрано за домаћина литије изводили су обред ломљења колача (округле обредне погаче). Колач би окренули три пута слева на десно, а затим преломили на две половине. Обичај је био и да се једна половина преда свештенику, а друга особи која ће бити домаћин литије наредне године.
А затим се, после обиласка три пута око дрвета, то место поливало вином. Тек пошто се дрво – запис даривало цвећем и плодовима кретала је славска литија око села, а исти ритуал се понављао и код другог дрвећа за које се веровало да је свето.
У току литије изговарале су се молитве за заштиту села од болести и несреће, да падне киша или да се заустави град, да година буде родна и приноси буду велики. Након тога мештани су се враћали у село где су настављали са гозбом и слављем у виду играња народних кола.
Тако је било и у Вољчинцу до Другог светског рата. Према сећању Војислава Симића (90 година) поворка је на дан литија полазила из Шарлинских лугова и пролазила поред старог брест – записа, такозваног Ђекиног бреста, а касније Игњатовог бреста. Након обиласка поља долазило се у центар села где је био дуд – запис.
На петнаестак метара од некадашњег записа који више не постоји, пре два месеца Миљан Милошевић и Братислав Пејчић из Вољчинца започели су изградњу великог бетонског крста. Ових дана боровњак у центру села краси прелепи крст са сликом распећа Исуса Христа. Цео крст је од армираног бетона, на каменом поплочаном пијадесталу, али је тако савршено осликан да изгледа као да је од дрвета, тако да у потпуности подсећа на Исусово распеће на дрвеном крсту.
Братислав Маринковић из Житорађе један од најпознатијих фрескописаца у јужном делу Србије је осликао овај крст. Осликавао је више цркава у околини, а познат је и као иконописац. Он је сваком од тридесет житорађских села поклонио по једну икону.
Благослов за почетак радова дао је протојереј ставрофор Ђукан Оровић, парох први житорађски.
Освештање се очекује почетком школске године, у септембру.
Неколицина добрих људи, у духу вере, помогли су изградњу овог верског обележја, које ће трајно красити центар Вољчинца.
Аутор текста: Невена Милошевић
Фото; Миљан Милошевић
