Лазарице су најобилнији и најраспрострањенији циклус обичајних песама у Добричу, Топлици, Лесковачкој Морави, у јужној и источној Србији. У књизи „Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави“ (САНУ, Београд 1958) Драгутин М. Ђорђевић је за период његовом обимног истраживања истакао да је циклус о лазарицама тако снажан и свеж да уопште не показује знаке опадања и скорог ишчезнућа. Чак, може се рећи, да се поједине песме дотерују према новонасталим приликама, што се лако осећа нарочито у песмама које се певају војницима и млађим особама. Зато што су то народне песме, кратке и лаке, што им је тематика из народног живота лака и схватљива, блиска народној души, и што је најглавније што су обичајне, неће скоро ишчезнути.
Лазарици на селу и данас се поклања у сваком погледу већа пажња него у граду. Припреме око извођења лазарица на селу су обимније. За девојке, учеснице у лазарицама, се кроји по нешто ново. Не жали се новац, само да се деца што боље „промене“, обуку. Садржина лазаричких песама је обично пригодног карактера. Свака песма својом садржином односи се на један догађај, на једну појаву, један предмет, једну личност. Не пева се иста песма девојчици и девојци за удају, нити малом детету – „дундуленцету“ и ђачету – „шкољарчету“, као што је навео Д. Ђорђевић у поменутој књизи.
Марта Гајић, професор етномузикологије и музичких облика у Музичкој школи Мокрањац у Београду, својевремено је 2001/2002.године у више наврата прикупљала музички материјал у селима Добрича, који садржи више обредно обичајних категорија, из којих је издвојила лазарички обредни систем као предмет проучавања. На то је утицала његова обухватност у односу на друге обредно – обичајне комплексе традиционалне културе, као и најбоља очуваност лазаричког певања у свести казивачица по којој је могуће донекле извршити његову реконструкцију. Након успешно обављеног задатка одбранила је на Одсеку за етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду 2003. године Дипломски рад на тему „ЛАЗАРИЧКО ПЕВАЊЕ У ЦЕНТРАЛНОМ ДЕЛУ ДОБРИЧА“, под менторством др Димитрија О. Големовића са чистом десетком.
Из регистра информатора њеног Дипломског рада, види се да су казивачице биле из Лукомира, Подине, Житорађе, Вољчинца, Пејковаца, Орљана, Мекиша, Кочана, Русне, Чечине, Малошишта и Чапљинца тј. села у централном Добричу, како је и насловила. Поред осталог, она наводи, да су обредну поворку Лазарица чиниле девојчице/девојке, чији је број варирао и превасходно зависио од територијалних граница. Најчешће је подразумевао 6 учесница (сва села осим Русне и Чечине) или се парно увећавао од 8 до 12 (Русна и Чечина). У прву групу села спадају Лукомир, Житорађа, Вољчинац, Пејковац, Смрдић, Орљане, Чапљинац, Шаиновац, Шарлинце, Малошиште и Батушинац.
Ауторка Гајић даље наводи да се варијабилност огледа и у узрастној граници и поклапа се са наведеним територијалним разликама: прву групу су чиниле девојчице од 8 до 16 година, а другу девјојке од 17 до 20. Ова дистинкција, која утицала на дуални статус учесница (девојчице/девојке), условљена је чињеницим да су у првој групи села, осим Лазарица, некада ишли и опходи Краљица, којих није било у обредном циклусу Русне и Чечине. Тако се, у најширем смислу, може говорити о два типа иницијације: оној која уводи девојчице у круг девојака и другој која репрезентује девојке спремне за удају.
С обзиром да нам је простор ограничен, из овог научног рада објавићемо делимично поетске текстове лазаричких песама по наведеним селима.
Певање путем у Извору (Смрдићу), Лукомиру и Житорађи:
Овде лани прођомо, Жуту дуњу нађомо. Коме ће гу дадемо? На Лазара највише. Овде лани прођомо, Жуту дуњу нађомо. Коме ће гу дадемо? Брату ће гу дадемо. Брат ће криво да дели, Више њему нег мени. Ој убаве мале моме! Искачајте влајинке, Да видите Лазара, Чиј је Лазар најбољи? Наш је Лазар најбољи.
Певање при сусрету две лазаричке групе на путу у Пејковцу и Лукомиру:
Сретоше се Лазари, У пребеле чарапке. Наш је Лазар најбоље. Сретоше се Лазари, Променише пешкири. Чије пешкир најбољи? Наш је пешкир најбољи.
Најава лазаричке групе при уласку у двориште у Шаиновцу и Чапљинцу, Батушинцу и Житорађи:
Ој, Лазаре, Лазаре! Добро јутро у дворе. Ове дворе метене, Девојка ги помела. Је, јо Лазаре, Лазаре. Добар дан у двор. Девојка ги помела. Добро јутро у дворе. Бог помого лазарке (два пута)
Певање за кућу у Пејковцу, Батушинцу и Малошишту:
Ој, убаве меле моме!Овај кућа и богата, На њу има троја врата:Прва врата од дуката,Друга врата од шишмира.Ој, убаве мале моме!
Ој, убаве мало моме! Овај кућа комината, На њум има троја врата, Троја врата од дуката. Прва врата – ћер удава, Друга врата – сина жену, А тај трећа – стрижму правља. Ој, убаве мале моме!
Ој, убаве мале моме! Овај кућа комината, На њу има троја врата: Једна врата од дуката, Друга врата чисто сребро, Трећа врата шишмирова. А тај што су од дуката, На њи мајка ћер удава. А тај што су чисто сребро, На њи мајка сина жени. А тај што су шишмирова, На њи мајка стрижбу прави…
Пева се за домаћина у Вољчинцу, Пејковцу и Русни:
Ој, убаве мале моме! Домћине Стојадине, Добри смо ти гости дошли, Добар смо ти реч донели. Краве ти се истелиле, Свиње ти се испрасиле, Овце ти се изјагњиле. Ој, убаве мале моме!
Ој, убаве мале моме! Домаћине Стојадине, Глас ди дође из планине. Краве ти се истелише, Пуну шталу напунише. Овце ти се изјагњише, Торину ти напунише. Свиње ти се испрасише, Кочину ти напунише. Ој, убаве мале моме!
Ој, убаве мале моме! Иди кући, домаћине. Краве ти се истелише, Пуну шталу напунише. Овце ти се изјагњише, Пуну трну напунише. Свиње ти се испрасише, Пун кочину напунише. Ој, убаве мале моме!
Пева се за момка у Пејковцу, Вољчинцу и Орљану и Чечини:
Ој, убаве мале моме! Море, момче чижмориче, У чижме ми потрупкујес, У девојче полеђујеш. Дај девојче црни очи, А на момче граорасти. Ој, убаве мале моме!
Ој, убаве мале моме! Море, момче намерниче, Коју волуш да намериш? Да ли Зорку, јел Загорку? Боље Зорку, нег Загорку. Зорка ми је поручила, Бел босиљак натрошила. Када легнем да миришем, Кад се дигнем да уздишем. Ој, убаве мале моме!
Ој, убаве мале моме! Море, момче пиле моје, Коју волуш да намериш? Да ли Зорку, јел Загорку? Боље Зорку, нег Загорку. Зорка ми је поручила, И кревет ми наместила, Жуте дуње нарезала. Када легнем да меришем, Кад се дигнем да уздишем. Ој, убаве мале моме!
Пева се за девојку у Лукомиру, Батушинцу и Пуковцу:
Ој, убаве мале моме! Ој, девојче, карабојче, На руке ти карабоја. Сви ти викав да си моја. Нит сам твоја, нит богова, Само сам си кметска ћерка.
Ој, убаве мале моме! Припирево мила ћеро, Немој д идеш на постадо. На постадо Турчин стоји. Турчин има врашки очи, Ће нажмикне, ће превари. Припирева не слушала. Отишла је на постадо. На постадо Турчин био, Нажминкуо, преварио. Ој, убаве мале моме!
Мори момо бистра момо, дал си бистра за манистра Ил си бела за тулбана Ил си мека за елека Ил си јака за јунака. Нисам бистра за манистра, Нисам бела за тулбена Нисам мека за елека, Но сам јака за јунака. Ој убаве мале моме.
Живојин Станисављевић у књизи „Житорађа“ (Библиотека „Хронике села“ 2003. године) наводи да у петак пред Лазареву суботу ишле су лазарице по селу. Уочи Другог светског рата лазарице су ишле по Житорађи, а једне године и у Ђакусу. На петнаест дана пре лазарица, другачке су се угађале и увежбавале песме које ће да певају. У лазарице иду шест девојака – девојчуљарци, обучене у народне ношње. Једна девојка је била Лазар а једна Лазарица. Оне иду напред и између себе носе крошњу за јаја којима их дарују. Иза њих иду лазаркиње – певачице две по две.
У књизи“ Пуковац“ (Библиотека „Хронике села“ 2012. године) Томислав Китановић поред осталог наводи да на дан Лазареве суботе лазарице обучене у народну ношњу, окупиле би се у једну већ договорену кућу. У дворишту те куће, лазарице би стале једна наспрам друге, а у средини ставиле корпу, отпевале би једну песму и пошле у село од куће до куће.
У Вољчинцу опход је ишао на Лазарев Петак. У групи је било шест девојчица, од којих су две носиле крошњу, а четири певале. Лазарице су ишле од куће до куће и биле дариване јајима и новцем. Путем иду две по две, а на челу су две девојчице које носе корпу. У дворишту би стајале тако што је корпа и две девојчице које су је носиле у средини, а певачице их окружују.
С обзиром да је у последње време све мањи број деце, у Вољчинцу је овог Лазаревог Петка било пар група са мање од шест девојчица, а са поједним или два дечака које смо снимили. Такође смо снимили и Хелену Тасић из Кутлеша (праунуку Јована Милошевића из Вољчинца).
Аутори: Љубиша МИЛОШЕВИЋ и Невена МИЛОШЕВИЋ
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!