Житорађа, иако слабо развијена општина, поседује неспорне потенцијале када је реч о људским ресурсима и свакако је крај са великим бројем признатих научника, спортиста и других познатих особа које су се у својој струци прославили и ван Добрича. Порекло из општине Житорађа вуку значајни људи, који у најразличитијом областима од науке до спорта, поред своје личне афирмације, промовишу и завичај, у којем су одрасли или и даље ту живе, а није им посвећена довољна пажња, а својим радом могли би да пруже пример другима.
Територија Добрича је сведок бурне историје, смештена на раскршћу важних путева на којима су се преплитали интереси многих великих сила током историје. Под оваквим околностима у сваком раздобљу, почев од стварања средњовековне српске државе до данашњих дана, издвајали су се људи који су својом интелектом или пак храброшћу обележили историју овог краја. Данашња генерација, мало зна о великанима овог краја. Зато кроз серијал текстова “Знаменити Добричани” представићемо ове личности широј јавности.
Стамен Миловановић рођен је у селу Дубову 1940.године. Основну школу је завршио у родном Дубову у којој је тада било 800 ученика. Школовање је наставио у Нишу и Београду. Радио је најразноврсније послове у животу и невероватно је да је свој истанчани ум, прибраност и животне прилике примењивао као минер, булдожериста, прецизни механичар, машински техничар и наставник математике.
Основе драматургије је учио као стални посетилац Народног позоришта у Београду где је из галерије маштао да ће се по његовим текстовима и режији играти представе.
Почео је да пише још као дечко у ђачким данима. Прву награду је освојио 1953.године у листу „Пионир“. Прву једночинку „Капи слободе“ објавио је у Сплиту 1965. која је у његовој режији исте године изведена у Требињу. После тога престао је да се бави књижевним радом.
Писању се вратио тек у деведесет петој години живота трилогијом драма: „Удовичко коло“, „Суноврат“ и „Ђавоља варош“ (Награда „Драгојло Дудић“ за 1998.) За драму „Повратак“ добио је прву награду на конкурсу Фестивала југословенских позоришта у Ужицу 1999.године. Исте године добија поново награду „Драгојло Дудић“ за драму „Не плачи, Петра“.
Драма „Повратак“ била је на репертоару Народног позоришта у Ужицу. Драме „Повратак“ и „Не плачи, Петра“ штампане су у Издавачком предузећу „Кадињача“ у Ужицу 1999.године. Драме „Константин“ и „Оливера“ биле су у ужем избору за Нушићеву награду а исту је добио за драму „Једначење по звучности“. Драме „Дуга ноћ под орахом“ и „Скрколије“ биле су у најужем избору за Стеријину награду, а „Скрколије“ су добиле прву награду на међународном конкурсу у Лакташима. Све ове драме су му објављене у едицији „Савремена српска драма“.
Драма „Коначиште код Сојке“ награђена је и објављена у Културном центру у Пожаревцу. Дуодрама „Последње бденије“ је 2015. била на репертоару Крушевачког позоришта.
Стамен такође веома успешно је писао и прозу. Добитник је награде листа „Наша реч“ у Лесковцу (двапут), листа „Топличке новине“ (двапут), награде „Милутин Ускоковић“ (Трећа за 2005. и прва за 2006.). Афоризме и приче објављивао је у књижевним часописима, Радио Београду, Радио Нишу и дневним новинама. Добитник је награде Удружења писаца и књижевних преводилаца Панчева за 2007.годину на конкурсу Удружења за кратку причу.
На конкурсу „Шумадијских метафора“ 2009.године добио је прву награду за кратку причу. Радио драме „Чежња“, „Наренхаус“ и „Нобилисима фамина“ на конкурсу радио Београда биле у најужем избору за награду и препоручене су за извођење. 2011. добио је прву награду за кратку причу на конкурсу Културног центра у Апатину, а 2013. године прву награду за кратку причу на међународном конкурсу у Петњици (Црна Гора).
2016. на конкурсу за кратку причу Културног центра у Лесковцу награђен је другом наградом, а првом наградом часописа „Дијаспора“ у Шведској. Роман „Ramonda serbica“ награђен је првом наградом и објављен 2016. на конкурсу библиотеке у Руми. На више конкурса кратке приче првонаграђеног аутора на трећем по реду књижевном конкурсу Дијаспоре, такође, су награђиване (прича “Харон”).
Позоришна представа „Удовичко коло“, према тексту Стамена Миловановића у режији Срђана Сиђе Живковића, маестрално је припремљена и изведена од стране позоришне трупе Хранислав Драгутиновић из Прокупља а под покровитељством Министарства културе Републике Србије у оквиру недеље обележавања стогодишњице Топличког устанка у фебруару 2017.године у Прокупљу, Блацу,Житорађи (21.2.) и Врању.
2018.године у Слуњу у Хрватској на књижевном конкурсу Стамен Миловановић освојио је прву награду.
Редован је учесник манифестације “Аутори писане речи општине Житорађа” коју приређује Народна библиотека Житорађа. Стамен Миловановић живи у Нишу али своје село Дубово и свој крај воли, не заборавља и честа су му инспирација.
Харон (Првонаграђена прича на конкурсу Дијаспоре за 2016. годину)
Човече, утишајте ту музику, рече љутито цариник лецнувши се изненађено, устукну корак назад држећи и даље ручицу отворених врата комбија.
Из тамне утробе аута излетали су разиграни акорди дувачког оркестра, и као лепет безбројних крила уплашених врабаца прхнулих увис, таласајући поноћну тишину бљештаво осветљеног граничног прелаза.
Минуло је неколико тренутака док се цариник прибрао, а лице му поново добило онај одмерени и службени израз:
Молим Вас, господине Хароне, поштедите бар моје уши, ако већ немате поштовање за свог покојника, рече ми прекорно.
И овај цариник зна да ја нисам Харон и да покојник у комбију није мој као што то знају и све његове колеге на граничним прелазима Немачке, Белгије, Шведске, Швајцарске, Аустрије, Мађарске, и на свим балканским границама… Иако то зна, несвесно излива на мене незадовољство што је баш њему запало у део да прегледа пртљажник у мом комбију, унапред осећајући мучнину и грч у стомаку. И пре него што је отворио врата, из искуства је знао да ће га изнутра запахнути отужни мирис упаљеног кандила, изгорелог воска и тамјана, недавно офарбаног, лакираног и оловом заливеног леса, крстаче и прашњавих погребних венаца, али, свакако, тако веселу и разиграну музику није очекивао.
Нисам се љутио на њега, јер сам и сам, некада – раније, осећао мучнину кад бих видео мртва човека, кад бих се нашао у друштву с несрећнима, кљастима, старима и другим невољницима што на болест и смрт миришу.
Заврнуо сам дугме касетофона и трубачи су утихнули. Цариник је овлаш, реда ради, завирио унутра и климнуо главом.
Повукао сам врата. Она су шумно клизнула, квака је изненађено и уплашено шкљоцнула и металном вилицом загризла браву. Сео сам за волан, окренуо кључ, мотор је забрундао, цариник је махнуо руком, рампа се подигла, каросерија је лако задрхтала, гуме су роморећи зашуштале, и ми уђосмо у Србију.
Идемо у твој Зладовац, весели мој Милоје, рекох, сигуран да му се душа, најзад, радује и весели јер трубачи поново гласно засвираше. Ситно везе труба, дубоки басови задихано брундају, добош скакутаво дромбуља, а гоч све помамније бубња. Прсти ми по волану поскакују у такту, напред – назад, дуж њега се мотају играјући преплитаво и замршено моравско коло. За леђима, преграда између мене и Милоја немирно подрхтава и поцупкује као да се и она у ситно коло ухватила.
Милоје из товарног дела пређе напред, седе на празно седиште крај мене и поче да пребира по дисковима бирајући још разиграније коло.
Можемо ли мало брже, Хароне?
Зар сам и за тебе Харон, бре Милоје, љутнух се тихо.
И да сам викао, сигуран сам да ме од музике не би чуо.
Е, мој Милоје, пријатељу мој, знаш ли ти да Харон само превози покојнике преко реке Стикс, узме од њих свој обол и не хаје како ће и куда ће даље, на другој обали искрцане, усамљене људске душе. А ја сам, до сада, до њиховог дома превезао Петра, Радомира, Душана, Сеада, Стојана, Адема, Драгомира, и све ине. Превезао их преко Елбе, Рајне, Мајне, Дунава, туђих Сава, Тиса, Ибра, Тимока, Ситница, Морава, безброј мени непознатих река и потока, преко неколико држава, трудећи се да сваком несретнику испуним његову последњу жељу.
Милоје ме не чује, а можда то и не жели, ћути. Чим уђемо у Србију, као и свима, њему се жури. Сви су нестрпљиви да што пре угледају своје Шљиваре, Неготине, Злокућане, Зладовце, Лађевце, Дубраве, Лазаревце, Поточане… Сви се са седишта придижу, нагињу ка ветробрану, и пре фарова сврдлају погледом помрчину мучећи се да препознају пределе кроз које пролазимо. Пожурују ме и успут причају о згодама и незгодама које су као једини пртљаг понели из родног краја. Присећају се имена рођака и пријатеља који ће их пред авлијом дочекати. Нижу на прсте имена успутних насеља, набрајају их и редају у низ као куглице на молитвеним бројаницама.
Али Милоје сад мучи, не гледа ме, јер ми је једном давно све о себи и свом Зладовцу испричао. Приљубљеним, смркнутим челом уз ветробран, погледом разгрће тмасто тесто ноћи. Нервозан је, само се на седишту врпољи.
Мушкарци су ти, мој професоре, као слонови; лутају и скитају, али би увек да се врате, да своје кости оставе тамо где су се родили, започео је изненада једном приликом кад му је носталгија поломила локот којим је мисли, жеље и страхове, у себи дуго закључане држао. Мисли су му склизнуле низ језик, озвучале, па ка мени, бежећи од њега, гласно потрчале.
А жене, питао сам мислећи на Радмилу која ме је наговорила да код њега, у туђини, срећу потражимо.
Оне, жене? Оне су ти као мачке, човече, имају само један циљ; да се окоте. Да им мачићи буду на сигурном и зато могу да се прилагоде сваком месту, рече с приметном сетом у гласу иако се трудио да му он равнодушно звучи.
Сад, као да је наслутио, чуо моје мисли, и даље зурећи у пут пред нама, изненада се огласи: Хвала Богу, професоре, да си се на време време опаметио, да си се правом послу, и у право време, окренуо, рече и нову, веселу, округлу, метализирану погачицу у накратко занемела, ненасита, уста касетофона увежбаном руком угура.
Милоје захваљује Створитељу не слутећи да ми је, баш он, Милоје, несвесно усадио идеју да у Минхену оснујем погребну агенцију Харон. Не зна, а не би се ни сад сетио и кад бих био вољан да га на то давно вече подсетим.
А оно је почело обично, као и свако суботње.
Кафана је била испуњена жамором и гласном музиком, сва места за столовима попуњена, само је он, као и сваке вечери, самовао за својим столом недалеко од шанка, и помало с досадом пратио нас који смо госте послуживали. Хелга је седела за касом, задовољно се осмехивала разврставајући по преградама фиоке новац. Радмила је ужурбано разносила јела и пића, примала нове наруџбине и уморно ми се смешила. Све је текло уходаним и устаљеним током док у локал није ушла девојчица обучена у баварску народну ношњу носећи котарицу преко надланице, онако како је у нашем крају носе чобанице. Зашла је између столова нудећи гостима мале, модре букетиће.
Разлио се ненадано и заплавио ме давно заборављени мирис првих пролећних љубичица расцветаних у трњацима дуж блатњаве стазе што је од наше куће водила до школе. Под белом шубаром Пасјаче тек су извирали ледени потоци, жуборили и сливали се падинама као зној низ моју, тада, вазда уморну, кичму. Чивитно небо се, у мом сећању, још вртложило над планином као кафанска сала тог дана испуњена алкохолним испарењима, дуванским димом, разним мирисима и жамором изазивајући вртоглавицу због које сам морао рукама да се придржим за шанк.
Као да је и Милоја изненада запљуснуо и заплавио етерични талас сећања, натмурено чело му се наједном разведри и сину радосно. Једном руком помилова риђу дететову косу, а другом узе пуну шаку модрих грудвица, приљуби их уз ноздрве и снажно удахну. Удахну једном, па још неколико пута. Окрете се Хелги. Њено лице бљесну смешком као да га обасја први јутарњи сунчев зрачак. Обрадована, подиже руку, заусти да му нешто каже. Милојево, на тренутак озарено лице, поче да тамни, па да се мрачи. Баци љубичице на под, гадљиво обриса руку о стоњак, стави крупну новчаницу у дететову котарицу, заврте кивно главом и прикова поглед негде на зид изнад Хелге. Угаси се радосни осмех на њеном лицу. У тренутку свену, поче да се леди и модри као бачена грудва крај Милојевих ногу.
Мајн Гот, мајн Гот, узнемирено поче да шапуће она пратећи његов одлутали поглед.
Не трепчући, Милоје је и даље зурио у своју тачку на зиду.
Постепено, до шапата, стишао сам музику заврнувши дугме музичког стуба. Радмила је ужурбано гостима наплаћивала рачуне, бацајући забринуте погледе ка мени. Хелга је све учесталије враћала поглед ка Милоју аутоматски куцајући по тастатури касе. Сви смо знали, да кад он тако закује поглед у једну тачку и несвесно прстом почне да милује ивицу чаше неначетог коњака, да није ту где седи, да му носталгија и јед прогоревају душу као звезде падалице летње небо, негде тамо далеко, над његовим Зладовцем.
А кад се врати оданде где га је поглед одвео, трже се као да се изненада пробудио, устаде, приђе прекидачима и угаси светла у лустерима.
Фертих! Фајронт, прошапута мукло, а очи му поново почеше да траже ону невидљиву тачку на зиду. Не нађе је.
Фертих, понови тврдим, каменим гласом.
Гости су испили остатке пића, ужурбано завршили с јелом, облачили капуте, бунде, јакне и тихо негодујући изашли из кафане.
Можемо ли мало брже, Хароне?
Хелга је мрмљајући устаде са столице, извуче фиоку из касе те поче да негодује дрхтавим гласом: Ти си један примитиван Балканац! Преполовио си нам суботњи пазар!
Милоје јој приђе, истрже јој фиоку из руку, снажно замахну и баци је. Она је летела преко столова вртећи се као диск. Из ње је излетао метални ситан новац и као ледена туча падао по тањирима, чашама и пивским криглама, одбијао се од њих и звечећи ударао о патос котрљајући се по паркету. Развејане папирне новчанице ковитлале су се по ваздуху и полако, као увело јесење лишће с грана, лелујаво се спуштале на столове, столице и тле. Он заобиђе Хелгу и сточић са касом, намигну ми значајно пролазећи крај шанка:
Е, сад, замљаче, донеси ону моју мученицу, Зладовчанку!
Пружи ми кључ од ормарића у коме је, као у сефу, чувао неколико флаша препеченице и дискове дувачких оркестара, ко зна кад и којим путем из његовог Зладовца у Минхен донетих.
Хелга је и даље јадиковала жалећи се свом Богу. Залазила је између столова и журно скупљала, као да граби, расуте новчанице и ситниш.
Седи!
Милоје узе флашу, зубима јој извуче чеп окласине из грлића, подиже је у висину очију и загледа се у њу с уживањем и благом сетом. Радовао јој се и туговао истовремено. Осмехивао јој се заљубљено дрхтавим уснама одлажући тренутак у коме ће је чежљивим уснама принети.
Радмила је гледала упитно у мене. Слегох немоћно раменима. Хелга окрете кључ на улазним вратима, стави га у џеп и шарајући погледом по сали, угаси преостала светла дуж зидова, па с Радмилом, тиктакајући љутито потпетицама, одоше у одаје на спрату.
Сад пусти трубаче, синак, рече и прислони нежно флашу уз образ. Онако, мераклијски, до даске, нареди ми.
Кроз замагљена и дрхтава прозорска стакла шкропила је по нама млечна светлост уличних сијалица док смо уз громогласну свирку трубача, наизменице, до поноћи љубили ватрене усне, витке и све заносније Милојеве Зладовчанке.
Е, мој Милоје, црни Милоје, сад развигор с Пасјаче у твом Зладовцу модрим мирисима напупеле шљивове гране милује, док ти у овој јазбини, `бем ти судбину, свеле и напарфимисане швапске љубичице миришеш, не знам да ли је више корио или жалио оног потиснутог, другог Милоја у себи. А, ви, мој професоре, бриге моје, боље да сте таљигама старо гвожђе по Србији скупљали него што овде служите изгубљене српске, швапске и белосветске душе, упи се прекораним погледом у мене.
Слегох немоћно раменима, а поглед ми од његовог ка флаши побеже.
Сву ноћ се исти диск вртео. Сву ноћ су трубачи дозивали неко изгубљено јагње. Јаукале су трубе, плакале и туговале, а и ми са њима. Лутали смо, он по зладовачким, ја по дубовским пашњацима, пропланцима и доловима. Писком нас трубе водиле кроз шумовите и неприлазне честаре, силазиле с нама у дубодолине, потоке и вучје јазбине…
Тако ће и моја изгубњена душа тумарати по зладовачком гробљу, цвилети над урушеним ми домом и лутати опустелим зладовачким сокацима! А моје неподмлађене, остареле кости, самоваће и трулеће мешајући се с туђим у неком углу минхенског гробља, рече и жедно, дугим гутљајима, испи из флаше. Кад ми је опет пружи, тресну челом о таблу стола. Чаша с неиспијеним коњаком поскочи уплашено, заљуља се и паде. Разли се пљуском румени облак по снежној пољани стола хладећи му зажарено чело.
У недељно праскозорје почели смо, још страсније, да милујемо вито тело и наизменице да целивамо опојне усне друге Милојеве, из сефа, веровао сам, саме до нас дошле Зладовчанке…
Кад и како су нас Радмила и Хелга у постеље сместиле, не сећам се. Као да ме је друга Милојева Зладовчанка медним млеком заборава надојила. Сањао сам како, урастао у дугу браду, као Харон, у расушеном лесу, веслајући поломљеном крстачом, превозим, преко ракијом набујале Зладовачке реке, измешано зарђало гвожђе, натруле људске кости и дењке избледелих, црних, марама.
Знао сам да су се у мој сан преточили и одсликали накупљени Милојеви и моји страхови. Сећао сам се нејасно његових прекора и савета, у сну изветрелих из његове свести, јер он се после пијанства увек будио чио, као да опијања није ни било, као да се у Лети, реци заборава, сву ноћ купао. Лице му је широким и топлим, притајеним и нејасним задовољством зрачило, као иза лепог а незапамћеног сна. Пошао је свом столу у углу кафане шљепнувши у пролазу Хелгу лопатастом шаком по заобљеној штајерској задњици.
Мени су у ушима читавог дана још јечале трубе, а у лобањи ми звонила тешка, и заљуљана, медна звона, као да ми их је неко с минхенске катедрале у куполу главе претходне ноћи окачио.
Схватио сам и послушао поруку из сна. Постао сам Харон. Харон, који по свету расејане Србе прибира, белосветским друмовима превози и покидане животне кругове саставља. Решио сам њихову, иако сви тврде да је нерешива, једначину квадратуре круга.
Равнодушно брундање мотора иза наших леђа сустизало нас је и пратило као притајено сећање. Трубачи су неуморно свирали, фарови су ласерским зрацима палили ћумур таме бушећи пред нама зажарене врлудаве тунеле који су за нама нагло гаснули и нечујно се урушавали у још гушћу и тмастију ноћ. Милоје је брзајући почео да ниже, да набраја:
Житорађа, Тополница, Коњарник, Дубово, па смо у мом Зладовцу!
Дебели Луг си већ заборавио, мој веселниче, поглед са пута скренух ка њему. Крај мене седиште празно.
Е, мој Милоје, рекох; зар си се и ти, као и сви до сада, кад се коначно приближимо жељеном циљу, уплашио и вратио назад у пртљажник?
Још су јечале и јаукале трубе, још сам чуо глас којим је Милоје имена села набрајао, а можда су то у мојим ушима треперела имена преосталих насеља која сам несвесно, не гледајући у мапу, по сећању, гласно низао и слагао ређајући их путем који нас је ка Зладовцу и Милојевом дому водио.
ОВАЈ ПРОЈЕКАТ ЈЕ СУФИНАНСИРАН ИЗ БУЏЕТА ОПШТИНЕ ЖИТОРАЂА.
СТАВОВИ ИЗНЕТИ У ПОДРЖАНОМ МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НУЖНО НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ ОРГАНА КОЈИ ЈЕ ДОДЕЛИО СРЕДСТВА.