Добрич просторно обухвата општине Дољевац, Житорађа и Мерошина, које су раније чиниле Добрички срез, а кратко време Прокупљански. Из периода под Турцима се није могла градити нека шира култура која би омогућавала и подстицала интелектуални рад и стваралаштво. После ослобођења од петовековног ропства и између два светска рата ти услови су нешто бољи и подстицајнији али је, ипак, мало високих интелектуалаца за које би могли да сматрамо да су били посебно успешни и виђени.
Током серијала текстова о знаменитим Добричанима, определили смо се да пишемо углавном о виђеним људима и ствараоцима који су потекли из овог краја из псриода после другог светског рата, имајући у виду њихов укупни радни и стваралачки опус. Дужни смо да представимо и оне којима Добрич није завичај, али су радили на овом подручју и у својим областима оставили одређени траг.
Овом приликом представљамо младу глумицу Данијелу Стојановић чије је порекло по мушкој линији из Вољчинца, где има бројну родбину.
Реч је о српској и руској глумици несвакидашњег и блиставог талента, која је мастреалним тумачењем неких тешких улога стекла репутацију загонетне и продуховљене уметнице “аристократског држања”.
Данијела Стојановић је рођена 27.априла 1970.године у Нишу од оца Андре и мајке Дане. Одрасла је у Нишу а не ретко посећивала је родитеље свог оца и играла се са децом из многобројне фамилије Стојановића. После завршене осмогодишње школе уписала је математичку гимназију. Међутим, како каже сама, увидела је да то није за њу. Прешла је на друштвене науке, односно уписала се у школу са позоришним усмерењем, где се са задовољством преоријентисала на позоришно усмерење и аматерско бављење глумом.
Године 1989. У Београду уписује факултет драмских уметности, на катедри за глуму. По завршетку академије 1993.године прелази у Суботицу, где је у Народном позоришту радила неколико година. Након тога наставља рад у трупи београдског народног позоришта.
За време НАТО бомбардовања 1999.године новопечена глумица одлази у Санкт Петербург. Једном приликом је изјавила да је у Русију отишла на деведесет дана, али непланирано тамо је већ нешто мање од две деценије, односно 18 година. По доласку неочекивано је почела да глуми у локалном позоришту. У почетку је био приметан њен српски нагласак али се на то није освртала. Нешто касније роди се љубав и удаје се за Андреја Суродинова виолинисту легендарне рок групе Бориса Требеншчикова “Акваријум”.
Ипак је у почетку морала да се навикавана на нови живот и усавршава руски језик. Била је позната само љубитељима позоришта у Санкт Петербургу. За то време сарађивала је са позориштима “На Литејном”, “Уточиште комичара” и “Вила”. Понекад су је позивали да игра епизодне улоге у руским ТВ серијама. Мање је волела да се везује за редовни позоришни репертоар.
Њен успон каријере је у другој половини двехиљадитих година. Нашој јавности је на Фестивалу европског филма на Палићу јула 2011.године представљен филм “Мета” руског аутора Зелдовича у којем је лик Ане, једно од њених најбољих остварења. Овај филм је снимљен према прози познатог аутора Владимира Сокорина и приказује Москву 2020.године у конбинацији научне фантастике, психолошке драме и друштвене сатире. Елита је пронашла начин да обнови младост и енергију, у тајним постројењима бившег Совјетског савеза али тај “рецепт” како кажу филмски критичари, мења људе и на друге начине.
На конференцији за наше медије том приликом на Палићу Данијела је изјавила да је њен лик једини који остаје сачуван и “мисли да Ана успева да не разруши себе као личност тиме што је добила поменутим рецептом: филм показује како човек није увек спреман на све последице онога што жели. Такође је истакла да је била очарана локацијама на снимању, у прекрасним и чудним пејзажима Алтаја, надомак Монголије, као и да је веома задовољна пријемом филма на светској премијери јуна 2011.године у Москви. Филм “Мета” је оставио добар утисак и на публику у Суботици, где је филм приказан у биоскопу “Јадран”.
Фимски критичари се углавном слажу да се Данијела Стојановић у правом смислу прославила захваљујући улогама у ТВ серији Руског првог канала “Гласови” и ТВ филму “Верин покушај” и тако стекла славу једне од најзагонетнијих и најлепших глумица руског сентименталног филма.
Критичари су за њену улогу у филму “Пурпурна боја” Владимира Мотиља, у глас истицали аристократско држање младе глумице, њену префињеност, продуховљеност, дубоко уживљавање у улогу и узвишени шармантни лик који “није од овога света”. Иначе филм је посвећен трагичним грађанима с почетка 20.века, испуњеног револуцијама и ратовима.
“Глума је за мене слободан лет, зато ми филм више одговара него театар. Понекад радим три пројекта паралелно, а понекад дуго није било нове улоге, што је нормално. На академији нам нису обећали “кадилак”, бунде и букете ружа свакога дана. Глумачка професија је неизвесност” изјавила је пред нашим новинарима Данијела Стојановић приликом гостовања у Србији 2011.године.
У филмографији Данијеле Стојановић има око двадесетак филмова. Надамо се да ће их бити још у већем броју, што јој од срца желимо.
ОВАЈ ПРОЈЕКАТ ЈЕ СУФИНАНСИРАН ИЗ БУЏЕТА ОПШТИНЕ ЖИТОРАЂА.
СТАВОВИ ИЗНЕТИ У ПОДРЖАНОМ МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НУЖНО НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ ОРГАНА КОЈИ ЈЕ ДОДЕЛИО СРЕДСТВА.
Извор фотографија: kinopoisk.ru.