Здравствено стање кроз историју Добрича је било уобичајено као и свих осталих житеља овог дела Србије. У народу је било присутно веровање да је здравље највеће богастство, али је брига о здрављу била веома различита у разним периодима. Посебан и потпун систем заштите све до Другог светског рата и промене друштвеног система, након њега, Добрич није имао посебну службу за заштиту здравља већ су се Добричани пре тог времена лечили народном медицином и разним враџбинама. Обраћање лекарима и када их је било у градовима у близини Добрича је било веома ретко, већ су живели док су били здрави, а болесни су најчешће умирали без праве здравствене заштите препуштајући своје здравље Богу, враџбини и судбини. У осталом познато је да је савремена здравствена заштита тековина ХХ века.
Стање здравља на селу се није мењало још од средњег века као и за време турске владавине. О томе се може закључити нпр. из писма једног дубровачког поклисара који је у доба функционисања дубровачке колоније у Прокупљу обављао дужност поклисара. Он наводи да је за време епидемије куге стање било такво да мртве није имао ко да превезе преко набујале Мораве. Иначе, обично су се сељаци сами лечили или су тражили помоћ надрилекара. У периоду између два светска рата било је само неких покушаја да се бар у већим селима ипак почне пружати каква-таква здравсвена заштита од стручних здравствених радника макар и од стране болничара, бабица, као и других више приучених медицинских радника. Тако је, према неким подацима из 1926. године основана прва амбуланта у Добричу у селу Пејковцу, а други покушај је нешто касније у селу Пуковцу у коме је основана амбуланта, али су повремено долазили медицински радници и понеки лекар.
У том периоду болесници у Добричу били су препуштени Богу и другим околностима на које нису могли утицати, већ су очекивали да их „Бог узме“ или да остану у животу без лечења. Пошто су у том периоду у селима Добрича били писмени само учитељ и свештеник они су често питани за савет о лечењу, а само неки су и могли да им га дају. Неки свештеници су покушавали да молбом Богу помогну болеснима који су често ради болести и ишли у цркву а не што су били велики верници. Често су се обраћали свештеницима да им опоју мртве са обећањем да ће на оном свету добити оно што су заслужили на овом. Због честог умирања деце људи су у том периоду рађали децу до природних граница и тако надокнађивали губитак деце која су умирала веома мала без икакве здравствене заштите, односно лекара. Тада је у Добричу највећи број породица имао од 5 до 8 па и више деце, али ретко су сва остајала жива јер нису добијала праву здравствену заштиту.
Ширењу маларије међу сељацима, поготову у првим послератним годима доприносили су повратници са ратишта. Нарочито је било опасно ширење тропске маларије (….) . Својеврсну болест међу сељаштвом у Србији представљало је прекомерно трошење алкохола, првенствено вина и ракије наравно у крајевима где је развијено
воћарство и виноградарство. Један од тешких проблема нашег народа и права болест нашег села је алкохолизам. (…) У Србији се сељаштво уз ракију рађало, уз ракију боловало и умирало (кљига Истина о сељаштву стр. 214 и 215. 218до 222).
У Добричу тога доба био је и висок морталитет због акутних заразних болести које су се обавезно пријављивале. У срезу добричком стање је било овакво: у 1929. години боловало је 26 а морталитет је 5,9%, у 1930. години боловало је 51 а морталитет је 13,3% а 1931. године боловало је 45 а морталитет је 9,7%. Ово је било условљено незнањем и непросвећеношћу тако и сиромаштвом које је притискало огроман проценат сељака у Добричу. Ево још једне интересантне оцене о здрављу у Добричу и његовој заштити у периоду измешу два светска рата: „уз те претежно социјалне болести, сељаштво је било изложено и бројним заразним болестима: дифтерији, шарлаху, трбушном тифусу, дизентерији, антраксу, црвеном ветару, што је све често било појава у сеоским домовима. Стога је стпопа морталитета стално расла. Будући да је у Моравској бановини 1931. године живело 85,8% сеоског становништва, а у већини срезова као што је добрички чак и 100%, онда се са сигурношћу може закључити да су добричани у периоду између два светска рата били веома слабог здравственог стања а здравствена заштита је била потпуно неадекватна, оносно скоро и да је није било, сељаци нису имали пара да је потраже у граду и људи су углавном умирали и без одласка код лекара.
После тридесетих година ХХ века, ипак се чине неки напори да се отпочне са просвећивањем народа и здравственог васпитања. Да би стимулисали овај процес 1931. године било је неких покушаја власти па и локалне да прописима допринесу подизању свести о потреби здравствене заштите од стручних лица. Тако је решењем бана Моравске бановине од новембра 1931. године предвиђена организована здравствена заштита у Добричу путем оснивања Удружења здравствених општина и то у Житорађи, Ђакусу и Александрову, али је одзив био веома јер их је било свега 15 и то у Житорађи 5 у Ђакусу 4 и у Александрову 5, тако да та мера није имала прави ефекат на здравствено стање и његову заштиту. Но, то је свакако допринело оснивању првих амбуланти у Добричу као што су биле у Ђакусу Пејковцу, које нису имале лекаре већ је повремено долазио неки приучени болничар. Дакле, здравствено стање и његова заштита Добришана до Другог светског рата би се могло описати овако. Здравље људи је било условљено генетиком и имовним стањем поједунаца и породица, а једина заштита здравља је била у рукама врачара, надрилекара и Бога. Ниједна жена у Добричу није консултовала лекара око зачећа, за све време другог стања и приликом порођаја. Свака породиља се порођала у кући и то на земљи са сламом, сама или уз помоћ старије, искусније жене. Ниједно добричко дете након рођења није праћено од стручних здравствених радника. Здрава деца су нормално напредовала а болесна умирала. Људи оба пола средњих година су живели без организоване здравствене заштите, здрави су доживљавали старост, а болесни су умирали а да у животу нису пробали ниједан лек. Дужина животног века је била за неколико десетина година краћа него у другој половини ХХ века. Стари људи су чувала њихова деца до смрти, али лечења није било. Добричани боловали су од тзв. заразних болести и тзв. неизлечивих болести (јектика, туберкулоза и заразне болести) и у већини нису лечени, а то су углавном били социјално угоржени. Болничко лечење и специјалистичку здравствену заштиту могли су да користе само имућни, а таквих је на селу било само неколико процената, а и они су ретко користили било који вид здравствене заштите.Шира здравстена заштита тога доба била је углавном у градовима, која је била углавном недоступна сеоском становништву и то због удаљености од села и саобраћајница, али и недовљне здравстене просвећености у доброг дела Доричана.
Ево како оцењује здравствено стање и здравствену заштиту у Добричу научник Момчило Исић у књизи „Сељаштво у Србији од 1918-1941“ (стр. 214 до 217), у периду између два светска рата узроке стања здравствене заштите „сиромаштво и непросвећеност сељаштва између два светска рата непосредно су утицали на његово здравствено стање. Екомско стање села је данас такво да онемогућава испуњавања оних хигијенских услова који су најбитнији за одржавање здравља“. (…) Рђавом економском стању придружује се и недостатак опште, нарочито здравствене просвећености. Због тога у нашем селу није довољно развијена ни потребна здравствена свест која је мотор за извођење потребних здравствених подухвата на селу. Та непросвећеност, која има за последицу многа зла и тамо где не би требало, огледа се у нездравим кућама, недовољној и неподесној исхрани, нехигијенском снабдевању водом за пиће и у разним нездравим обичајима итд.
Изнурено напорним радом, уз недовољну, лошу и нерационалну исхрану, и без најминималније хигијене у кући, исхрани обучи и одечи што је последица сиромаштва и непросвећености, сељаштво је често било изложено разним болестима, од свих облика авитаминоза и хипервитаминозама до туберкулозе.
Немогавши да избегне болест, сељаштво је, поново због сиромаштва и непросвећености ретко тражило помоћ од лекара и медицинских установа, а и када је то чинило углавном је то било прекасно. (…) Зна се да наш сељак тражи лекарску помоћ у последњем тренитку, када је обично све касно. То долази у највећем броју случајева отуда што нема новца. (…) Тај факат показује да се сељаци тешко решавају на плаћање ових трошкова, и да већини од њих заиста тешко падају. (…) Лечење сељаштва у болницама поскупљивао је још и обичај да се лекар посебно награди. (…) Такви обичаји само су још више одбијали сиромашно сељаштво од лечења у здравственим институцијама, што је остало „привилегија“ једино имућних. За данашњу медицину не би се могло рећи да је народна и да задовољава потребе широких маса. Данашња медицина је заснована на тржишним основама, она се држи принципа: плати, па ћу те лечити, плати па ћеш добити лек. А како су лекарски прегледи и лекови веома скупи, а народ нема новца медицина је постала приступачна углавном само богатима, онима који могу да плате лекове и лекаре. (…) Осим због недостатка новца, сељаштво се ређе обраћало лекарима и медицинским установама и због њихове удаљености. У појединим крајевима сељаштво је до најближе лекара морало да савлада раздаљину од више десетина километара, и то по лошем путу и неодговарајучим превозом, за које су они најсиромашнији морали издвојити одређена средства пошто сопствени превоз нису имали. До лекара нарочито било тешко доћи зими, када су путеви били завејани и упропашћени. (…) Горе несреће и већег терета за српског сељака нема него када му се у зимско доба неко у кући разболи. (…) А кад би имали апотеку и лекара близу, у општини; кад би пут био добар, па да лако и за час мдоведемо болесника, онда би, и поред наше глупости, што чинимо томе што слушамо врачаре и бајање, што од ковача тражимо молитву, а од попа мотику, ми би се сигурно много чешће обраћали лекару. А овако је скоро немогуће. Смрт се лакше подноси него све ове друге тешкоће и муке.
Благодарећи слабом културном нивоу и скоро апсолутном неразумевању туберкулозне заразе, тешком начину живота, зараза се на селу лако шири. (…) У селима Моравске бановине (а Добрич је био у њему Б.П.) у раздобљу од 1918. до 1935. проценат морталитета од туберкулозе је био нижи од 10% само 1918. износивши 9,82%, док се у осталим годинама кретао између 13,4%, у 1927. до 15,85% током тридесетих година. У одосу на остале бановине сељаштво је Моравској бановини је чак 12 година имало највиши морталитет од туберкулозе. (…)“
Дакле, и ако здравствено стање Добрича све до половине ХХ века и промене друштвеног система од капиталистичког у социјалистички било релативно лоше, није била организована здравствена заштита у целом Добричу. У самом Прокупљу је деловао градски физикус који се старао само о заразним болестима и само неколико приватних доктора, као и мали стационар-болница. Но, они нису били доступни сељацима како због удаљености тако више и због високих цена, а сељак није имао пара. Сељаци су се лечили код баба и врачара или су умирали од „редње“. (1) У целом Добричу прва амбуланта је отворена у Пуковцу а неки кажу у Пејковцу, а другим селима – општинским центрима тек након Другог светског рата када се отварају амбуланте и у Житорађи и Мерошини, у којима су стално радили лекарски нпомоћници а лекари су долазили два до три пута недељно. Једна од организованих акција у првим данима социјалистичког друштва у Добричу била је здравствено просвећивање народа и позивање на коришћење организоване здравствене заштите и разних мера систематске заштите и вакцинације. То је већ био систем бесплатне здравствене заштите за све сељаке, а то је омогућено да Добричани превазиђу разне предрасуде о здравственој заштити и прихвате све видове како превентивне тако и куративне заштите. Више десетина година истурене сеоске амбуланте у већем броју села у Добричу су биле уствари истурене службе Дома здравња из Прокупља али је у одређеном периоду развоја Добрича када су сељаци радикално променили однос према здрављу и његовој заштити нарочито посебних група као што су деца, ђаци, радници и жене онда су и у Добричу на нивоу општина оформљена три општинска дома здравља у центрима општина са свим службама опште медицине и специјалистичких служби, а ови су формирали своје истурене амбуланте у свим деловима општина тако да су и сељаци могли да се лече у свом или оближњем селу. Тиме је Добрич добио потпуни систем здравствене заштите за сво становништво без обзира којој категорији људи припада и укључујући и тзв. слој социјално незбринутих.
Може се рећи да су зачеци здравствене заштите у Добричу након Другог светског рата биле сеоске амбуланте које је основао Окружни одбор новембра 1945. године и то у Пејковцу који тек 1947. добија бабицу, 1. јула у Дубову, априла 1953. у Житорађи, Петровцу, Мерошини, Пуковцу и још неким селима Добрича. То су уствари биле просторије у приватним кућама у којима су повремено гостовали лекари из Прокупља. Домови здравља као комплетне здравствене установе са сталним стручним особљем у Добричу формирани су шездесетих година (у Житорађи 23. септембра 1963. године, а потом у Мерошини и Дољевцу). Ови домови здравља су имали све службе које овакве установе треба да имају и они су одмах поред општинских центара где је било седиште домова здравља формирали истурене амбуланте у селима на подручју општине обично за два-три села. Сви домови здравља су убрзо добили новоизграђене просторије за све службе за поједине категорије корисника здравствене заштите са сталним особљем свих профила и нивоа образовања (лекари опште праксе и већи број специјалиста-за децу, жене, раднике и сл.). Наравно специјалистеи а нарочито субспецијалисте нису могли да обезбеде јер су и иначе били дефицитарни, већ су их ангажовани из Прокупља и Ниша. Тако су добричани већ у првој половини ХХ века добили комплетну здравствену заштиту за све категорије корисника релативно задовољавајућег обима и квалитета. Једино што у Добричу није основано је стационарна здравствена установа већ су коришћене стационарне установе у Прокупљу и Нишу.
Дом здравља у Житорађи основан је 1963. Године, а зграду је добио 1971. године.Организоване су истурене амбуланте у Дубову, Доњем Црнатову, Горњем Дреновцу, Пејковцу, Јесеници, Старој Божурни, Држановцу, Подини и Топоници. Овај дом има преко 110 запослених од којих 35 лекара од којих 14 специјалиста и преко 60 радника са средњом и вишом стручном спремом. Има сталну хитну помоћ у непрекидном трајању, службу за кућно лечење, службу за децу и омладину, службу за здравствену заштиту жена, општу службу за одрасле, пнеумофтизиолошку и рентген службу, поливалентну патронажну службу, лабораторију, хигијенско-епидемиолошку службу и стоматолошку службу.
На почетку XXI века може се слободно констатовати да је цео Добрич покривен савременим кадровима и опремом у установама здравствене заштите – домовима здравља (Мерошина, Житорађа и Дољевац) који не заостају много за осталим домовима здравља у Србији и како прописи превиђају. У два дела Добрича који су били у саставу градских општина, као што је Ниш и Прокупље, у 20 села Добрича (4 поред Јужне Мораве и 16 у његовом северозападном делу) су такође била покривена организованом здравственом заштитом која је обезбеђивана преко система здравственог осигурања који је обухватао све становнике Добрича без обзира да ли су били запослени, земљорадници или пак социјални случајеви чије је здравствено осигурање обезбеђивала држава. У неким селима постоје и приватне амбуланте, свакако за оне који су могли да сами финансирају здравствену заштиту.
Но, то свакако не значи да данас у Добричу као и у Србији у целини нема проблема у области здравствене заштите, али то је други проблем којим се сада нећемо бавити у овом делу књиге.
(Део текста из књиге Добрич јужни део Топлице, професора др Бошка Прокића)
Припремио: Љубиша Милошевић, новинар и публициста