Све веће непознавање матерњег језика у Србији покренуло је стручну јавност, која сматра да је неопходно изучавање српског језика што дуже током школовања, што пре свега значи и његово увођење у наставни програм свих факултета. Такође, сматрају да је неопходно и да се повећа број часова матерњег језика недељно нарочито у средњем образовању, јер српски полако губи битку са страним језицима и у школи и ван ње. Истог је мишљења и професор књижевности и наш познати песник Власта Ценић.
–Када деца оду из средње школе, у којој је српски језик недовољно заступљен, онда више не изучавају свој језик, него уче стране, чак и по неколико њих. Зато нам се дешава то што нам се дешава, напомиње Ценић. Заостајемо за другим земљама и Европе и свете по питању очувања матернег језика. Рецимо Русија, Турска, Француска изучавају по десет часова недељно свој језик, а ми од првог до петог разреда имамо само по пет часова српског недељно, а до краја основног школовања по четири. Онда нам дођу средње школе. Гимназије општег типа изучавају наш језик четири часа недељно, с тим што је боља ситуација у гимназијама друштвено-језичког смера, али је зато лошија на природно-математичком. У осталим средњим школама број часова је само три током недеље, а онда дођу факултети где матерњег језика нема уопште. Па зар то нису довољни разлози да се српски нађе и на факутетима?
Када је реч о статусу српског језика на високошколским установама посебно је, додају стручњаци битно да му се посвети пажња на профилима који школују наставни кадар, као педагошки факултети на пример, јер управо учитељи имају важно улогу за стицање првих граматичких и правописних знања. Међутим, и сви остали наставници, рецимо географије, хемије или било ког другог предмета, морају бити добро језички потковани, како би били пример својим ђацима.
-Запажам и много грешака и у говору и у писању код образованих људи од којих се то не очекује. Када наш ученик изађе из средње школе и кад више нема додирних тачака са стручњацима за језик, заборавља многе ствари, јер му више нико не скреће пажњу на грешеке и у говору у писању које прави, те се оне само повећавају. Правопис се не учи искључиво током школовање, већ током целог живота. Тим пре јер се стално уводе неке новине. Исто тако у нашој земљи има много дијалеката, који у већој или мањој мери одступају од књижевног језика, што нарочито важи за овај наш крај. Свог дијалекта се не треба стидети, али се књижевни језик мора познавати, закључује наш саговорник.
Иначе, Одбор за стандардизацију српског језика, који годинама упозорава на запуштеност и угроженост српског језика и ћирилице, већ неко време предлаже изучавање српског језика на свим факултетима, са чиме се слажу готово сви стручњаци у тој области, свесни потребе очувања и развоја нашег језика и писма. Том негативном тренду, сматрају, доприноси и масовна употреба нових технологија које подстичу неписменост и преко којх се углавном користи латиница. СМС поруке, мејлови, употреба скраћеница и емотикона уместо исправно написаних реченица свакако не подстичу писменост, а истраживање које је пре неколико година урађено, показало је да само мали број деце уме да дату реченицу напише писаним ћириличним словима без грешке.