Хришћанска вера је на Балкану била присутна и пре доласка Словена. У IV веку је било неколико активних бискупија. Диоклецијан је прогањао хричћанску веру али је ипак било неколико епископија као у Сирмијуму, Сингидунуму и Виминацијуму. Оне су биле под ингеренцијом папе. Када су Словени дошли на Балкан били су под утицајем латинске културе, а касније и под утицајем Романа. Срби су били под утицајем култура свих народа који су пре њих живели на Балкану. Од њих су наследили камене куће и колибе. Посебно су се Срби стапали са старим Власима и Арбанасима јер су се као и они претежно бавили сточарством. Поред градње камених кућа и колиба преузели су и неке делове одеће и термине и начин гајења стоке. По једној концепцији Словени су дошли на Балкан са подручја данашње источне и јужне Пољске и југозападне Русије, а иначе припадају индоевропској заједници народа. Словени су свој језик створили на једном дијалекту у IX веку, а прве вести о Словенима потичу из VI века. Језик Словена има неке сличности са језицима истока и југоистока, јерменским, албанским и балтичким. На основу тога Јован Деретић заступа тезу да Словени нису досељени већ да су аутентични народ са овог и других простора. О томе постоје и докази археолога.
Само име Словен је у вези са тим што су ћивели у шумовитом и равничарском простору (фраза „ославило је пролеће“ означава покрет дотад замрзнутих вода и буђење новог живота од Сунца). Константин Порфирогенит тврди да Срби „потичу од некрштених Срба, прозваних и белих, што станују са оне стране Турске (тј. Мађарске на простору који они зову Бојки, где се граничи Франачка као и велика некрштена Хрватска,
прозвана и Бела“) (Зоранов стр. 47), овде се вероватно мисли на Лужичке Србе, а није извесно да ли данашњи Срби потучу од њих.
Има мишљења да су Срби и Хрвати иранског порекла испод Кавказа и да се то може доказати њиховим именима. Те тврдње доказују да има неслагања у науци о врло важним питањима једног народа, као што је назив, порекло, простор на коме су живели и посебно начин организације живота и рада. Уосталом, наука стално напредује, те не треба одбацивати сваку аргументовану тврдњу па и о Србима. У раду ће бити напомене да теорија о досељавању Словена на Балкан није једина. Постоји теорија која тврди да су Срби као стари народ одувек живели на овим просторима што се доказује неким археолошким истраживањима и проучавањем српског језика. Тако остаје питање шта ће се све у будућности открити о историји Словена, па и Срба.
Без обзира да ли су Срби досељеници или староседеоци или су пак дошли са Истока, о чему има неких назнака, они су као и сви стари народи имали одређену верску орјентацију у појединим периодима своје историје те се стога може говорити о разним верским и религијским орјентацијама Срба и њиховом веровању у разна божанства. Може се као једна од карактеристика Добрича говорити о верској и религијској орјентацији у разним периодима развоја па све до данас. Уосталом сваки човек, је између осталог верујуће биће, па и Добричанин.
Огромна већина Словена на Балкану, а скоро сви Срби и Добричани су најдуже у својој историји припадали хришћанско-православној провинијенцији. Они су на одређеном степену друштвеног и културног развоја постали хришћани православне вере, дошавши тако у контакт са другим народима, без обзира да ли су они досељеници или стални аутентични становници ових простора, који су већ били хришћани а можда су на неким просторима Балкани били пре Словена.
Све до раскола међу хришћанима на православце и католике 1054. године Словени, а посебно Срби су били зависни и под утицајем папе, али од раскола словени припадају центру хришћанско-православне вере који је био у Цариграду или неком другом граду.
Хришћанство је све до 1054. године била јединствена верска орјентација са два изразита центра Цариград и Рим. Између ова два центра било је разлике у канонским и другим ставовима по разним питањима па и међусобног трвења. То је у ствари био израз сукоба интереса Византије-истока и Римске државе-запада. Римски папа 1054. године раскинуо је све везе са цариградском патријаршијом и тако је дошћло до коначног разлаза-раскола Рима и Цариграда, односно између западне и источне верске орјентације-цркве. Овај, тада изражени антагонизам између ове две цркве, у одређеној мери се одржава све до данас, без обзира на неке покушаје да дође до помирења и евентуално поновно спајање ових двеју цркава. То је изазивало непрекидно многе, веома негативне последице између држава и народа, истока и запада, али и свих јужних словена, укључујући и Србе и Добричане.
Највећа последица овод раскола по Србе је у томе што су се Срби од тада поделили у две или више верских орјентација. Српске земље на истоку су остале под утицајем источне православне вере а Зета и многи други предели на западу су остали под верским, културним и политичким утицајем запада односно католичке верске орјентације на челу са папом, као и држава у којима је доминирала хришћанско-католичка верска орјентација. Отуда и данас у неким српским државама и другим пределима у којима живе Срби има Срба који су припадници римокатоличке верке орјентације као на пример у Црној Гори. Од других јужних словена Хрвати су сви потпали под католичку цркву, као и у деловима Словеније и још неким другим крајевима Балкана.
Касније се источно-православна вера код Словена осамостаљује, али остаје под патронатом источне цариградске цркве, оносно патријарха.
Покрштавање јужних словена, оносно прихватање хришћанства почело је од средине IX века, када је моравски кнез Растислав, да би се заштитио од Франака, тражио ослонац у Византији и од ње тражи мисионаре за ширење православне хришћанске вере јер су Словени пре тога били пагански. Први и веома успешни мисионари за ширење хришћанства код јужних словена били су два брата Ћирило и Методије. Они су године 863. дошли у Моравску. Браћа су били веома успешни мисионари јер су били блиски цару, а били су веома образовани. Ћирило Константин је био библиотекар у цариградској библиотеци „света софија“ и учитељ филозофије на тамошњој високој школи, а веома добро су владали словенским језиком.
Поред ширења вере Ћирило и Методије Константин су ширили и словенску писменост, превели богослужбене књиге и увели посебна слова – азбука ћирилицу која се до данас одржала под истим именом. Од тада се код Словена све мање користи рабуш за споразумевање и обрачунавање и прелази се на писмено споразумевање уместо неподесног латинског и грчког писма. То прво писмо се звало глагољица (источњачка алфабета) и она је касније замењена чирилицом коју су прво увели у цркву, а касније у свакодневни обичан живот.
Православна црква на просторима Балкана је у разним периодима мењала своју улогу. Почела је као чиста вера, али убрзо а нарочито од периода Немањића мења се у правцу претварања у фактор просвећивања народа и ширења културе и уметности али посебно постаје и носилац функције државног управљања у световним – државним пословима. За време владавине Турака, када је православна црква потискивана са циљем ширења турско муслиманске вере – потурчивање Срба, православна српска црква пружа отпор турским окупаторима и постепено постаје центар очувања и заштите српског идентитета. Након ослобођења Србије од турског ропства Српска православна црква оживљава своју делатност и мења своју улогу у правцу да се претежно посвећује обављању верских послова, а управљање државним пословима преузима градска класа и у
Србији се лансира идеја о одвојености и осамостаљивљњу цркве од државе, а држава престаје да се меша у дршавне послове. Одвојеност цркве од државе и немешање цркве и државе у послове друге институције се наставља и даље у XX и XXI веку, иако је била нешто другачија улога цркве у доба социјализма него почетком XXI века када се у Србији уводи неокапиталистички систем и када нова власт покушава да успостави одређене видове сарадње са црквом а црква користи ту промену да се све више, и ако не баш отворено, меша у вођење дршавне политике, што доводи до неких неспоразума и неразумевања између државе неких политичких странака и званичне Српске православне цркве.
Све што је речено о српској православној вери у разним периодима важи и за нород на простору Добрича, али у Добричу никад није било у неком значајнијем обиму припадника неке друге вере, сем делимично један део Рома који су муслиманске вере, али има и појава да Роми у неким селима Добрича преузимају многе ритуале православаца као рецимо сахране и друго.
Читава Топлица па и Добрич као њен специфичан део су почетком XIII века били већ признати и познати део државе Србије и то како у световном тако и црквеном погледу. Након успостављања самосталне православне вере у Србији 1219. године Србија је самостална архиепископија на челу са Светим Савом одвојивши се тако од Охридске архиепископије и патријаршије. Свети Сава у Никеји постављен за архиепископа, а касније и патријарха Српске православне цркве. За патријарха постављен је на државном сабору кога су чинили племићи и свештеници са седиштем у манастиру у Жичи. Свети Сава је организовао самостану Српску православну цркву оснивајући епископије поред постојећих у Расу и Призрену и у другим деловима земље ( – Богородичина црква, у Хуму, на Превлаци Студеница, близу Пећи – Мала Студеница, Будимље код Берана, у Прибоју и Ариљу). У том процесу оснивања нових епископија у Србији тог доба дошло је и до оснивања топличке епископије са седиштем у манастиру Свети Никола у Куршумлији кога је подигао Стефан Немања. Топличка епископија у манастиру Свети Никола у Куршумлији, под којом је био и Добрич је као све друге епископије тог доба постала снага која је учвршћивала феудални систем и тако постала моћан фактор ондашњег феудалног друштва и државе. Све архиепископије и епархије су добиле од владара велика пространства са селима и људима у њима и читав низ других повластица, а за то су дуговале и испуњавале у знак захвалности владару послушност и покорност и апсолутну подршку владару у сукобу владара и световне властеле која је често пружала отпор владару и желела да смањи обим обавеза према владару и држави. Тако Стефан Првовенчани наводи да је он Жичкој епископији даровао 57 села и засеока, са 217 породица влаха који су тиме постали практично власништво цркве – односно манстира у Жичи.
Ако би се спровело једно озбиљно научно истраживање о односу Добричана према вери и религији у другој половини XX и XXI веку, вероватно би се потврдила теза да
добричани, а нарочито његов млађи нараштај нарочито у доба социјалистичког система мења однос према вери и цркви и престаје да практикује већину црквених ритуала у цркви и ван ње, почев од венчања до поштовања црквених правила многих прослава, иако би на питање да ли верују у бога масовно одговарали да верују. Многи од њих, иако себе сматрају верником, нису одржавали редовну институционалну везу са црквом, а приликом разних светковина као што су рођење деце, венчање, славе и друго има много више световних елемената понашања него верских. Но, број добричана који апстинирају од верског понашања, односно су прави атеисти би био веома мали. Наравно, старије генерације добричана су по убеђењу и формално верници, иако ни они у некој већој мери нису редовни посетиоци цркве и разних церемонија али ипак одржавају традиционални однос према верским празницима са доста промењеним церемонијалом у односу на ранији класичан црквени обред који се поштовао приликом слеве, свадбе, крштења деце и др.
У сваком сучају, ако бисмо данас објективно оцењивали однос Добричана према вери и цркви могло би се слободно тврдити да је број атеиста и правих и убеђених верника међу Добричанима данас релативно мали, али зато велики број осталих Добричана су у суштини верници по убеђењу иако не практикују редовно и онако како прописује црква већину верских церемонијалних понашања. Но, сигурно нема ни вечих неспоразума на верској основи како између верника тако и неверника такође између обичних људи у Добричу и самих свештених лица. Неки видљиви трагови евентуалних неспоразума па и делимичних сукоба између правих присталица партизана и неких свештених лица који су били на страни четника и других сарадника окупатора у Добричу сигурно више не постоје, а многи бивши комунисти који су се услед партизанске дисциплине стварно или формално одрекли вере и цркве, данас се враћају вери и цркви, јер у суштини нису напустили своја права верска осећања. Међу њима чак има неких лица који су данас постали верски фанатици, али је све то нормално какав је био Добрич у XX веку.
Када би се данас анализирао однос Добричана према вери и цркви као друштвеној институцији и њеном месту и улози у појединим периодима у историји, посебно је важно имати у виду периоде у којима су Добричани живели под окупацијом страних завојевача. То се најбоље види ако се анализира улога Српске православне цркве у доба турске владавине и у периоду између два светска рата када су Добричом управљали Турци који су муслимани, католици Аустроугари и Немци, и православни Бугари, који су настојали да десрбизују Добричане, односно да их приморају да се одрекну своје вере и прихвате муслиманску, католичку односно бугарску веру. Зато су окупатори спаљивали и уништавали српске цркве и прогањали православне свештенике, који су се стављали у улогу заштитника Добричана. У тим периодима ионако су цркве и свештеници били ретки, ипак су функционисали и у тим условима и деловали на очувању српског идентитета. Тако нпр. у последњем веку турске владавине у Добричу деловале су само две цркве. Једна је била црква Успенија Пресвете Богородице у Житорађи а друга у Сечаници. Оне су уствари постале заштитнице Добричана и зачетнице у обнови верског живота у Добричу након ослобођења од Турака.
За време турске владавине Добричом практично је престао прави верски живот. Но, ипак и за време турске владавине било је појединих богатих Добричана који су се одазивали за помоћ постојећих цркава. То се види из акције прокупачке цркве – храма Светог Великомученика Прокопија 1734. године када су прикупљали помоћ за обнову пошто је пре тога била порушена од Турака. Из добрчких села су се одазивали многи сељаци као што су били: из Бајчинца Живадин, из Костенице Вукан, из Девче Стефан, из Горње Девче Радован, из Бериља Станко, из Лукомира Младен, из Старе Божурне Младен, из Подине Цветко, из Глашинца Стојан, из Смрдића Ђорко, из Житорађе Стојан, из Јасенице Јанко, из Вољчинца Живко, из Бадњевца Марко, из Горњег Црнатова Никола, из Доњег Црнатова Риза, из Шарлинца Милутин, из Шаиновца Илија, из Кочана Стојан, из Пуковца Митар, из Орљана Секула, из Мекиша Митар, из Држановца Јован, из Ђакуса Благоје, из Расоваче Ђора, из Батушинца Ђора, из Балајинца Борко, из Градишта Стојан, из Бреста Прокопије, из Мерошине Марко, из Рожине Ђора, из Облачине Станислав, из Биљега Каја, како је изричито наведено у хроници „Под Хисаром“ стр. 32. аутора Слободана Баје Несторовића.
Након ослобођења од Турака, а до I светскок рата и нарочито у периоду између два светска рата одвијао се процес активног деловања цркве и свештенства на обнављању свих порушених и оштећених цркава из доба окупације под Турцима али још више на изградњи и оспособљавању за службу и школовању и запошљавању нових свештеника у великом броју села у Добричу и на осамостаљивању нових сеоских цркава од градских и великих и старих цркава у селима Добрича као што су Балиновац, Житорађа, Орљане, Биљег и други.
Дакле у XX веку у Добричу је дошло до релативно масовније обнове и изградње нових цркава у великом броју села Добрича. Тако уместо две цркве које су како-тако опстајале за време турске окупације у Житорађи и Сечаници на територији Добрича према Јужној Морави дошло је до изградње низа нових цркава у свим деловима Добрича у Биљегу, Александрову, Градини, Баличевцу, Петровцу, Доњој Расовачи, Орљану, Пуковцу, Кочану, Дубову, Азбресници и још неким селима. Тако се дошло дотле да у другој половини XX века и на почетку XXI века цео Добрич буде покривен црквама са сталним свештеницима што је омогућило Добричанима да могу лако и брзо добити све уобичајене црквене услуге у свако доба.
Цркве су у XX веку поред уобичајених послова преузимале и неке друге друштвено корисне послове као што су пописи домова и људи – душа у својим парохијама и прикупљеним подацима омогућили боље познавање карактеристика живота у својим парохијама ,а осталим друштвеним факторима и науци помогли да научним методама објасне стање у друштву и тако индиректно утичу на напредак друштва.
Позната су два таква црквена пописа из 1892. године и из 1990 ? који допуњују резултате редовних државних пописа из 1877/78, 1890, 1900 и 1910. године које детаљније обрадити у трећем делу књиге. Ево како је изгледало стање цркава у Добричу по попису
из 1990. године. По овом попису у Добричу било је организовано пет парохија: 1) биљешка са седам села у околини; 2) александровачка са шест села у околини; 3) сечаничка са четири села; шест у мерошинском делу Добрича, с тим око 1930. године основана и доњерасовачка парохија са пет села. У житорађском делу Добрича биле су следеће парохије: Житорађска, дубовсак а у дољевачком делу орљанска и пуковачка , а нека села у близини Прокупља су остала у прокупачкој парохији. Генерално овај попис показује да је након десетина година масовног досељавања становника у Добрич број села у којима је број домова и становника скоро дуплиран и да је у Добричу већи број села толико нарастао да су имали и више од сто кућа односно домаћинстава.
Све до завршетка II светског рата и оружане револуције одноцс према вери и религији је био приватна ствар сваког појединца али настала је ера разилажења и антагонизма између званичне државне и партизанске идеологије и религије односно вере. Припадници комунистичке идеологије и партије су у великом броју напустили веру и постали атеисти а неки и агностици. Но, обичан свет, а нарочито прости и недовољно школовани су и даље остали верници и у свакодневном животу практиковали многе верске ритуале и прославе, иако нису баш као и уосталом пре тога били редовни посетиоци службе у црквама, јер то и није била традиција већег броја сељака, па и Добричана. У сваком селу су били препознатљиви Добричани који су остали прави и активни верници који су посећивали цркву не само о великим општим или личним празницима.
Било је покушаја од неких верских посленика да говоре о забрани и прогону цркве, свештенства и верника за време социјализма, али то треба објективно анализирати. Треба разликовати однос према вери правих комуниста који су се опредељењем за комунистичку идеологију одрекли права на веровање у Бога, од понашања обичних људи идејом потпуно неутралних који су и даље продужили свој однос према вери и религији без икаквих последица. Млађи Добричани, бар добар број њих, је потпуно престао да одлази у цркву и да се чак и не венчава. Та појава је настала као слободан избор сваког појединца.
Након пропасти социјализма мења се однос према религији и вери како државе тако и обичних људи. Иако већина Добричана постају верници и поштоваоци вера има један број интелектуалаца и правих присталица комунистичке идеологије који су остали атеисти. Међутим у целини доминира толерантан однос између верника и атеиста, тако у Добричу данас нема сукоба и супротстављања између верника који су већина и малог броја атеиста.
Попис цркава у Добричу
- Цркве у Мерошинском делу Добрича
- Црква у Азбресници
2) Биљешка црква – Свети Никола (1872. година)
3) Црква у Александрову
4) Црква у Балајинцу – Градишту
5) Црква између Мерошине и Баличевца (Свети Роман)
6) Црква у Рожини – данашња капела на старом црквишту (1936. година)
7) Црква у Џубури старо црквиште
8) Црква у Девчи (Света Петка)
9) Црква у Доњој Расовачи (Света Петка) око 1930-33. године
- Цркве у Житорађком делу Добрича
- Црква у Дубову – Свети Пророк Илија
- Црква у Житорађи – Успеније Пресвете Богородице
- Црква у Житорађи – Свети Петар и Павле
- Црква у Јасеници – Свети Пророк Илија
- Црква изнад Влахова – Свети Василије Острошки
- Црква у Речици – Свети Никола
- Црква у Доњем Црнатову – Свети Симеон Мироточиви
- Латинска црква у Глашиначкој Чуки
- Црква у Топоници – Свети Јован Крститељ
- Црква на Житорађком калеу – Свети Роман
Цркве под 5. 8. 9. и10. не служе
- Цркве у Дољевачком делу Добрича
- Црква на Орљанском брду – Свети Јован
- Црква у селу Орљану
- Црква у Пуковцу
- Црква у Дољевцу
- Цркве у Прокупачком делу Добрича
97
- Црква у Балиновцу – Свети Илија
- Црква у Петровцу
- Црква у Сечаници
- Црква у Крушцу
- Црква у Горњој Стражави
- Цркве у Нишком делу Добрича
- Црква у Сечаници
- Црква у Крушцу
(Део текста из књиге Добрич јужни део Топлице, професора др Бошка Прокића)
Припремио: Љубиша Милошевић, новинар и публициста