ГЕНЕОЛОГИКА КОЧАНЕИАНА, књига о насељу Кочане у дољевачкој општини и пореклу њених становника коју увелико припрема професор др Новица Ранђеловић из Кочана, са сарадником Марком Николићем из истог места, јединствено је штиво за ове наше просторе, с обзиром на то да је ова тематика недовољно заступљена у нашем крају, без обзира на свој значај. Наиме, оваквих и сличних дела на територији општине Дољевац готово да и нема, тако да ретко ко зна старију историју овог крају, али и детаље о свом пореклу. Управо то је подстакло аутора овог дела да крене у прикупљање грађе неопходне за књигу овакве садржине, што није ни лак, а још мање брз посао. Без обзира на то дошло се до финалне фазе, тако да се ускоро може очекивати да ће се књига наћи пред читаоцима.
Иначе, проф.др Новица Ранђеловић, биолог, дуго година био је професор на Природно-математичком факултету у Приштини где је предавао на одсеку за биологију, а био је и професор на Пољопривредном факултету у том граду. У Лесковцу је предавао микробиологију на Технолошком факултету, био је предавач на Факултету заштите на раду у Нишу, а на ПМФ-у у истом граду основао је департман за биологију и био први шеф катедре. Иза себе има бројне научне радове. Сада је пензији. Поред свега тога остао је запажен и његов рад у политици, с обзиром на то да је од 1978-1982. године био председник општине Дољевац, а занимљив је податак да је у истом дану постао доктор наука и председник дољевачке општине.
Идеју да се посвети овој тематици проф.др Ранђеловић дошао је, каже, одавно, гледајући на телевизији занимљив серијал о пореклу Афроамериканаца у САД. -У тој серији приказан је човек који се звао Кунта Кинте, а изнета је теза да од тог човека потиче читава једна скупина људи пореклом из Африке, која сада живи у Америци. То ме је још тада подстакло да се посветим истраживању мојих предака, али и порекла свих становника села у којем живим, тим пре јер је, на жалост, мало познато међу овдашњим становницима ко су им били преци, како су дошли овде и како су се звали, каже проф. Ранђеловић.
Сматра да је лоше то што је интересовање овдашњих житеља за сопствено порекло и претке незнатно. За период пре 2. светског рата, додаје, ретко ко одавде, може да исприча понешто о својим дедовима. Зато сматра да је ово дело на којем ради значајно и нада се да ће подстаћи све који га буду прочитали да се позабаве родословима своје породице. Томе у прилог говори и чињеница, каже наш саговорник, да је и литература која обрадјује ту област, веома шкрта. Управо рад на књизи ГЕНЕОЛОГИКА КОЧАНЕИАНА, додаје, има за циљ да то промени и да свој допинос настојању малог броја људи, који својим радом желе да историју овог краја забележе и тако спасу од заборава, јер преношењем предања с колена на колено усменим путем, губи се основна нит приче, а многи битни подаци неповратно нестају у магли прошлости.- Сем мог школског друга Зарија Стојковића, који је написао једну монографију о Дољевцу, као и још неколико мањих дела на ту тему, нема литературе таквог типа. То је био разлог више да се посветим писању овог дела, у којем ће бити представљене све фамилије које су живеле или и сада живе у Кочану, ко се и када из неке породице доселио у овај крај, ко се и када одселио и где је сада.
Припрема за писање једног овако захтевног дела није ни мало лака, истиче проф. Ранђеловић, и трајала је годинама, готово од настанка идеје да се сви ти подаци објаве у једној књизи. -Још пре 40 година сам почео да стварам слику структуре житеља мог родног села, кроз разговоре са старијим људима, родитељима, рођацима, комшијама, како бих добио прве информације о родословима људи овога краја, а касније сам почео да те податке бележим. То је био први материјал за моју књигу. Када сам се озбиљније посветио истраживању ове теме кренуо сам у потрагу за документима рођених, венчаних и умрлих житља Кочана, које је раније водила СПЦ, а после рата СО. Није било лако доћи до свих тих информација, а још је теже било анализирати их, проверити, систематизовати. Нарочито уколико се ради о усменим предањима, њима морате прићи са великом резервом, а онда се добрано потрудити да те податке поткрепите и неким документом. Пут ме је одвео и до СО Бресовац и цркве у Кутлешу, где су се некада венчавали и крстили становници овог краја, те сам ја данима преписивао податке из ових докумената. Пре цркве у Кутлешу наши преци су се венчавали и крстили у Печењевачкој цркви, па сам такође прикупљао и те податке, који се сада чувају у Лесковцу. Исто тако, све те породице из једне фамилије живеле су једна поред друге, па је поједине становнике било могуће пронаћи управо по авлијама у којима су им биле куће, као што је то био случај са на пример Павловцима, Кнежевцима, Митањцима и другима.
Но, сво то истраживање је уродило плодом, јер се сада стигло до финалне фазе, писања монографије о пореклу села и његових становника и родословима сваке фамилије, као најважнијем делу књиге. –Могу да кажем да смо продрли до краја 18. века, мало пре ослободјења од Турака, тако да ће ова монографија обухватити све податке од тог периода до данашњих дана.
У том послу није сам. Са њим активно ради Марко Николић такодје из Кочана, студент Високе пословне школе у Нишу, као и полазник обуке за полицијског службеника у Сремској Каменици. До сарадње између њих дошло је кажу случајно, али су их повезала слична интересовања, те је до заједничког рада на прикупљању грађе за књигу, дошло логичним следом ствари. Сарадња искуства и младости, сматрају, одлична је комбинација за рад на оваком обимном и озбиљном послу.
– Професора Новицу упознао сам случајно, а после првог разговора повезала су нас слична интересовања, тако да смо наставили сарадњу. Од малих ногу сам иначе, у разговору са бабом и дедом, причао о својим прецима, о нашем пореклу, о томе одакле су и зашто овде дошли и чиме су се бавили. Од њих сам сазнао много тога занимљивог о прадеди и чукундеди које на жалост нисам познавао. Открио сам седам колена моје фамилије и по мушким и по женским прецима. Нисам то тада записивао, али сам касније закључио да је јако битно да се такве ствари забележе, с обзиром на то да, када нама блиски људи оду са овог света, са собом односе и своје приче, које тако нестају са њима, те се губи тај значајан траг о нашој прошлости за будуће генерације, каже Марко. Било би нам драго, додаје, када би се овом нашем истраживачком раду, прикључио још неко и тако дао свој допринос бацању светла на многе непознанице из историје овог села.
Његова генерације, додаје, на жалост, углавном нема слична интересовања, али се као и проф. Новица нада да ће, једним оваквим делом, заинтересовати многе да се посвете дефинисању сопстевног идентитета кроз упознавање историје своје породице и краја у којем живе.