Кад девојчице прерасту лазарице иду у краљице. Тако се бар вели овде код нас на југу. Краљице су још једна од обредних поворки, заоставштина прадавних времена, по којима су ови крајеви некада били познати и који је међу последњима нестао са ових простора. Биле су део аграрне магије и култа божанства плодности, касније у хришћанству везане за празник Тројице или Духова, а у нашем крају понајчешће за Ђурђевдан, за време кад почињу интензивни радови у пољу. Њихов обред био је везан за призивање родне године, нарочито на одбрану од града, али је то уједно била и иницијација девојака стасалих за удају.
Ђурђевдан је, наиме, велики празник којим се одваја летњи период од зимског, с обзиром на то да су наши стари годину делили управо на та два периода. Зато је он симбол буђења природе, живота, симбол плодности….. Те и не чуди што су људи безбројним обичајним радњама одвајкада настоји да пренесу ту снага оживљене природе на људе. То раде и данас, мада су варијације од краја до краја велике и честе. Ипак, суштина је иста, а корене вуче из паганства и времена поштовања старог српског божанства плодности Јарила, којег је касније, у хришћанству, заменио Свети Ђорђе.
Краљичку поворку је чинило десетак девојака. Свака од њих имала је своју улогу. Најбитнија је била краљица, која је имала своје дворкиње. Једна од девојака била је прерушена у краља, мада је могло бити и више краљева, а поворка је имала и барјактаре, такође прерушене девојке. Краљица је током обреда имала вео преко лица, што је одлика њене божанске природе. У овом делу земље није се играло коло у којем је краљица била у средини, седећи на столичици, импровизованом престолу, већ је игра била појединачна. Карактерисало ју је укрштање играча, краља и краљице, или барјактара међусобно, као и провлачење играча испод укрштених мачева или белих марама. Игра није смела да стане док се обред пред кућом не заврши, јер се веровало да ће онда стати и животу и срећа у том дому. Обред је по правилу почињао испред краљеве куће.
Верује се да су краљице својом песмом и игром могле да одврате градоносне облаке. Исто тако обредним обиласком села гледале су кућу у којој би могле да се удоме, па је њихова улога двојака. По томе су сличне лазарицама, те није ни чудно што их многи мешају или изједначавају.
Још увек има овдашњих становника који се са сетом сећају свог учешћа у овим поворкама. У селу Бадњевац у општини Житорађа краљице су се можда и најдуже одржале. Прекинуо их је рат 1999. године и после тога их више није било. Те тадашње краљице су, кажу нам у овом селу, одрасле, поудале се, а нове генерације окренуле су се новим цивилизацијским достигнућима, те традиција није настављена. У краљице више није имао ко да иде.
Оно што је међутим занимљиво је да су активну улогу у краљицама у Бадњевцу деведесетих година имали и мушкарци. Краљеви и барјактари су били мушкарци, а не прерушене девојке.
Сви они су се окупљали дан пре Ђурђевдана како би се припремали за овај обред, каже нам Иван Динић из Бадњевца. Тада су правили барјаке, које су девојке китиле цвећем. Занимљиво је да су девојке стајале у води док су китиле барјаке. Окићени барјаци су потом остављани у неком затвореном простору до сутрадан. Истог тог дана мушки део краљичких поворки уз реке је брао црвену врбу која је била битан део обреда.
На Ђурђевдан 6. маја рано ујутру краљице су кретале у опход села. Први у поворци били су барјактари, краљица и дворкиње су биле у средини, а група мушкараца који су црвеном врбом китили капије свих кућа у селу, на зачељу колоне. Поворка је ишла од куће до куће и певала краљичке песме. Мушкарци су након изласка из дворишта капије сваког домаћинства китили црвеном врбом, да би година била весела, а сви у кући здрави. С обзиром на то да црвених врба и нема много, покадкад брали су и обичну зелену. У сваком дому краљице су добијале послужење, некад и поклоне. А једино што краљицама није смео да се поклони је јаје, јер онако бело и округло подсећа на град.
Опход села трајао је све до вечери. А цео обред завршавао се дан после Ђурђевдана и то тако што су младићи тада растурали барјаке, а девојке скидале цвеће са њега. То су такође радиле стојећи у води. Цвеће су бацале у воду, да га бујица однесе, прича нам Динић.
Домаћину
У овога дома/Добра домаћина/Јелени, волови/Калопер јармови/Босиљак палице/Жито као злато/Краљу, светли краљу!/Диван барјактару!/Обрни се, поклони се/Поклон домаћину.
У Кочану, селу дољевачке општине, на пример, краљичке поворке су нестале негде педесетих година прошлог века, доласком комуниста на власт. Према причи Марка Николића, хроничара овог села, обичај је силом прекинуо извесни Веља Миланов који је стао пред девојке, поломио им и поцепао барјаке. Како Николић каже, а на основу казивања, тај догађај одиграо се најкасније до 1953. године. Оно што је он успео да сазна из прича је да су краљице биле познате по веселим народним песмама и шареним барјацима. Барјаци су, каже, били начињени од шамија које су девојке или старије жене носиле. Шамије су биле разних боја, тако да су се барјаци лепо шаренили док је поворка ишла кроз село најављујући њихов долазак.
Барјаци током обреда нису смели да се сударају, јер ће тада, веровало се, бити града, а нису смели ни да се спуштају на земљу из истог разлога, записао је етнолог Слободан Зечевић. Барјактари су их стављали на ногу током паузе у извођењу. Чак су боје барјака имале своју симболику. Били су бели као светлост, црвени што је одлика плодности и здравља и зелени као симбол вегетације и бујања природе. Сам барјак био је симбол заштите од временских непогода.
Колико је човек одвајкада страховао од града или градушке, како се каже овде код нас, потврђују и бројни други обичаји везани за примитивна веровања у одбрани од њега. У Дољевцу и околини, као и према Лесковцу старији су давали деци да поједу зрно града, верујући да ће тако ова непогода престати, а баке су најмлађе дете у кући три пута дизале у вис, с намером да заплаче и тако отера градоносне облаке.
Момку
Ови двори паунови/А пенџери ђиђерови/Ту ми седи младо момче/Накићено наређено/Мањ што није ожењено./Жените га, не дрште га/Да га брада не превари/Да му моме не забави.
У источним крајевима Србије краљице се сусрећу под паганским називом „русалке“, по вилама, али и зато што су тамо ишле у опход села на Русну недељу, о Духовима, те је већа израженост паганских мотива у том случају разумљива и очекивана.
Сматрало се наиме да уколико се две групе краљица током извођења обреда сусретну, оне су себи борбама морале да прокрче пут, па је некад било и љутих окршаја између њих. То је одлика вегетатитвне функције обреда, јер је та борба персонификација победе лета над зимом. По веровању, русалке су сахрањиване на местима на којима је до борбе дошло, с обзиром на то да је у питању пагански ритуал и да није било дозвољено да се страдале девојке сахрањују на хришћанским гробљима. Тако да у овом делу земље и данас постоје места која се зову русалским гробљима.
Ова врста обредних поворки била је широко распрострањена на Балкану, само под другим именима, ладе и љеље. И то има свог упоришта у веровањима наших старих. Лада је наиме била словенска богиња водених токова, плодности и брака, пандан грчкој Хакати, а њен син Љељо бог љубави.
Како год их звали, суштина им је била иста. Све обредне поворке имале су за циљ напредак у одређеној сфери живота и појединаца и заједнице.
Аутор: Јелена Козомара
Гл. и одгв. уредник: Дејан Динић
Литература: „Српска етномитологија“ Слободан Зечевић
Насловна фотографија: „Српска етномитологија“ Слободан Зечевић
Овај пројекат подржала је Општина Дољевац