Павле Паја Јовановић је био један од највећих српских сликара и типичан представник академског реализма. Најближи му је по много чему сликар Урош Предић, иако су били такмаци на уметничком пољу. Обојица су били учени реалисти, са том разликом што је Јовановић неговао својствен “идеалистички” реализам. Убраја се Јовановић међу 100 најзнаменитијих Срба.
Захваљујући изузетно богатом опусу, а нарочито делима са темама из народног живота и историје, снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу, али и на родољубље народа.
Рођен је у Вршцу, (Војводство Србија и Тамишки Банат тада у склопу Аустрије) 16. јуна 1859. године као син првенац Стевана Јовановића, угледног вршачког фотографа. Мајка Ернестина (рођена Деот – француског порекла) рано је умрла, а отац се убрзо поново оженио Маријом (рођеном Ди Понти), која је била добра и брижна мајка. Јовановић је имао још петоро браће и једну сестру, и провео детињство у веселој и срећној многочланој породици.
Паја Јовановић је веома рано показао склоност према цртању и сликању. Чини се да то и није било тако необично у окружењу у коме је живео. Његов отац Стева, врстан фотограф, имао је дара за сликарство (бављење фотографијом у то време захтевало је не само познавање фото-технике, већ и вешту руку за ретуш при изради слика).
Осим тога, у Вршцу, малој, а веома богатој вароши, могао је да види дела својих сјајних претходника: Арсенија Арсе Теодоровића (1767—1826; његове изузетне иконе), Павела Ђурковића (1772—1830; иконостас у Саборној цркви), Јована Поповића (1810—1864) – са његовим сином је друговао и често се затицао у његовом атељеу, фасциниран сликаровим радом: копијама старих мајстора, студијама природе, делима са религиозним темама.
Тако је Паја Јовановић и сâм почео да црта, најпре у тајности, копирајући црквене слике и проводећи сате у празној цркви коју је сматрао својим првим учитељем. Међутим, у време када је црквена општина у Вршцу одлучила да наручи нова звона за Саборну цркву и када је било неопходно израдити цртеже светитеља (копије икона из вршачке цркве – по којима би у Бечу били изведени рељефи на звонима), сазнаје се за његов таленат. Тако је, већ у својој четрнаестој години, Јовановић добио прву поруџбину, а, захваљујући значајним похвалама, и својеврсну пропусницу за Беч и могућност да се упише на сликарску Академију.
Међутим, упис на бечку сликарску Академију није био једноставан. Како је био без завршене гимназије и неодговарајућег узраста, од њега се тражило да претходно заврши гимназију и да похађа школу цртања код професора Махолца. Професорова наклоност, али и Пајин упоран и предан рад учинили су да убрзо постане најбољи ученик у овој школи.
Априла 1877. године уписује се на Општи сликарски течај бечке Академије, а од октобра исте године постаје редован студент ове школе и то код веома цењеног сликара и доброг ликовног педагога Кристијана Грипенкерла (Christian Griepenkerl, 1839 — 1916).
Редовне студије сликарства завршио је за три године (21. јула 1880), али је наставио да се образује код истог професора, на специјалном течају за историјско сликарство.
Истовремено се усавршава и у мајсторској класи професора Леополда Карла Милера (Leopold Karl Müller, 1834 — 1892, у то време веома траженог и хваљеног сликара историјског и жанр сликарства, посебно познатог по сликама са оријенталним мотивима, нарочито из Египта), и убрзо постаје његов најбољи ученик.
Паја Јовановић је много путовао и на тим путовањима налазио значајну инспирацију за свој рад.
Још као студент бечке Академије, подстицан сопственом радозналошћу али и сугестијом професора, готово сваки распуст је користио да путује по Балкану, нарочито по Црној Гори, Приморју, Албанији, Босни и Херцеговини, јужној и источној Србији. Тамо је радио скице и студије и трудио се да што непосредније осети атмосферу свакодневног живота и обичаја народа. До детаља је бележио пределе, ликове, ношње, накит, оружје.
Пун утисака, по повратку би сликао многобројне жанр слике: Рањени Црногорац, Мачевање, Гуслар, Кићење невесте, У заседи, Арбанас, Арнаут с чибуком, Издајица, Умир крви, Борба петлова.
Ове слике су га брзо прославиле у целом свету, а нарочито у Европи, која је у то време била веома заинтересована за збивања на Балкану.
Прво признање долази већ 1882. године, на студијама у Бечу, за слику „Рањени Црногорац“. Слика је била изложена на годишњој изложби Академије, и за њу је добио прву награду и царску стипендију.
Следеће године закључује десетогодишњи уговор са чувеним галеристом Валисом за галерију Френч у Лондону и крајем те 1883. године прелази тамо да живи и ради. Његове слике су се веома добро продавале, што га је у потпуности ослободило финансијских брига, а и омогућило му да веома често одлази на дуга, далека и скупа путовања: по северној Африци (Мароко, Египат), у Грчку, Турску, Италију, Шпанију. Са својим пријатељем, руским сликаром Францом Рубоом (F. Roubaud) боравио је шест месеци на Кавказу.
Убрзо из Лондона прелази да живи и ради у Минхен, затим у Париз, и на крају се враћа у Беч.
Србија се поносила својим младим и славним уметником. Готово свака српска кућа је имала неку његову олеографију или другу репродукцију са темом из српске историје или из народног живота. А власт, захвална што је по свету проносио и славио не само себе већ и историју и културу српског народа, већ 1884. године га је избрала за дописног члана Српског ученог друштва. Четири године касније, 1888. изабран је и за редовног члана Српске краљевске академије. (Свечано проглашење је обављено тек 1893. када је тим поводом одржана и његова прва изложба слика у Београду, у просторијама Велике школе.) На Светској изложби у Риму 1911. године наступио је у павиљону Аустрије, без обзира што је мноштво сликара из Аустро – Угарске, Срба и Хрвата, међу којима су били Урош Предић, Иван Мештровић, Марко Мурат, Томислав Кризман и други наступали у павиљону краљевине Србије.
Од 1895. године почиње нова фаза у стваралаштву Паје Јовановића, у којој се он највећим делом посвећује изради историјских композиција (по многима најзначајнијих десет година његовог стварања).
Те 1895. Јовановић добија две значајне поруџбине за Миленијумску изложбу, која је требало да се одржи у Будимпешти 1896. године:
- од Саборског одбора у Сремским Карловцимана челу са патријархом Георгијем Бранковићем, да изради грандиозну историјску композицију Сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем,
- и од вршачког Муниципија, за слику Вршачки триптихон.
Радо је прихватио позив и одмах почео са припремама, нарочито за слику „Сеоба Срба“. Отпутовао је у Сремске Карловце и састао се са патријархом Бранковићем. Црквени сабор му је као консултанта за историјске изворе доделио историчара архимандрита Илариона Руварца, са којим је путовао по фрушкогорским манастирима и прикупљао грађу. Користио је и све друге изворе до којих је могао да дође како би што верније и до детаља представио време и ликове на својој слици. На крају, после десет месеци преданог рада, уметник је био задовољан својим делом, али не и патријарх. Због његових примедби и неслагања политичког карактера, слика није изложена на Миленијумској изложби. На њу је послата само слика „Вршачки триптихон“: „Косидба“, „Берба“ и „Пијаца“, која је тумачена као израз добросуседства Срба, Мађара и Немаца.
Слика „Сеоба Срба“ је урађена у четири различите верзије.
После овога, Паја Јовановић је радио и на другим историјским композицијама:
Furor Teutonicus (Тевтонски бес) или „Битка у Теутобуршкој шуми“, за коју је добио најпре Рајхлову награду бечке Академије, а касније сребрну медаљу на Светској изложби у Сент Луису.
Слику „Женидба херцога Ферија IV с Јелисаветом Хабзбуршком“ је радио у поентилистичком маниру, пратећи тада актуелне ликовне токове, што се није свидело наручиоцу надвојводи Фернинанду Хабзбуршком. Слика је била одбијена и на крају се нашла у Дубровачкој галерији.
Таковски устанак ради по порџбини краља Милана Обреновића. Ова слика, која се данас налази у Народном музеју у Београду, толико пута је репродукована, да је у свест народа урезана као аутентични приказ тог значајног историјског догађаја за српски народ.
Веома значајна историјска слика уследила је око 1900. као поруџбина владе Краљевине Србије за Светску изложбу у Паризу (1900). Било је то „Крунисање цара Душана у Скопљу за цара Срба, Грка и Бугара“. Изузетан труд и рад уметника био је награђен златном медаљом на изложби у Паризу, али и дивљењем критике, колега сликара и публике.
Следи још једна слика са сличном темом: „Женидба цара Душана са Александром, сестом бугарског цара“, која је била изложена на Првој југословенској уметничкој изложби у Београду 1904. године.
У овом периоду Паја Јовановић се бавио и црквеним сликарством: израдио је иконостас Саборне цркве у Новом Саду и иконостас цркве у Долову, насликао је призоре из живота Светог Саве за Саборну цркву у Сремским Карловцима: Свети Сава мири браћу, Свети Сава крунише Првовенчаног, Спаљивање мошти Светог Саве. Такође је насликао композиције Христова беседа на Гори, Свети краљ Милутин, Манастир Сопоћани, Архиепископ Данило, Распеће.
Од 1905. године у стваралаштву Паје Јовановића преовлађује сликање портрета. Својом кичицом овековечио је владаре, политичаре, аристократе, банкаре, научнике, уметнике…
Још у време свог боравка у Америци, 1902. насликао је „портрет Михаила Пупина“, и његове ћерке (портрет госпођице Пупин).
Боравећи на црногорском двору, 1903., на позив краља Николе, насликао је један од својих најмилијих ликова, „портрет принцезе Милице“, затим портрете „престолонаследника Данила“ и „краља Николе“.
У Бечу је сликао старог цара „Фрању Јосифа“ и израдио чак девет његових портрета за разне аустријске установе.
Чини се, ипак, да је са нешто више жара сликао портрете уметника: „сликара Симингтона“, „вајара Ђоку Јовановића“.
Портрет Михајла Поп Ценића настао 1945. године. Део је збирке Историје уметности Народног музеја у Лесковцу
Међутим, мотив коме је, без сваке сумње, посветио највише пажње, су „женски ликови“: Госпођа Мирка, Госпођа Штраус, Госпођа Шинк, Госпођа Хадсон, Баронеса Ерлангер, Играчица Бергел, Госпођа Кауфман, Госпођа Доблин, Софија Дунђерски, Теодора Дунђерски, и више портрета, најпре модела, а затим његове супруге Муни.
Сликање жена за Пају Јовановића је увек значило сликање лепоте. Он, једноставно, није желео да их види ружне и старе. Чак и када се радило о не тако лепим женама, увек се трудио да пронађе лепоту у њима. Многи ликовни критичари су му замерали због тога, и упућивали жестоке, па чак и заједљиве критике, али он је остао доследан себи и својој животној мудрости: „Вештина је наћи лепоту“.
Са отпочињањем Првог светског рата сели се у Женеву, где је живео од сликања портрета познатих и богатих људи.
У међувремену, одлучио је да се ожени младом Бечлијком, Хермином-Муни Даубер. Венчали су се 27. марта 1917. године у Будимпешти. Муни је била кћи настојника куће у којој је имао атеље у Бечу и његов дугогодишњи модел. Прелепа млада жена била је његово надахнуће и муза, коју је овековечио на многобројним портретима, а она му је била потпуно одана и посвећена до краја живота.
По окончању Првог светског рата, Паја Јовановић неко време борави у Београду, када слика портрете чланова владајуће куће Карађорђевића (краља Александра Карађорђевића, „краљицу Марију Карађорђевић“) и декорише капелу на Дедињу.
Убрзо се враћа у Беч где највише времена проводи у свом атељеу.
Паја Јовановић је први пут дошао у Београд 1910. године, на позив краља Петра I. Утиске о свом првом сусрету са градом за који ће остати везан заувек описао је овим речима:
“За мало досаде на граници – преглед царине и пасоша – богато си награђен када воз са грмљавином протутњи савски мост, а Београд у зраку јутарњег сунца, као златом обасут појави се прет тобом… Али, по свој природи Београд је јединствен између две силне реке, град је сазидан на стрмој стени а на истој висини са градом лежи варош сама, као големи змај. – Јест! са градом као главом и силним трупом на гребену”.
И поред велике ангажованости и посла на свим странама света, ово је био град коме се увек враћао, на краће или дуже време.
Пред Други светски рат, 1939. године одлучио је да напусти Беч и пресели се у Београд. Ту је провео тешке године окупације и прве поратне године. Иако већ у дубокој старости и даље је сликао.
Неприлике са имиовином у Бечу натерале су га да се тамо врати 1950. године. Међутим, већ исте године започео је преписку са управом Музеја града Београда око своје ликовне оставштине и отварања Легата. Желео је да остави своме граду, како је говорио, „оно што би вредело чувати“ од његовог рада и алата: штафелаје, сликарски алат, почете слике и скице, мапе са цртежима и репродукцијама; како би се направио један атеље-соба мајстора, занимљива за гледаоце који би желели више да сазнају о њему, његовом раду и делу.
Тако је 1970. године отворен Легат сликара Паје Јовановића у коме су изложене уметникове слике, личне ствари, скице, белешке, фотографије, документи, многобројна одликовања, медаље, дипломе, признања. На штафелају стоји његова последња слика: букет црвених ружа.
Паја Јовановић умро је 30. новембра 1957. године у Бечу. Као што је желео, урна са пепелом пренета је и положена да вечно почива у вољеном Београду.
Петар Петровић је 2012. објавио књигу „Системски каталог дела Паје Јовановића“ у ком је обрађено 1099 дела, при чему се претпоставља да постоје и дела за која ће се тек сазнати.