Поред бројних научних радова и књига редовни професор нишког универзитета др Бошко Прокић поводом свог јубилеја 50 година научног и педагошког рада припрема за штаму монографију о Добричу. По свему судећи биће то досад најсвеобухватније дело о овом пределу. Нема сумње да је професор Прокић најбољи познавалац Добрича и својих Добричана.
У првом делу будуће књиге, који је и најсадржајнији професор Прокић се бави основним карактеристикама Добрича. Релативно лако уочава оно што разликује Добрич од Топлице и других околних простора. Оно што чини суштину Добрича, чиме се он бави су географско – природне и комуникационе особине овог дела Балкана, коме припада и Добрич и у оквиру тога велики умови наше науке Јован Цвијић и Стојан Новаковић истакли су читав низ специфичних карактеристика.
По њима се Добрич разликује нарочито од овог дела Јужне Србије који се и у науци и у свакодневном животу подразумева под појмом Топлица. Ако се има у виду читаво подручје Топлице, и као реке и као територије, оно се може поделити на три дела: горња, равна и доња. У том случају оно што се сматра Топлицом је равна – средњи део, и то од Белољина до Прокупља, док је Добрич јужно – доњи део регије Топлице. Аутор истиче да се често говори о Косаници, Блачкој области, Топлици и Добричу као различитим деловима Топлице у најширем смислу речи, што је условљено различитим рељефом и бонитетом земљишта, етно демографским говором и обичајима па и вредносним системима и по читавом низу других разлика. Онда аутор сасвим основано прави разлику између ова четири дела Топлице као дела Јужне Србије.
Добрич, с обзиром на порекло становништва и све друге карактеристике Добричана се веома разликује од Косаничана, Блачана и Топличана, али ипак далеко су им сличнији него људима у пределима Ниша, Заплања, Лесковца и Врањанско – Црнотравског краја. Добрич има читав низ општих – заједничких специфичних карактеристика шире околине, али аутор износи само неке, за које верује да ће дати, у првом реду специфичну слику Добрича, што у досадашњим радовима о Топлици и Добричу није дато у довољној мери, нити су довољно објашњене карактеристике Добрича, што у ствари чини основу за разумевање суштине сваке територије као спецификума.
У првом одељку професор Прокић појмовно – територијално одређује Добрич као специфичну антропогеографску, етничко – демографску, историјско – традиционалну, природно – привредну, културно – стваралачку територијалну целину, која поред заједничких карактеристика целе Србије и њеног дела целе Топлице има читав низ посебних карактеристика у односу на ближу и даљу околину. Даље су наведени многи путописци, историчари, географи, писци монографија неких села и општина и други аутори који су се више бавили Топлицом и ширим просторима, те су чинили напоре да одреде појам Добрича.
Међу њима помињу се Милан Н. Милићевић, др Видосава Николић – Стојанчевић, географ Миливоје Маћејка, Живојин Станисављевић, Мирољуб Вулић, М. Стојановић у хроници Рожина и други аутори који су дали свој допринос појмовном одређењу Добрича.
Иначе, у енциклопедији Југославије се наводи: Добрич је мања област у Јужној Србији између Јужне Мораве на истоку, доње Топлице на југу и планине Јастрепца на западу и северу. Добрич је ниска висораван издубљена плитким долинама. Професор Прокић даје једну сводну и потпунију дефиницију Добрича, да је то источни и јужни део Топлице који представља специфичну, јединствену, географску, демографску, природну, историјску, правно – административну, друштвено – економску, културно – стваралачку, саобраћајно – комуникативну и спортско – рекреативну целину која се простире на истоку према Нишкој котлини до леве обале Јужне Мораве, са севера до огранка Малог и Великог Јастрепца до виса Погледа, за запада раседлином – билом које иде границом села Микуловца, Кординца, Бајчинца, Стражаве до Прокупља, као и огранцима Пасјаче и са југа подручјем Пусте Реке и дела Јужне Мораве према Лесковачкој котлини. У даљем тексту аутор даје још потпуније и прецизније територијално одређење Добрича и детаљно наводи атаре села.
У другом одељку се говори о називу и имену Добрича. Тако се око назива Добрича, као уосталом по многим другим питањима у не баш обимној литератури могу се срести различита па и попречна мишљења. Највећи број аутора се слаже у томе да је назив Добрич настао у доба доласка словена на овај простор. Истина је да нема података о томе како се звао овај крај пре тога. Дакле, назив Добрич по констатацији професора Прокића, потиче од старих словена и означава „добро поље“, вероватно због плодности и погодности за гајење разних производа, као што су житарице, воће, поврће и све што је било потребно људима који су живели на простору Добрича. Назив Добрич је у ствари означавао равно поље, добро поље на ушћу Топлице у Јужну Мораву и помиње се 1330. године.
У трећем одељку детаљно се говори о територији – границама Добрича и истиче да око граница овог простора има разлике између више аутора који су се бавили проучавањем Топлице па у оквиру тога и Добрича и то више узгред. У прошлом прилогу дали смо границу Добрича одређену атарима села. Професор Прокић у више наврата наглашава чињеницу да територија Добрича обухвата и четири села у нишкој општини, сва села општина Мерошине и Житорађе, 16 села општине Прокупља и 7 села општине Дољевац. Дакле, укупно 84 села.
У четвртом одељку говори се о физичко – географским одликама и клими. Тако се наводи да простор Добрича заузима делове трију котлина. Источни део се простире до западног дела Нишке котлине. Највећи централни и западни део заузима велики део Топличке котлине и мањи јужни део се налази на ободу Лесковачке котлине. Само веома мали делови на ободима заузимају делове околних планина и то планинске висоравни – пределе на ободима котлина.
Подручје Добрича има умерено – континенталну климу са карактеристичним умерено – топлим климатима, са израженим степеном континенталности. Лета су у Добричу мање – више топла, а често и жарка, без довољних количина киша. Чак имамо дуже сушне периоде, што доводи до већих штета. Но, без обзира на ове климатске промене у односу на ранији период, професор Прокић константује да се клима Добрича одликује, поред других карактеристика, и тиме да има јасно обележена четири годишња доба (пролеће, лето, јесен и зима), али су прелази између доба некад изненадни, што условљава одређене штете на усевима у доба развоја.
Хидролошким одликама посвећен је пети одељак. Тако се наводи да хидролошку структуру Добрича чине реке, потоци и језера. Реке су: Топлица са притокама (Растовничка и Црнатовачка) са десне и Југбоградновачка са леве стране. У источном делу Добрича има још три реке: Крајковачка, Бресничка и Дудулајска. Потока има много у свим деловима Добрича, али познатији су Лукомирски, Речички, Дубовачки, Глашиначки, Изворски, Балиновачки и многи други. Језера има три: Облачинско, Крајковачко и Растовничко.
Посебну пажњу аутор посвећује снабдевању водом становника Добрича, а врло је интересантан текст о воденицама. Поред осталог, аутор наводи даје у 15. веку у Нишкој нахији, која је обухватала преко 120 села, било 125 воденица, јер су нека села имала две и више воденице. Након ослобођења од Турака, Срби су поред земље и куће откупљивали и воденице. У самом Добричу, на његовим рекама и потоцима, било је неколико десетина воденица. Највећи број је данас напуштен и срушен али има и очуваних као што је Терзинска у Горњој Расовачи. Поред тога што је највећи број воденица урушаван нарочито од половине 20. века када је дошло до подизања млинова на водени или други погон, односно струјни погон, очуване су и даље у извесном броју класичне воденице. Млинови данас служе за мељавину жита, али неке воденице иако ретко, се користе као објекти за разоноду, забаву и туристичку понуду, што би требало убудуће практиковати и више.
Шести одељак је посвећен саобраћајној структури. Познато је да је Добрич у целој историји био на великим раскрсницама које су од давнина биле запоседане војним силама. Тако је многобројним саобраћајницама, почев од оних из римског доба преко рановизантијских, а касније и дубровачког, као и пут Љеш – Ниш до данашњих савремених путева, који пресецају Добрич из два основна правца.
Привредне потенцијале Добрича чине: 1) земљиште као ресуре привређивања, живота и рада, људи – Добричани, 2) земљораднички производи (житарице, сточарство и његови производи, воћарство и његови производи, повртарство и његови производи), 3) реке, језера и планине као туристичко рекреациони ресурси и многи други елементи Добрича као јединствене и специфичне територије и као заједнице живота и рада свих људи који живе и раде на тој територији југа Србије, 4) људи као носиоци рада и 5) политика развоја. О овоме се детаљно говори у седмом одељку.
Значајан простор професор Прокић посвећује насељима у Добричу и истиче да су у целокупној историји Добрича сва насељена места имала рурално – сеоски карактер. Добрич до ових дана никад није успео да створи уравно градско насеље, иако данас општински центри Житорађа, Дољевац и Мерошина сада више нису насеља сеоског типа већ би се могли окарактерисати као варошице или нови тип насеља који се јавља на средни између села и града.
Највећи број села у Добричу су веома стара, не зна се тачно период њиховог настанка. Нових села је само неколико као што су Александрово, Нова Божурна, Мраморко Брдо и још нека. Први писани документ у коме су пописана села Добрича је турски попис из 1444. године. У том попису се помињу: Дудулајце, Мрамор, Крајковац, Азбресница, Батушинац, Балајнац, Миље, Брест, Градиште, Девча, Дешилово, Костадиновац, Облачина, Рожина и Расовача, дакле 15 у садашњој општини Мерошина, а то је више од половине. Све су то стара села. Делу Добрича који припада Житорађској општини те године турског пописа (1444. године) обухваћена су следећа села: Дубово, Бадњевац, Подина, Дреновац, Горњи Зладовац, Лукомир, Вољчинце, Глашинац, Топоница, Држановац, Црвеница, данас у атару села Држановца, Јасеница, Пејковац, Божурна, Старо Момчилово, Црнатово, Дебели Луг. То су 18 од 30 што представља две трећине села од броја колико их данас има у општини. Веома је слично стање и у Дољевачком делу Добрича. По турском попису 1444-45. године за време владавине Мехмеда Другог у делу Добрича који припада Дољевачкој општини пописана су ова села: Пуковац, Шарлинац, Село Кочане, Село Доња Бисерка (сада село више не постоји, а налазило се на простору између Орљана и Мекиша). У неким документима се помињу и Доња и Средња Бисерка, а неки мисле да су то друга два села, село Орљане и део села Шарлинца.
Поред низа заједничких особина села Добрича имају и одређене разлике. На основу основних карактеристика сваког села, села Добрича се могу сврстати у разне групе – типове. По времену настанка у стара и нова. По локацији у равничарска и брдовита. По близини кућа у збијена и разбијена. По саставу становништва у староседелачка и досељеничка. По претежности етничке припадности житеља у Српска, Црногорска, Шопска и мешовита. По претежности производње одређених производа у сточарске, житарске, повртарске, бостанџијске и друге. По броју домаћинстава и броју чланова у мала, средња и велика. По величини богатства у сиромашна, средњестојећа и богата. На основу ових критеријума аутор закључује да се свако село може сврстати у одређену групу – тип села, али током развоја сваког села догађају се тако велике промене неких села да се тешко могу препознати када се упореде разни периоди.
У основи Добрич има два типа села: равничарска, поред река и потока и путева тзв. збијени тип села и брдско планинска. Равничарска села чине две трећине села Добрича (сва села низ Топлицу, Југбогдановачку и Крајковачку реку). Брдско планинска – разбијена села на махале чак са посебним називом. Већина села је у подјастребачком простору северног и североисточног дела Добрича. У оквиру сваког основног типа има ситних разлика али оне не утичу битно на живот и рад житеља села сем када је у питању етнички састав села.
На основу положаја (рељефа терена, аутор наводи обе врсте ових села, и брдско – планинских и равничарских, а њихова распрострањеност је одређена тиме да ли су настала у долинама реке или на брдима и обронцима планина. Села у долини као што су низови села у долинама реке Топлице (Речица, Житорађа, Јасеница и сл.), Југбогдановачке реке (Арбанасце, Југбогдановац, Злокућане, Костадиновац, Горња и Доња Расовача, Бучић, Ђакус, Пејковац, Самариновац, Држановац, Мекиш и Орљане), Крајковачке реке (Крајковац, Облачина, Рожина, Беличевац, Мерошина, Брест, Градиште, Батушинац…). Природни услови су у овим селима одлучујући фактор за живот и рад, а имају значаја и на менталитет људи.
У брдском – планинском подручју села као што су Девча, Дешилово, Лепаја, Крајковац, Азбресница, већи део села припадају општини Прокупље (Петровац, Џигољ). Услови живота и све друге карактеристике житеља ових села су у приличној мери одређени природним факторима (рељеф, бонитет земљишта, клима, вода, путеви и саобраћај, снабдевање потребама и др.). Као и већина села у простору Добрича на простору десно од Топлице, ниже од Прокупља па до обронка планине Пасјаче и Радана као што су Асановац, Топоница, оба Момчилова, Дреновац и др. су типична равничарска села и припадају дољевачкој општини, као Пуковац, Дољевац, Орљане, Мекиш и др.
Постоји карактеризација села Добрича и према миграцијама која су се догађала крајем 19. и у првој половини 20. века, мешовита црногорско – шопска села су Дубово и Каре, стариначко – црногорско село је било Бериље. Ове карактеристике етничког састава и порекла становника Добричана остале су и до данас што је одредило специфичне етно – психичке и етнографске карактеристике по којима се Добричани разликују од становника других делова Србије а нарочито од становника поред горњег дела Топлице на простору од Прокупља па све до реке Топлице.
Аутор: Љубиша Милошевић, новинар и публициста
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!