7.
Чудна, непозната соба вртела се у круг. Неки инструменти, неке боце и сталкови, такође. Зажмурио сам и поново погледао. Сада се вртело мање, али се и даље вртело. Учинило ми се да видим лице моје Милијане.
Зажмурио сам на лево око, тако увек инстиктивно чиним када се напрежем да нешто што боље видим и поново видео Милијану. Нисам се преварио, то је стварно она. Шта ће овде, у ствари, где сам то ја, само Бог зна. Соба је полако престала да се врти, мени су се постепено „избистриле слике“. Инфузиони раствор из боце која је висила са сталка поред кревета, преко дугачког танког црева, сливао ми се у леву руку. Десну је нежно држала Милијана и миловала је.
– Добро је. Пробудио се. – чуо сам тихи говор иза моје главе. Покушао сам да се осврнем али ме је Милијана лаганим покретом спречила.
– Не окрећи се, молим те. – тихо је прошапутала. – Веома си исцрпљен.
– Где смо ово ми? – збуњено сам је питао.
-У Прокупљу. У болници. – још тише је наставила.
Тек сада ми ништа није било јасно. Покушао сам да се сетим шта се све то са мном догађало, зашто се налазим у Прокупљу и зашто сам у болници. Колико год сам се трудио да вратим филм уназад, није ишло. Једино што сам видео, једино чега сам савршено био свестан, било је забринуто лице моје Милијане, које се, нежно, уплашено, смешило изнад моје главе. Чврсто сам својом руком стиснуо њену, уплашен да ће ми можда побећи. У једном моменту прелепа фигура моје Милијане почела је да се криви, деформише, као када у бари посматраш свој лик а онда бациш каменчић који за час твоју фигуру или лик изломи и деформише у свакакве недефинисане облике. Поново сам се онесвестио.
Пробудио сам се тек сутрадан. Наравно да тога нисам био свестан, мени је читаво то време било као један трен. После су ми рекли да је протекло још скоро петнаест сати, а када сам се поново пробудио опет ме је чекало лепо, забринуто лице моје Милијане и њене нежне, топле руке, а њене уморне очи које су пробделе читаву ноћ засјале су чудним сјајем.
Осећао сам се много боље. Инфузиони раствор из ко зна које боце по реду и даље се сливао у моју леву руку. У глави су се избистриле слике. Могао сам да се насмешим Милијани. Чак сам направио и малу шалу на њен рачун, а она се само тужно осмехнула. Очигледно да јој после толиког бдења и после свега што се догодило, није било до шале.
Лагано сам се придигао са постеље пазећи да не ишчупам иглу или замрсим црево са инфузионим раствором и пољубио Милијану. Благо се насмешила као што само она уме. Није јој било потребно ништа причати, није јој било потребно захваљивати, био је довољан један пољубац да би се окрепила и орасположила. Била јој је највећа награда што сам се коначно пробудио, што сам се, како је после причала, вратио из мртвих.
У болници сам остао још неколико дана. С обзиром да нисам био повређен, да сам се у болници налазио због несвестице која је вероватно била последица исцрпљености и претрпљеног страха, веома брзо сам се опорављао. Веч сутрадан после „буђења“ осећао сам се као нов.
Разлог мог брзом опоравка је несумљиво била и Милијана која је све време провела поред мене, тешећи и бодрећи ме. Упорна, неуморна, енергична, непрестано је била ту да ми се нађе кад год затреба. Не знам када се одмарала, да ли је уопште спавала. Без обзира што су се сваке ноћи у непосредној близини чуле експлозије и по сву ноћ изнад нас чули застрашујући звуци моћних бомбардера, она је блистала од среће, пресрећна што сам ту поред ње и што сам остао жив.
Наша претходна свађа и њена љутња што сам желео да примим позив већ је одавно заборављена. Мислим да одавно није била срећнија. Једино ми је досадила тражећи да јој по ко зна који пут испочетка причам шта се све догодило за време бомбардовања касарне у Куршумлији. Морао сам да јој све објасним као да сам све видео и као да све знам. Ако бих којим случајем пропустио неки детаљ морао сам да поновим све из почетка.
Без обзира што сам се у болници опорављао првенствено од претрпљеног страха у њеним очима сам растао у небиђеног јунака, несвакидашњег хероја. Све што сам урадио заједно са осталим друговима приликом спашавања преживелих из склоништа било је оно што би сваки други човек на нашем месту урадио али је она то дизала у звезде, у невиђене висине. Чак је почела и сестрама и докторима да досађује како они лече једног новог народног хероја. Њима, јадницима, попадалим од посла и умора јер су сваког момента пристизали нови пацијенти, махом рањени и повређени, било је свеједно кога лече, само су желели да га што пре излече.
Најзад, што због мог доброг стања, што због гужве у болници, а богами ми и због Милијаниног претеривања, након два дана су ме пустили кући. Добио сам још десет дана боловања, такозване кућне неге, а после истека тог времена налог да се опет јавим у јединицу.
Тих десет дана било је дуго као вечност. Сви у кући су се опходили са мном као са бебом. Мазили ме и алили само тако. „Хоћеш сине ово, хоћеш душо оно. Хајде узми још мало, од овога ће ти сигурно бити боље.“ А около пљуште бомбе. По сву ноћ зликовци оргијају и руше. Ујутру, спикер на државној телевизији по пола сата набраја шта је протекле ноћи срушено, где је све гађано.
Београд, Сомбор, Ужице, Куршумлија… Краљево, Чачак, Лесковац, Куршумлија… Врање, Ниш, Прокупље, Батајница, Куршумлија… Па добро, мајку му, може ли једанпут без Куршумлије?
А списак жртава? У батајници погинула трогодишња девојчица, у Алексинцу срушена породична кућа, погинула читава породица. У Мердару бачене касетне бомбе, погинули отац и ћерка, мајка и син у критичном стању. У Грделичкој клисури погођен воз, сам Бог зна колико има мртвих. У Орлану погођен аутобус „Нишекспреса“ пун путника. У Варварину, Нишу, опет у Куршумлији. Да ли има краја овом лудилу, да ли ће ико овим болесним сејачима демократије моћи да стане на пут? Желео бих да бар једна падне њима у двориште па макар одмах умро.
Тих десет дана било је дуго као вечност. А опет, с друге стране, прохујали су као вихор. Нисам се честито ни нагледао моје Милијане, а већ је дошло време да се вратим назад у јединицу. Желео сам да јој кажем пуно тога, осећао сам потребу да јој кажем нешто, веома важно, нешто што мора знати без обзира шта се са мном буде дешавало али и сам нисам знао шта је то „нешто“ што јој морам казати. А то „нешто“ стајало ми је у грудима, притискало ме као тешка камена плоча и што се дан повратка у јединицу све више приближавао, та плоча је била све тежа и тежа.
Планирао сам шта ћу јој рећи када будем полазио, како ћу је орасположити и утешити. А када је дошао тренутак поласка који сам до краја одлагао, нисам могао ни да бекнем. Тихо смо се, без речи, испоздрављали, невешто кријући једно од другог крупне, издајничке сузе. Све оно што сам планирао да јој кажем остало је неречено.
Судећи по дубоким уздасима и она је имала много тога да ми каже али преко њених прелепих усана у овом моменту ниједна реч није могла бити преваљена. Ни мој Пера, ни моја мајка нису могли ништа проговорити.
Чврсто су ме притискали на своје груди свако посебно оптерећен својим болом и проклетом, родитељском злом слутњом. Тек када сам се, сада већ сасвим уплакан, коначно отргао из њихових загрљаја и кренуо пут јединице иза леђа сам чуо, сасвим тихо, уплашено, у грчу изговорено нечије: чувај се.
По други пут сам кренуо у рат.
8.
Иако је рат већ увелико беснео моја бригада је већим делом и даље била у селима у околини Куршумлије. Само један батаљон се био пребацио преко Мердара и Преполца и тамо активно водио борбу са шиптарским терористима и НАТО зликовцима. Мој батаљон и већина других тек је требало да буде пребачен преко Мердара на територију Космета. Али без обзира што није водио активне борбе са Шиптарима као неке друге јединице, боравак у њему је био веома опасан. Даноноћно је био на мети НАТО авијације, тако да, чини ми се, није постојао педаљ земље у Куршумлији и околини који већ није био гађан или је био потенцијална мета.
Да бисмо ипак избегли жртве и сачували јединицу и становништво морали смо непрекидно да мењамо положаје. Није се смело заноћити и осванути на истом месту. Стално смо били у покрету, процењивали шта ће следеће бити гађано, враћали се одмах после гађања на место које је било гађано са претпоставком да ту више неће дирати. За дивно чудо, ти маневри су нам увек успевали. Дешавало се да са одређеног положаја само што повучемо и последње возило, одмах крене бомбардовање и уништавање читавог положаја на коме смо се до малопре осећали сасвим безбедно.
Утркивање и надмудривање са невидљивим непријатељем било је даноноћно. Исцрпљивали су они нас али смо исцрпљивали и ми њих. Пре подне одаберемо неку ливаду, ископамо мало земље, укопамо на одређеном растојању десетак ћункова за шпорете, а врхове усмеримо ка небу, то мало као замаскирамо и чекамо. Већ после подне страшна НАТО авијација, која све види и све зна, бије ли бије по оној ливади и ћунковима. Када се после бомбардовања вратимо, затекнемо ливаду разорену кратерима од бомби и пројектила, а тек понеки ћунак избушен или деформисан. Ми покупимо остатке па правац на другу ливаду, да поставимо све изнова. Толико смо се у томе извежбали да нам је после извесног времена све то постало забавно. Одмах након постављања лажних мета почињала су клађења колико ће времена проћи до почетка новог бомбардовања, те са колико пројектила ће бити гађано.
У почетку смо свако бомбардовање ипак очекивали са зебњом, а касније, временом, смо се толико навикли да нам је скоро било свеједно. У почетку смо се на сваки тресак трзали, а после би само неко мрзовољно промрмљао: „Чарли, опет ћорак“. А када би НАТО уништавачи погодили који мост или зграду, што смо ми, по звуку и детонацији, распознавали од „ћорка“ на ливади, сви би скочили и Чарлију помињали све по списку. У тим данима ми је скоро било смешно како сам се био препао за време бомбардовања касарне у Куршумлији.
Једног дана пала је команда да се припремимо за премештај батаљона. Ново место: Батлавско језеро на Космету. За тили час већ су сви знали да крећемо на Косово. Иако смо такву наредбу слутили и очекивали ипак нас је изненадила. Нека тиха језа одједанпут нам је стегнула срца. Без обзира на све опасности до сада смо ипак били са ове стране Мердара и Преполца. Та фамозна линија; Мердаре – Преполац која је означавала стару српско – турску гарницу и садашњу српско – српско шиптарску границу, то јест, подручје где с једне стране живе Срби, а са друге стране где у огромно већем броју живе Шиптари, означавала је у нама границу живота и смрти.
Ја, а верујем и већина мојих сабораца смо сматрали да нас тек са преласком те границе заиста очекују праве опасности. До сада смо имали проблема само са НАТО злочинцима, чија смо беспоштедна бомбардовања колико – толико до сада успешно ескивирали, а од сада ћемо имати посла и са шиптарским фанатицима. То проширење фронта са ваздушних на ваздушне и копнене нападе нас је посебно плашило. На жалост, како се касније испоставило, наше слутње су се обистиниле, прави рат и прави пакао за мене и моју јединицу је кренуо тек када смо 14. априла, рано ујутру прешли преко Мердара.
Само Батлавско језеро је вештачко језеро створено на петнаестак километара од Подујева. Међутим, под називом „Батлавско језеро“ треба подразумевати један шири рејон око самог језера где смо се ми сместили. Иако изузетно леп и питом крај окружен зеленилом трава и шума, у којем је у мирном периоду, претпостављам, било задовољство живети, од самог почетка нам је пробудио страх и несигурност. Сваки зелени жбун је представљао потенцијалну опасност, сваки шумарак је омогућавао непријатељу да се неопажено привуче и свашта да нам уради. А таквих жбунова и таквих шумарака је било на претек.
Успут, Шиптари, који су очигледно били у брдима испред нас, познавали су сваку стазу и сваку пречицу јер су ту одрасли, а ми смо ту банули неспремни, као да смо дошли са другог света. Ако свему томе додамо још и то да нас је НАТО авијација непрекидно надлетала спуштајући се после сваког налета све ниже и ниже, онда је јасно зашто смо сви били нервозни и преплашени.
Читав дан и читаву ноћ нико није ни дремнуо. Нико није ни писнуо, чини ми се, ни цигарету запалио. Тек сутрадан ујутру прва група добровољаца и извиђача се окуражила да мало „прочешља“ терен и види има ли где Шиптара, а ако их има, где су и колико их је.
Те ноћи док сам грчевито стезао пушку и до крајности напрезао очи да што дуже и продорније видим у мраку, док ми се сваки налет пролећног ветра или терптај лишћа тек озеленелог жбуна претварао у силан напад шиптарских фанатика, по први пут сам зажалио што нисам послушао моју Милијану, што нисам отпутовао у иностранство док се ово лудило не заврши.
Нека зебња, неко злосутно предсказање било ми се увукло у душу па га се никако нисам могао отарасити. Посматрао сам своје другове саборце. Толико различити, до скоро једно другом непознати, сакупљени са свих страна, сви су грчевито стезали своје пушке у напетом исчекивању. Вероватно и они имају своје црне снове, злосутна претсказања, и они се плаше смрти. Можда већ сутра не будемо у истом броју, а свако стрепи да баш он не буде тај који ће умањити број.
Уморна, забринута лица на све стране. Свако има своју бригу и свој терет. И они имају своје родитеље и своју Милијану, која их забринуто чека кући. Већина њих има и малу децу, своје синове и кћери који их сваке вечери, пре спавања, дозивају да се врате кући, да би мирно спавали. Да ли и они жале што су пошли у рат? Да ли ће се из рата вратити онакви какви су у њега пошли? Да ли ће се сви вратити? Да ли ће се моје црне слутње обистинити?
Убеђивао сам себе да претсказања не постоје, да то што преживљавам неке догађаје које никада раније у животу нисам доживео, јесте само плод од страха и исцрпљености искривљене маште. Међутим, ја сам и даље будан сањао. У једном моменту већ сам се био уплашио да нисам полудео. Пожелео сам да једноставно бацим пушку и полако, пешице, „Трансбалканском пругом“ кренем назад кући, да оставим овај ужас, недосањан сан, да прекинем ову прљаву, намештену игру. Али назад се није имало куд. Сурова чињеница да се налазимо дубоко у шиптарској територији, да су свуда около села и шуме пуне непријатељски расположених Шиптара, није дозвољавала никакво непромишљено искакање. Читав батаљон морао је да мисли и да дише као један, иначе, питање је, хоће ли неко одавде извући живу главу. О путу у иностранство требало је на време мислити, сада је било исувише касно.
Када се прва група извиђача вратила и известила да наводно нигде у близини нема Шиптара, мало нам је лакнуло. Тек што се и друга група вратила и исто известила да нигде у близини нема Шиптара са оближњег брда почели су да штекћу митраљези. Праву панику и пометњу изазвали су минобацачи чијим су нас пројектилима немилосрдно убрзо затим засули. Моји будно сањани снови и зле слутње су се до танчина обистинили.
Док смо успели да се организујемо за борбу, Шиптара већ нигде није било. Они су дошли, посејали панику и отишли. Срећом, нико није био повређен. На извиђаче смо осули праву паљбу псовки и погрдних речи иако и они, јадници, нису били криви. Шиптари су се једноставно појавили ниоткуда, припуцали из свег расположивог наоружања, а затим само њима знаним путевима и стазама нестали у дубоком зеленилу батлавских шума.
Сазнање да Шиптари знају где смо и да се њихов напад може поновити у било које време, дању или ноћу, још више је унело панику у наше редове. А премештање положаја због непознавања терена није долазило у обзир. Свима нам је одједанпут почела недостајати Куршумлија када смо до миле воље, са НАТО лудацима, играли специфичну врсту жмурке. Постављали смо лажне мете и играли скривалице, сада се може рећи, са уживањем. Нажалост, сличну врсту жмурке сада су Шиптари почели да играју са нама. Појављивали су се и нестајали као да су у земљу пропадали. Ни упорне потере и „чешљање терена“ није дало никакве резултате. У огромном зеленилу батлавских шума нико никада није видео ни једног Шиптара. А сви смо знали да су ту, у близини, просто смо осећали како нас посматрају и како нам се ругају.
Моје фантазије су се из дана у дан све више појачавале. Кад год склопим очи, исто. Јавио сам се доктору у батаљону али ми је он рекао да је то можда последица онесвешћивања још приликом првог бомбардовања касарне у Куршумлији. Уосталом, додао је, то се могло очекивати. Ко се још може надати да после свега што смо доживели, останемо нормални. Код других се манифестује у другом облику, а код мене етоу виду неке врсте халуцинација.
У почетку сам успевао да црне слутње отерам на тај начин што сам размишљао о Милијани. Вероватно да ме је неко чуо док сам будан сањао па је ускоро читав батаљон сазнао за њу. Недуго затим добио сам и надимак: „моја Милијана“. Али после извесног времена ни размишљања о Милијани нису могла да помогну. Измешане слике бљеска и експлозије мутиле су ми мозак. Доктор је био у праву, вероватно да су остале последице још од оног првог бомбардовања. Почео сам се на себе љутити што сам се после тога вратио у јединицу. Требао сам, ако ништа друго, бар да фолирам. Колико ме је само Милијана молила да се претварам да ми је лоше како би ми продужили боловање. Могла је јединица и без мене, нашао би се други несрећник да ме замени. А ја будала, запео, није ми ништа, идем па идем.
Осми мај. Марковдан. Тог дана је вашар у мом Житорађу. Људи се окупе са свих страна, тргују, смеју се, певају. Нико никада није размишљао о рату, о страдањима, о смрти. Лежим у рову и размишљам. Да ли је и данас вашар у мом Житорађу? Да ли се и данас људи смеју? Да ли се веселе? Да ли ико ко зна за ове наше муке и патње може било када у будућности да се насмеје?
Опет почињем будан да сањам. Слике се мењају муњевитом брзином. У рано послеподне почиње још један шиптарски напад. Фијук минобацачког пројектила пара нам уши. Страховта експлозија баца земљу и камење на све стране. Не знам да ли се ово стварно дешава или поново сањам. Посматрам људе около, ништа ми није јасно. Сви вриште и беже на све стране, а вероватно се опет ради само о мојим халуцинацијама. Све ово сам већ видео. Опет фијук. Танак, продоран, претећи. Затим бљесак. Бљесак од ког се слепи. Бљесак од ког се памет помера. Затим тама. Слатка, примамљива, ослобађајућа, неодољива, тама…