ЖИТОРАЂА – Каријера за свако поштовање, осећај за гол за дивљење, а на све то и дечачка воља да и да даље јуриша травнатим теписима дуж Зоне Југ. Погађате, реч је о Далибору Марјановићу – Шиљи (37) човеку који иако у позним играчким годинама, са истим еланом решета мреже свих голмана на југу Србије. Шиља је током каријере одлазио и враћао се у своју Житорађу, а ето данас баш он, са траком око руке, у свом трећем мандату на ”Баришту” предводи неку нову генерацију која брани боје клуба из Житорађе.
Каријеру је управо почео ту, где је и данас, у Житорађи. Где са 17 година бива пребачен у први тим: Тренирао сам вредно у омладинцима, и као награда стигао је позив да се прикључим сениорима који су тада играли другу лигу. После Житорађе сам имао дугачак фудбалски пут. – почиње наш разговор Марјановић. Иако би било за очекивати да посустане са голгетерским учинком с обзиром на године, Марјановић је и даље ”најомраженији” играч код противничких голмана. Многи кажу да је последња уникатна деветка, профила као што су Панчев, Инзаги и сл, међутим оно што Шиљу разликује од њих двојице јесте игра главом, која је његов заштитни знак. А у прилог томе говори податак да је више од половине голова у каријери постигао управо главом.
– Знате како, за нападача вам је пре свега потребно ”њух” за гол, са којим ја мислим да се нападачи рађају, то је нешто што се не учи више ни у једној школи фудбала. Наравно, добра концентрација у завршници и у ситуацијама 1 на 1, као и игра главом, у којој ми нема равног. – кроз смех нам открива Далибор Марјановић.
Житорађа је ове године у неколико утакмица одиграла слабије од очекиваног, те питање које се само наметало капитену, гласило, шта је то што не штима у Житорађи?
– Много ситних фактора су битни за екипу, битно је све, од председника до економа да функционише добро, чим неко или нешто закаже одмах се јављају проблеми. – и напомиње да се најрадије сећа времена када је на челу Житорађе био Слободан Величковић, који према његовим речима је човек који је највише учинио за овај клуб.
Каријера га је водила широм Србије, а могла је и преко границе, само да није било превелике љубави према породици, која му је и дан данас, како каже највећи мотив.
Поред Житорађе, Марјановић је бранио боје и: Пуковца, ОФК Ниша након чега стиже понуда од Радничког, али у задњем тренутку се одлучује за Власину која је тада играла другу лигу, и у њој проводи четири сезоне. Из Власине, пут га даље води у Металац из Горњег Милановца, где стиже позив из БиХ.
– После епизоде у Металцу где сам играо код тренера Славка Кузељевића, стиже позив од екипе Модрича Максима из Босне. Међутим, одлучио сам да останем уз своју породицу, и никада нисам обукао њихов дрес и отиснуо се ван граница наше земље.
После Металца, облачи небеско-плави дрес комшијског Топличанина из Прокупља, након њега брани боје Радничког из Свилајнца, и екипе Слога 33 из Петровца на Млави, из које се враћа у српсколигаша Житорађу, коју напушта још једном када брани боје Наших крила из Белотинца из којих се пре годину дана вратио у Житорађу.
Иако му је највећи сан био црвено-бели дрес са Маракане, који није остварио, ипак је укрстио копља са својим омиљеним клубом.
– Као фудбалеру највећи циљ ми је био да носим дрес Црвене Звезде, међутим то нисам никада остварио али сам зато у Купу играо против свог омиљеног клуба у дресу Власине, то могу да кажем да ми је најдражи меч у каријери, мада је конкуренција за тај наслов баш жестока.
Много познатији фудбалској јавности је по надимку Шиља, а каже да га је добио још као мали од навијача Житорађе:
– ”Гледај га онај мали, као шило је”. – говорили су навијачи и отуда и надимак – Шиља. – открива нам Марјановић.
Каже да му пријају поређења са великим нападачима, али да му је најомиљенији колега свакако Златан Ибрахимовић. Такође, објаснио нам је и да је теже било бити голгетер пре 10-ак сезона него данас.
– Пре десетак година је било много теже постизати голове, јер се много пажње придавало дефанзиви, и неретко се играла и популарна ”бункерица”. Данас се фудбал променио, игра се нападачки те је и мени лакше да радим свој посао онако како треба.
Многи голмани не би волели да га виде у противничком тиму, а нас је занимало ког он штопера није волео да види против себе.
– Штопер против ког нисам волео да играм ? Није га било. Увек сам спреман дочекивао мечеве, те ми штопери нису били представљали проблеме, јер сам увек давао 100 посто себе. – поново ће кроз смех ”Шиља”.
Током 20 година дуге каријере играо је са многим именима, а на њега је највећи утисак оставило једно – Зоран Биџић.
– Најомиљенији саиграч ми је био Власотинчанин Зоран Биџић Биџа. Иначе, играо је у Обилићу а пред крај каријере дошао је у Житорађу. Реч је о једном комплетном играчу, за ког тврдим да се више такав неће родити на простору Србије. – и додаје: Сада сам ја на заласку, али се надам да ће ме ако ме служи здравље и повреде заобиђу навијачи гледати бар још 5-6 сезона.
Када је реч о Шиљи неизбежне су и анегдоте а једна од њих управо је везана за популарног Биџу. – Играли смо против Железничара из Београда, Биџа ми је пред меч продао неке копачке, које су после старта штопера пукле, ја сам онда јурио Биџу по терену говорећи му: ”Абре Биџо, шта си ми ово продао”. Као шлаг на торти сутра у Журналу баш слика тог старта у коме су пукле копачке – објашњава нам.
А још једна анегдота везана за копачке и Шиљину игру главом се сада већ као легенда препричава међу Житорађанима. Наиме, када је једном на тренингу затражио од управе Житорађе да му купи нове копачке јер су се старе поцепале, добио је одговор од председника клуба ”Шта ће ти копачке, ти их дајеш главом! ”.
За највећи успех у каријери Марјановић сматра играње у савезном рангу, односно Првој лиги Србије, ипак како каже сигуран је да би његова каријера била другачија да је било само једне ствари.
– Сигуран сам да бих играо још озбиљнији фудбал да сам имао менаџера, са својим тајмингом за гол и игру главом. Али не жалим се ни овако. Лепо је било, зато још увек и играм. – завршава наш разговор 37-годишњи капитен Житорађе наш разговор.
Далибор Шиља Марјановић, последња ”9”, која полако одлази у легенду. Зато ваљда сви навијачи и даље поскакују када је центаршут у шеснаестерац противника а у њему се налази Шиља, јер знају да следи гол али и да време брзо иде и да ће тих 5-6 сезона проћи очас, али ће приче о њему остати још дуго, дуго. Јер то је он, последњи фудбалски мохиканац, дечијег осмеха, и са жељом да само игра фудбал и постиже голове.