Топлички устанак 1917. године против Турака је избио и вођен на простору Топлице, Јабланице и Пусте реке, те се одигравао и на простору Добрича и то нарочито у његовом централном и југозападном делу, јер су се ови делови Добрича граничили са другим околним просторима у којима се одвијала организована и оружана борба. Он је трајао од 22,02. до 25.03.1917.године.
Повод за директно избијање устанка, као што је поменуто, била је наредба Бугара о мобилизацији Срба од 17 до 45 година за њихову војску, а узроци су много шири и дубљи. Намера Бугара је била да мобилисани Срби треба да иду на Солунски фронт да се боре против својих Срба. Многи Добричани уместо одзива на позив за регрутацију одлучили су да се придруже устаницима и боре се против Бугара. Одлука о дизању устанка је донета 20/22.2. 1917. године. Именоване су војводе за поједине крајеве. Устанак je избио у Куршумлији под воћством војводе Војиновића, а потом се ширио све до Пусте реке у којој су жандари, Арнаути и плаћеници пљачкали Србе.
Добрич на простору од Прокупља до Ниша преко Дебелог брда до Мрамора. Добричани под вођством Радисава Тошића и Светозара Цветковића контролисали су овај пут према Нишу, који је иначе био утврђење Турака, чиме је у два маха ослобођен већи део Добрича и Прокупље, 27.2.1917.и то преко Житног Потока и дела Добрича који се граничили са Пустом реком. Сваки део Добрича је имао своју комитску чету са својим вођом, а координација међу вођама и са Пећанцем и са Војиновићем. Односи између ово двојице вођа нису били увек кохерентни што је умањивало успех у борби и то је свакако један од разлога што је устанак кратко трајао, па је угушен у крви. Комуникационе везе биле су веома слабе, па се у ближим деловима преко Ниша и даље није много знало да би се евентуално проширио и на друге просторе. Организација устанка је била по одредима за поједине делове, а они су се делили на чете и десетине, а на челу централног комитај тета био је Коста Пећанац. Један од одреда био је и Јастребачки одред у Добричу. Укупно је на целом простору било 12782 пешака и 240 коњаника, а Бугари и Арнаути су имали 4-5 пута више и боље наоружање. Устанак је угушен 25.3.1917. године уз вешање, стрељање, спаљивање и масакрирање људи.
У двема најпотпунијим и веома добро припремљеним и презентованим подацима о Добричу и његовој целокупној историји (Д.Марчетић, Добрич у народној револуцији и буна у Добричу) дати су веома детаљни и поуздани подаци о учешћу Добричана скоро из сваког села у овој првој, а можда и јединој масовној побуни Срба против терора и зулума Бугара као окупатора. (в. 56-74) Познато је да је Топлички устанак подигао народ Топлице и Пусте реке, у веома тешким ратним околностима, а свестан свих последица које ће га снаћи услед тога од Бугара када имају власт и моћ. Није више могао да трпи терор, пљачку, малтретирање, отимање свега до чега су Бугари дошли и то тако грубо, осветнички због пораза у Другом балканском рату и то првенствено према деци, женама и старцима, као и одраслима у свим селима Добрича кроз које су прошли.
Добричани подстакнути од четника Косте Војиновића и Косте Пећанца скоро у сваком селу су се организовали за отворену оружану борбу на живот и смрт. Само у Добричу су организоване посебне чете комита у Коњарнику и Дубову, доњецрнатовачки вод, новомомчиловска чета, са преко 40 бораца, комитски одред Тошка Влаховића, добрички комитски вод, старобожурски вод, бериљско-влаховска лукомирска чета и организоване групе комита из источног дела Добрича. Све ове јединице четника су активно учествовале у борбама против Бугара у Добричу, а неки борци су помагали и комите из Пусте реке.
Други узрок подизања устанка је настојање бугарског окупатора да потисне и забрани св ешто је српско (језик, школе, цркве, одећу и многе друге обичаје), односно да потпуно бугаризује Добрич у коме би власт, сила, моћ, школе и цркве и све српске институције биле бугаризоване са органима власти, учитеље и попове из Бугарске. То свакако српски народ Добрича није могао да прихвати и једини излаз је да се оружаном борбом онемогући процес бугаризације.
Трећи и најнепосреднији узрок подизања Топличког устанка 1917. године је покушај Бугара да изврше општу мобилизацију Срба изнад 17 година, укључе их у бугарску војску и тако их приморају за учешће у очекиваним борбама против Срба. Срби су се опорављали од трагедије познате као прелаз преко Албаније, стационирани у Грчкој и приремали се за пробој Солунског фронта и повратак у Србију.
Након припрема двојица војвода истог имена Коста, а различитих презимена Војиновић и Пећанац, са извесним не мањим разликама о самом устанку, упутили су позив народу Топлице и Пусте реке на општи устанак против бугарског окупатора. Обичан народ Добрича, оба пола и свих доба узраста се одазвао позиву у фебруару и марту 1917. године, масовно узео учешће у многим конкретним борбама против Бугара који су са огромном војском навалили да угуше побуну народа у скоро свим деловима Добрича. Храбре комите из Добрича су одолевале нападима Бугара месец дана, али је ипак устанак угушен у крви.
Из сваког села Добрича било је комита устаника, а из неких села (Ново Момчилово, Самариновца, Јасеница, Старе Божурне, Коњарника, Дубова) било је и по више десетина бораца из истог села.
Дакле, ослободилачки Топлички устанак 1917. године вођен против Бугара који су окупирали Топлицу, пљачкали и убијали или бугаризовали ове крајеве и вршили мобилизацију Срба од 17 до 45 година како би ратовали против Срба на Солунском фронту, био је од фебруара до марта 1917. године. Устанак је у почетку био успешан, прво је освојена Куршумлија, а затим и Прокупље. Једно време је и Добрич био поприште устанка и ослобођена територија. То су чиниле комите, међу којима су били и Добричани. Међутим, по поновном заузећу Прокупља Бугари су се светили Србима (убијали, пљачкали, палили куће, отимали стоку и сву имовину и убијали све које су заробили). У Божурском потоку (од Прокупља према Новој Божурни) заробљене Србе су дотукли ножевима и кундацима и ту су их оставили несахрањене те су их пси и птице разнели. За време устанка којим је руководио Коста Војиновић, једно време додуше од двадестак дана била је створена «устаничка држава» једна и за време Првог светског рата и то на подручју коме је припадао и Добрич (простор од Мораве до Јабланице). После угушења устанка у крви настао је још већи зулум у Добричу од Бугара. Ево како је једна међународна комисија описала понашање Бугара и последице по српски народ и оценила: «Да је непријатељ спаљивао читава села, затварао у куће децу, жене и читаве породице спаљивао. Од детета у мајчиној утроби, детета у колевци, па до остарелих и немоћних секли су на комаде ножевима, силовали жене, пекли на ватри и мучили најстрашнијим мукама.» (С.Маринковић, Топлица наш крај, стр.90) У целој Топлици 25000 је погинуло у Првом светском рату и Топличком устанку. Из тих догађаја ретко која кућа је била без црнине за мушким главама. То је свакако утицало на прираст становника. Ево како војну стручњак оцењује устанике из Топлице: «Окупаторске трупе имале су посла са опасним противницима који је имао велике ратне способности. Врло искусне у свим облицима герилског ратовања, неумољиве и обузете страшном мржњом према освајачу, а заштићене љубављу и дивљењем највећег дела становништва, српске чете су стално узнемирење окупаторској управи. Уз њих је био ратоборни народ који је поштовао своје комите као јунаке. Затим им је помогло дугогодишње искуство стечено у комитским борбама и њихово пространо земљиште, богато гудурама које су добро познавали, служило им је као заштита.» (исто)
За време Првог светског рата који је почео 25.7.1914. а завршио се 11.11.1918. године у Добричу и околним пределима Косаници, Топлици, Јабланици и шире дошло је до прве и једине организоване оружане побуне народа против окупатора (Бугара, Аустроугара, Немаца и Арбанаса) коју је наука с правом оквалификовала као народну буну и облик оружаног отпора окупатору и то у периоду од средине фебруара до средине марта 1917. године. С обзиром да су здрави и способни војни обвезници били у рату или на опоравку у Грчкој и у интернацији, у Добричу остало само малолетна деца и нејаки старци и жене свих доба и узраста. Оне су стога биле приморане, али су то прихватиле, јер су свесне да је то једино могуће у тим условима улогу домаћина и носиоца свих послова у домаћинству и у пољу које и иначе традиционално у селима обављају мушкарци као и све текуће послове жене домаћице и мајке. Но, истовремено су жене биле и некад активни учесници, а нарочито помагачи и подржаваоци ове оружане побуне народа Добрича, као и жене оних предела у којима је букнуо и вођен Топлички устанак 1917. године. Жене у Добричу су у овој народној побуни биле: курири преносиоци порука између устаника односно вођства, болничарке и неговатељице како устаника – комита и четника, тако и осталих становника Добрича, обавештајци и веома вешти прикупљачи тајних података о непријатељу, снабдевачи храном, одећом и свим потребама устаника, наше војске и интернираца. На простору Добрича је деловала и група жена из града као што је била Ангелина Илић, која је с правом сматрана женом херојем. Неке од жена, у чијим је кућама било скривено оружје и муниција су то давале четницима, комитама и другим устаницама, шиле заставе са којима су устаници ишли у бој и тако храбрили и себе и народ. Неке од жена, промућурне су чак симулирале љубавне састанке са окупаторима, заказивале састанке на одређеним местима где су их чекали четници који су их тако ликвидирали, тако да им је то био последњи љубавни састанак. А најхрабрије жене југа Србије су и непосредно учествовале у биткама за ослобођење Прокупља и Куршумлије, а неке жене су биле вешти преговарачи са окупаторима. Дакле, генерални узроци устанка су окупација, бугаризација, присилна мобилизација у бугарску војску и др. А један од научника који је детаљно проучавао ове догађаје је врло кратко али адекватно истакао: «У окупираној Србији владао је терор и бруталност, пљачка, отимачина и безакоње.» (Божица Младеновић, Жене у Топличком устанку 1917, стр. 63)
Дакле, Добрич је био захваћен Топличким устанком 1917. године иако није био у центру свих збивања већ на самој периферији. Његов источни део имао је нешто веће учешће Добричана у овом устанку и у борби против окупатора (Бугара, Аустроугара, Немаца и Арбанаса). Устанак је био и у централном, а нарочито у југозападном делу Добрича, као и у ближој и даљој околини Дубова и даље. То се врло упечатљиво може закључити на основу анализе учесника, већих сукоба и нарочито освете окупатора која се огледа и у броју убијених, малтретираних, шиканираних и мучених исто како мушкараца које су окупатори успели да ухвате, а нарочито стараца, жене и деце који су убијени. Познато је, да је окупатор у селу Александрову по повлачењу четника стрељао 36 мушкараца и 6 жена, а 25 су избегли у околна села Брест и Мерошину. Међу њима је било и жена. Биле су им везане руке, утерали су их у дрвену кошару и запалили (в. Божица Младеновић, Жене у Топличком устанку 1917. године, стр.85). У списку убијених жртава од окупатора Бугара, који свакако није потпун јер се никад не помињу све жртве у рату и окупацији, наведени су Добричани из Александрова, Дубова, Мрамора, Самариновца, Крушца, Потка, Доњег Црнатова и Кара. Највише из Александрова и Мрамора, међу онима које су Бугари батинали и мучили и са преко 75 удараца наведена су имена 51 жене. Све то говори о учешћу Добричана у Топличком устанку 1917. године и жртвама које су поднели Добричани и то одрасли мушкарци и жене, старци, па и мала деца. Ови подаци поименично наведени у монографијама Мирчетића о два дела Добрича.
Сигурно је да је Добрич у Топличком устанку 1917. године је био веома активан. Поред борби у селима Добрича је штитио и код Мрамора остале устанике од напада Бугара из правца Ниша. Овај је устанак 25.3. уз хиљаде вешаних, стрељаних, масакрираних и отераних у Бугарску у ропство. Од свих добричких села у устанку 1917. године највише је страдало Александрово јер је цело село спаљено, а само у једној кући изгорела су 20 житеља. Ови подаци најбоље говоре какве је последице по целу Топлицу имао Топлички устанка из 1917. године. У целом Добричком срезу активно учешће у устанку је имало 2198 људи. Највише од других срезова у којима је такође букнуо устанак ( у прокупачкипм 1398, а косаничком 1067). Према подацима Дерока у целом устанку убијено је 8767, а попаљено 43484 зграда. На свим подручјима на којима је избио устанак било је више од 20 хиљада жртава, а спаљено је 55 хиљада објеката.
Последице Топличког устанка 1917. године најбоље се могу сагледати ако се узму у обзир конкретне акције у појединим селима Добрича као што су изнети подаци по селима у четири добре монографије о Добричу (две монографије Д.Мирчетића, монографија З.Смиљковића и монографија Ж.Станисављевића о Житорађи).
Након угушења Топличког устанка 1917. године настао је до тада невиђен физички терор, масовна стрељања у добричким селима као што је Бадњевац 3. марта, Доње Црнатово 23 истог дана, Студенац, Влахово, Ново Момчилово, Топоница, Самариновац – 17, Стара Божурна 28, Дебело Брдо и друга села. Скоро да није било село у Добричу из кога нису стрељана бар од 3 до 5 становника. Стрељање је праћено и пљачком и паљењем кућа и других зграда. Нека села, као што су Ново Момчилово, Бољчинце, Пејковац, Самариновац, Каре и многа друга. Нека села су била скоро скроз попаљена.
Трећа велике неповољна последица угушења устанка била је интернирање и упућивање на тежак рад Добричана у Бугарску. На стотине Добричана је допало у бугарско ропство и добар број није преживео робију и тежак рад, већ су у Бугарској оставили своје кости.
Добричани су се срчано борили у овом устанку заједно са борцима са подручја Јабланице и Топлице које су биле захваћене борбама. Скоро из сваког села Добрича било је активних комита, а највише их је било из Александрова и Доње Девче по 18, по 9 из Баличевца и Градишта, по 6 из Кованлука и Рожине, 5 из Доње Расоваче, а најмање по један из Горње Расоваче и Лепаје. Према списку свих комита у селима Добрича која данас припадају општини Мерошина, било је 92, а од њих су погинули 8 комита из овог дела Добрича.
Једна од највећих битака у српском устанку 1917. Године Бугара била је 17.12.1917. године на Дебелом Брду и пут од Мрамора од Јужне Мораве до Прокупља .
Устаници су већ имали око 160 коњаника и преко 1300 пушака, а Бугари 4 батаљона и 4 пољска топа и више митраљеза. Након жестоке битке на целом простору овог дела Добрича Бугари су били протерани уз велике губитке. После овог сукоба Бугари су се обрушили на ове крајеве и извршили страшну освету и одмазду против српског народа.
Ослобођење југа Србије од окупатора (Немаца и Бугара) у Првом светском рату изведено је у другој половини 1918. године, односно октобра месеца. Ослободиоци су били српска војска уз помоћ Француза. Након примирја са Бугарском 29. септембра 1918.године бугарска војска је напустила ове крајеве. Од тада се нормализује живот и рад у Добричу и отпочиње процес обнове после осиромашења и рушења за време рата.
За време Првог светског рата Србија је у ствари била два пута окупирана. Прво, делимично само север земље укључујући и Београд и друга тотална од Немаца, Аустроугара и Бугара од јесени 1915. до јесени 1918, а Добрич од новембра 1915. године када је био у бугарској окупационој зони, док је Блаце било аустроугарска окупациона зона. Смењени су сви српски органи власти и успостављени бугарски. Вршена је насилна бугаризација и денационализација. Бугари су мислили да је сада дошло време да се остваре одредбе Санстефанског мира по коме су ови крајеви припали Бугарској. Миливоје Перовић оцењујући стање бугарске окупације: «Реч Србин треба потпуно да се изгуби и нико не сме да је изусти. Сви треба да је потпуно забораве.» (Миливоје Перовић, Топлички устанак, Београд, 1971. година, стр.31) Председник бугарске владе Родословов истиче: «Може се Србија обновити, може Србија после рата да се повећа, али у Србији више неће бити Срба.» (исто 47) Ово указује на суштину окупационе политике коју су водили окупатори Добрича који су конфисковали имовину, уводили све више такси и пореза, реквирирали храну, стоку и све друге производе и уводили разне облике кулука. Да би се све то постигло уведен је бугарски језик као службени и у школама су на бугарском Србе учили учитељи из Бугарске. Нарочито су Бугари радили на бугаризацији српских цркава и служили су бугарски свештеници. Стално је вршено интернирање Срба свих узраста, па чак и убијање. Народ је био потиштен и уплашен, али се није предавао очекујући да ће то стање проћи, али по неки Србин, иако ретко је и сарађивао са окупатором. Но, било је све више оних Срба који се нису мирили са окупатором и вршили су припреме, наоружавали се и у мањим групама склањали се у шуме и чекали тренутак да се појаве вође који ће их повести у борбу на живот и смрт. Што се и десило појавом Косте Пећанца и Косте Војиновића. Први долази са Солунског фронта, а други са Копаоника и тако Топлица постаје центар оружаног отпора против окупатора Бугара у 1917. години.
У ратовима почетком 20. века (Балканским и Првом светском рату) Добричани су традиционални узели активног учешћа сви позвани односно војно способни, тако да је велики број Добричана активно учествовао у овим ратовима, а велики број у свим. Храброст, пожртвовање и спремност на највеће жртве – жртвовање живота условили су да се многи ратници из ових ратова нису живи вратили кући или су одведени у ропство. Према тачно наведеним именима погинулих Добричана у овим ратовима у монографијама све три општине у Добричу види се да је број погинулих или заробљених јако велики, тако и у неким селима Добрича свака друга кућа била у црно одевена као знак жалости за својим драгим ратницима. Из неких села, као на пример Коњарника, скоро сви способни за војску су били учесници у овим ратовима. На основу појединачних спискова у монографији о Дољевцу и села на подручју општине Житорађа у ратовима на почетку 20. века изгинули су: из Лукомира 6, из Дубова 19, из Држановца 8, из Асановца 13, из Дебелог Луга 12, из Доњег Црнатова 15, Житорађе 14, Јасенице 3, Коњарника чак 25 и Старе Божурне 19.
Из добричких села у општини Дољевца изгинули су у Балканским и Првом светском рату: из Пуковца 86, из Мекиша 33, Кочана 27, Шарлинца 21, из Шаиновца 18. Интересантно је да на овом списку погинулих нема ниједан из села Орљана и Дољевца.
Приредио: Љубиша Милошевић