Када је пре пет година најављено снимање другог дела ”Зоне Замфирове” поред највећих имена српског глумишта се стидљиво провлачило име тада глумца натуршчика, а данас звезде у успону, Николе Стошића. Талентовани младић из Лебана, припремајући се за већ одавно додељен лик конобара Пајчета, није ни слутио шта га чека петнаест дана пре почетка снимања. Редитељ филма, Југ Радивојевић, одлучује да само пар дана пре почетка Николи пружи највећу шансу у каријери. Како Никола каже понуду да игра лик ”Манулаћа” је оберучке прихватио.
-Мене је Југ Радивојевић, петнаест дана пре почетка обавестио да се одлучио да ми додели лик Манулаћа. Послали су ми сценарио, и одмах сам почео да радим на лику. Пустио сам филм и још једном одгледао Цилетовог ”Манулаћа” и схватио сам да не желим да идем на имитацију,јер то не би била глума, већ сам желео да направим један потпуно нов лик. Манулаћ у другом делу је паметнији, нормалнији али и надмен. – каже Никола.
Никола се глумом бави од шесте године, и додаје да га је одувек привлачио магични свет глуме.
Одувек ме је привлачио одлазак у позориште. Уживао сам гледајући све те људе, који глуме неког другог, и у неким тренуцима замишљао сам себе у некој од улога. У тим тренуцима сам био део нечег магичног. Та опијеност глумом, потреба да будем део ње, све је то било јако.
Иако има свега 23 године Никола иза себе има доста искустава на позоришним даскама. У театру ”Гимназијалац” чији је један од оснивача глуми девет година. Неке од представа у којима смо могли видети Николу су: ”Млаћеници плаћеници” улога брата Маринка, у ”Породичним причама” Никола је био Војин а у представи ”Барбело о псима и деци” се публици представио као Зоран. У ”Професионалцу” нам се представио као лудак, а у Нушићевој
”Аутобиографији” је био Отац, Катихета,Професор и Учитељ.
У лебанском аматерском позоришту ”Катарза” глумио је у представама Лаки комад, Колективна терапија 2 и Приче са Јабланице. А такође, има и своју монодраму насловљену ”Човек да будем” у којој нас упознаје са Сотиром.
Учествовао је на разним фестивалима широм Србије, а неке од награда које је Никола добио су: Награда за аутентичну комичну игру ”Маринка” у ”Млаћеници плаћеници” на САПС-у у Лебану 2010. Награде за најбољу мушку улогу у представама ”Породичне приче” и ”Барбело о псима и деци” а на позоришним сусретима у Крагујевцу освојио је посебну награду за лик Војина. На фестивалу ”Златна кулиса” у Крагујевцу, Никола је добио награду за најбољу епизодну улогу. На смотри аматерских позоришта Србије у Лебану је више пута награђиван за најбољу мушку улогу, епизодну улогу, посебно глумачко остварење. Никола је похађао и школу глуме Наде Блам.
Као своје глумачке узоре Никола издваја Данила Бату Стојковића и Ташка Начића, и каже да је увек критичан према себи, и да се труди да увек из себе извуче максимум. На наше питање да ли је осећао притисак што је у ”Зони Замфировој” био једини глумац натуршчик одговорио нам је:
Нисам имао никаквог притиска јер сам од почетка оберучке прихваћен и од наших бардова а и од стране млађих колега. Били смо сви као породица док смо радили на стварању филма. Зато смо и створили филм који ће остати у аманет нашим наследницима. – каже Никола и додаје
Стекао сам велики број пријатеља међу глумцима, дању смо радили а на паузама и по завршетку снимања дружили. Увек са нама и била наша највећа глумачка имена и на нас гледали као на своју децу.
Млади глумац је присталица тезе да не можеш бити глумац ако немаш талента.
Не мислим да је академија пресудна да би био добар глумац, ако немаш талента, џаба ти академија.
Поред Манулаћа, Николу смо у ТВ остварењима могли видети кроз лик Болничара у серији ”Село гори а баба се чешља” он се је у разговору осврнуо и на сарадњу са Радошом Бајићем.
Радош је пре свега диван човек, глумац и редитељ. Воли да да шансу младим глумцима да се пробију и покажу свој таленат. Ја сам му веома захвалан на томе.
Публика у Житорађи је имала прилику да Николу гледа на манифестацији Културно лето 2015-е године, у монодрами ”Човек да будем” и да се увери у његов раскошни таленат. А сам Никола о Житорађи каже:
Често долазим у Житорађу, јер имам тамо брата од тетке. Житорађа је мало место, као и Лебане, са добрим људима.
Иако смо покушали да на крају разговора сазнамо шта би Никола Стошић био да није глумац, Никола нам је самоуверено рекао.
Никола би опет, опет и опет био глумац.
Никола Стошић је још један доказ да се на југу Србије рађају најталентованији људи, и синоним за упорност. Надамо се да ће у скоријој будућности бити што више Никола.