НЕКИ НОВИ АРКУСЛИГАШИ НИЧУ У ”ПАЈИНОМ РАСАДНИКУ”

                  ЖИТОРАЂА – ”Крај Топлице варош малена, велике је рукометаше рађала” – можда би овако звучала чувена песма ”Низ Мораву ветар дува” да је спевана о феномену званом – РК Житорађа, засигурно, најмањем месту у Србији које је произвело највише великих рукометних имена. Тренутно их, у два најјача ранга Србије има петорицу (Радован Маљевић – Раднички Крагујевац, Урош Станковић, Матеја Стојановић, Ђорђе Костић – РК Топличанин и Благоје Марковић – Железничар Ниш).  Овај податак можда и не био био толико чудан да Житорађа има више десетина хиљада становника а не једва – 3.500. Када на то додате чињеницу да је само трећина младих, од којих се 90% опредељују за фудбал, као доминантни и једини спорт поред рукомета, онда је јасно колико је процес производње ”суперлигаша” заправо Сизифовски посао.
– Пре три године смо због смањења клупског буџета морали да се у Супер Б лиги, другом рангу српског рукомета, одлучимо на радикалан потез да у ватру гурнемо децу рођену 2003. и млађе са по неким играчем рођеним 98 године. Тада је то наишло на исмевање од стране спортске и рукометне јавности широм земље, али ево данас видимо резултате. Када погледате да новопочени члан АРКУС лиге Топличанин из Прокупља на десном крилу има Уроша Станковића, који је прошао нашу школу као и Матеју Стојановића и Ђорђа Костића, онда је јасно колико се квалитетно радило. Ту је и Радован Маљевић кадетски репрезентативац и члан РК Раднички из Крагујевца, а сви су они те 2019. по први пут осетили сениорски рукомет баш овде, у Житорађи. – каже тренер и први човек клуба Миомир Маљевић – Паја, главни синоним за рукомет у Житорађи.

                                               ЕФЕКАТ ”АВРА” И НЕРАСКИДИВО СПОРТСКО ПРИЈАТЕЉСТВО

Велики удео у стварању будућих звезда домаћег рукомета има и велики спортски пријатељ РК Житорађа, Аврам Илић, чувени рукометни стратег РК Куршумлија са којом је готово десет сезона играо АРКУС лигу (тада Супер А лигу).
– Велику помоћ имамо у нашем другу и пријатељу Аври, човеку који је икона рукомета у Топлици. Први тренер који је играо најелитније рукометно такмичење у земљи и то са успехом, и био редовна ноћна мора много већим и богатијим клубовима из земље. Са Куршумлијом често играмо тренинг утакмице, где наши дечаци прикупљају прекопотребно сениорско искуство, одмеравајући своје снаге са једном од најбољих екипа на југу. – истиче Маљевић.

                                                                                              ГЕНЕРАЦИЈА 2005.

Ове сезоне Житорађа ће се такмичити у Првој лиги Србије (треће такмичење по рангу) где ће окосницу екипе чинити дечаци рођени 2005. године и млађи, уз по неког ”ветерана” рођеног 2003. године.
– Нама нико не брани да сањамо велике снове, хтели смо да се опробамо са најбољима и играли три сезоне Супер Б лигу, али је много лепши осећај када викендом седнемо да гледамо АРКУС лигу са пријатељима из клуба и у сваком клубу нађемо по једног нашег играча – шаљиво ће Маљевић.
Житорађа је у задње две деценије имала доста бисера, неки од најпознатијих су Војислав Милчев, дугогодишњи голман многих грчких екипа, Огњен Мрдаковић који је успешно бранио боје Железничара и Слоге из Пожеге, а свакако највеће име кроз историју је бивши репрезентативац – Ненад Вучковић.

– Вучко је овде почео, са петнаест година је био ”главни” и већ тада се видело да ће достићи саме рукометне висине. Данас ме ови дечаци из генерације 2005. Подсећају по таленту на њега. Верујем да ћемо из ове генерације изнедрити бар још неког суперлигаша, а што да не и будућег репрезентативца, већ је пар њих било на окупљањима са репрезентативним селекцијама са југоистока Србије – прича Маљевић.
А онда нам кроз бројке објашњава колико је тешко ”створити” играча у малој вароши.
– Наша основна школа има по два одељења у нижим и по четири у вишим разредима. Узмимо оквирну бројку од 100 детета. Од тога су пола дечаци. Дакле од 50 дечака, њих 40 похрли на фудбал, који је планетарно најпопуларнији спорт, нама остане тих 10, од којих нису сви надарени за рукомет. Онда вам је јасно колико су тешка ова наша четворица ”Аркуслигаша”.

Захваљујући преданом раду људи у РК Житорађа и рукометној традицији за Житорађу се чуло на широко. Готово да нема човека који када помене Житорађу не каже – ”А то је оно мало место, где се игра велики рукомет” , па се тек онда досете за неке виђеније личности које су кренуле из прашњавих сокака ове вароши.
А можда већ у наредним годинама на неком Европском или Светском шампионату у рукомету будемо нашли неког клинца пониклог у Пајином расаднику, што да не? Јер како рече наш саговорник – нико не брани деци из малих клубова да сањају велике снове! , док нас испраћа и креће у халу да бруси неке нове аркуслигаше у свом расаднику талената.