Врло брзо након револуционарних открића на пољу ел.енергије и отварања првих хидроцентрала у Србији са Теслиним системом трофазних струја, ова новина стиже и у поједине делове тадашњег Добричког среза. Ту технологију код нас доносе и примењују браћа Димитријевић из Дољевца, који на реци Топлици граде најпре млин, а затим и прву мини хидроцентралу у овој области 1919. године. Захваљујући овим визионарима и људима који су били далеко испред времена у којем су живели, подизањем овог постројења стекли су се услови и за развој дољевачког краја. Звучи невероватно, али Дољевац 1929. године добија ел.осветљење, а готово свака кућа једну, до две сијалице и то шест година пре електрификације америчких села и неколико година пре мањих места у околини Београда. Многи сељаци из Добрича, долазили су у овај крај да се увере у то чудо технике, „лектрику“, како су је називали, не верујућу док не виде својим очима да се она не може угасити као свећа кад дувате у њу.
Doljevac 20042018 – Spherical Image – RICOH THETA
Унуци Душана Димитријевића приликом посете имању својих предака, у разговору са нашом екипом
Ел.енергија, након Дољевца, стиже и у друга села – Држановац, Мекиш, Кочане, Пуковац, Орљане, Брестовац, а свако ко је уводио струју био је сигуран да ће платити само оно што му буде испоручено. Наиме, уколико би се десило да дође до нестанка струје, за тај месец, због нередовног снабдевања, потрошачи ел.енергију нису плаћали. Поред осветљења, Димитријевићи су за овдашње становништво учинили још много тога. Изградили су јавна купатила и залагали се код надлежних државних органа за изградњу школа и амбуланти. С обзиром на углед који је Душан Дмитријевић као народни посланик, заменик министра грађевина и носилац Ордена југословенске круне петог реда, као и Медаље за услуге краљевском двору, уживао у то време, није било тешко остварити све то.
Но, да почнемо причу из почетка.
Адам и Хариклија, родом Гркиња, живели су у Кочану у време рођења своје деце, њих шесторо. Поред четворице синова Димитрија (1897), Душана (1899), Добривоја(1903) и Драгослава(1905), ова велика породица имала је и две кћери, Добрилу и Дивну. Међутим, глава породице, Адам умире врло рано, те удовица Димитријевић са децом, старости од непуне две до девет година, живи скромно. Међутим, иако су били сеоска деца, схватали су значај образовања, па настарији Димитрије убрзо одлази у свет на високе школе, док су остала браћа са најстаријим Душаном на челу остала у родном крају и покренула свој посао. Тиме настављају традицију својих предака, јер је и њихов отац Адам имао малу воденицу у Дољевцу још 1886. године, као и деда на Власини неколико деценија пре тога. Са развојем њихових предузећа развијао се и крај у којем су живели. Модерна млинска постројења ничу у Дољевцу, Држановцу и Брестовцу, као и мини хидроцентрала на месту данашњег Геронтолошког центра у Дољевцу, који је изграђен на темељима млина и преко турбина које ни на који начин нису успели да извуку из последњег подрума тог великог комплекса, па су их једноставно затрпали. Након завршетка факултета у Прагу и магистратуре у Бечу, Димитрије се враћа у родни крај.
Као машински инжењер био је један од најученијих овдашњих људи, који је савремене технолошке трендове примењивао у својим млиновима и хидроцентрали на Топлици. Организатор свих породичних послова, пак био је његов млађи брат Душан. – Деда Душан био је алфа и омега тог породичног посла, како би се то данас рекло, одличан менаџер. Свака новина одмах је била примењивана и ми можемо само да замислимо какво је чудо била та мини хидроцентрала на Топлици у то време и како је људима који до тада нису видели сијалицу изгледало ел.осветљење, као и те огромне турбине у хидроцентрали које су Димитријевићи увезли чак из Чешке и које су тада биле последње чудо технике, започиње причу о свом деди Душану, Милован Радојевић, чија је мајка Гордана Радојевић (рођена Димитријевић) била Душаново друго дете. –Занимљива је прича о подели послова међу браћом, каже Дејан, старији Горданин син. Наиме, Димитрије је био најученији, па је технолошки део био њеног посао, деда Душан је био одличан организатор и управљао је фирмом, Добривоју су одлично ишле финансије, те је то био његов посао у породичном предузећу, док је најмлађи Драгослав, ми у шали волимо да кажемо, био слободан да ради шта год му воља, па је уживао у животу.
Водена турбина са три пара каменова и ел.динамо машином пуштена је у рад 1919. године, чиме је капацитет млина вишеструко повећан, а хидроцентрала почела са радом. Из Чешке 1921. године стиже машина за чишћење и љуштење жита и сејање брашна. 1924. године изградњена је вила, која и данас иако руинирана подсећа на једно посебно време, а осветљена је и железничка станица, која је тада грађена у Дољевцу. Влачара и ваљаоница су купљене 1927., а две године после тога и ел.генератор. Изграђено је, том приликом и 8 км ел.мреже, а набављена су и четири трансформатора за осветљење овдашњих насеља. 1937. године монтиран је још један дупли ваљак, због повећане потражње за белим брашном. 1940. године подигнути су силоси за жито, капацитета 40 вагона. Међутим, почетак рата прекида даље планове ове браће.
Димитријевићи су живели и радили у немирно време, после Првог и током трајања Другог светског рата. Димитрије је и један и други рат провео у логорима. Током Првог светског рата био је у бугарском заробљеништву, а током Другог га хапси Гестапо и он је неколико месеци био немачки заробљеник, због „комунизма и саботаже“. Тортуру је успео да преживи. Међутим, завршетак Другог светког рата није био крај мука за породицу Димитријевић. – Напротив, то је био почетак њиховог краја, каже Милован. 1946. године држава им је узела све, под образложењем да су браћа радила против ње ( „због злочина и преступа против српске националне части“). Једним декретом, целокупна имовина им је конфискована. Све године мукотрпног рада и улагања избрисане су за један дан. Од угледних индустријалаца, Димитријевићи постају државни непријатељи, иако им је једини грех, кажу њихови потомци, био тај што су били богати. –Без обзира на то што се знало да су наш деда и његова браћа помагали партизане током рата, а Димитрије чак био и у немачком заробљеништву, нове власти против деде Душана и његовог брата Добривоја, подижу оптужницу и осуђују их за сарадњу са непријатељем. Није нам тачно познато колико су Душан и Добривоје били у затвору. Оно што је сигурно је да су осуђени на 8 месеци затворске казне, касније су помиловани, али су неко време ипак били лишени слободе. Остали су без ичега и није им било дозвољено да се баве било којим јавним послом и били су протерани из родног краја, прича Милован.
А погони у Дољевцу, услед нестручног руковања и немара нових власника, полако али сигурно пропадају. Најпре са радом престаје хидроцентрала, а касније и млинови, те дугогодишња улагања у овај породичан посао бивају обезвређена.
Остала је и у породици се често, кажу наши саговорници, препричава догађај непосредно након што им је сва имовина одузета. – Наиме, Димитрије се видевши на нова власт не зна баш најбоље да управља оним што им је одузела и да ће врло вероватно нешто покварити, понудио да им бесплатно помогне да савладају управљање машинама и у млину и у хидроцентрали. Међутим, ту помоћ нова управа није прихватила, каже Милован. Још једна прича је такође јако занимљива. Наиме, деда Душан је био познат као неко ко се није стидео никаквог посла, те је са својим радницима, када је било пуно обавеза који је требало завршти у року, млео жито и носио џакове са брашном, па се често дешавало да се купци изненаде кад дођу у млин и траже газду, а затекну га под теретом џакова.
Ипак, као сви храбри и одлучни људи иако им се живот наглавачке окренуо у првој послератној години смогли су снаге да наставе даље. –Душан је, додаје Дејан, његов унук, нашао запослење у Нишкој млинског индустрији. Међутим, није могао дуго да се носи са свиме што га је задесило, тако да умире 1958. године. Срчана кап задесила га је насред улице у 59.години. Димитрије, као врсни стручњак наставља да ради, не више у својој фирми, али ипак у својој струци. До нас је дошао податак, мада не могу да га са сигурношћу потврдим, да је био директор Машинске индустрије у Нишу. Затим одлази за Београд. Био је ангажован на изградњи свих великих хидроцентрала које су се градиле у земљи, попут Ђердапа, јер је он један од првих који је ту технологију донео у Србију. Добривоје такође наставља да ради у струци. Нашао је запослење у фабрици Ђуро Салај у Нишу где је дочекао пензију, док се код најмађег Драгослава готово ништа није променило.
Душан и Добривоје Димитријевић коначно су рехабилитовани 2015. године, када су одлуком надлежног суда у Нишу правоснажно ослобођени кривице да су били колаборационисти. –Коначно после дуге и тешке борбе доказали смо да наш деда и његова браћа нису били сарадници окупатора. Тиме су се стекли услови да отпочнемо процес реституције, то јест повраћаја имовине која је Димитријевићима 1946. године одузета, истиче Милован.
Њихови потомци данас су, како то обично бива, по целом свету.- Димитрије је имао троје деце, сина и две ћерке и петоро унука, који данас живе у Италији, Канади, Латинској Америци и Београду. Ја и Милован смо, додаје Дејан, деца Душанове ћерке Гордане и живимо у Нишу. Нас двојица имамо по два сина. Душан је имао и сина Владислава који није имао порода. Добривоје и Драгослав такође нису имали деце, као ни њихова сестра Добрила, док је Дивна имала сина и двоје унука.
Занимљиво је рећи и да је Душанова ћерка, а Дејанова и Милованова мајка, Гордана, последњу годину свог живота провела у месту свог детињства, на свом имању, али у туђој кући. –Наиме, наша мајка Гордана била је смештена у дољевачком Геронтолошком центру, такорећи на прагу своје куће, додаје Милован, где је, пре неколико година, преминула.
Наши саговорници, Милован и Дејан, с поносом су се у овој нашој причи подсетили својих предака. Иначе, Дејан је, како каже наставио њиховим стопама, јер је такође по струци машински инжењер, специјализован баш за хидроелектране. –Радим у Спортском центру у Нишу, али са рођацима планирам да се посветим свом правом позиву. Наиме, изградња мини хидроцентрала и данас је јако популарна, због великог степена искоришћења и високе исплативости. Тако да имамо у плану изградњу једног таквог погона баш на Топлици у Дољевцу, стотинак метара узводно од некадашње хидроцентрале мог деде и његове браће, а сада објекта Геронто центра. Милован такође ради у Нишу, у Тржници. –Ја сам изгледа повукао мало на оног најмлађег Драгослава, каже кроз смех.
Без обзира на то што су својим радом допринели напретку дољевачког краја, деценије под етикетом народних непријатеља, Димитријевиће су готово потпуно избрисале из наше историје. Ретке иницијативе да бар нека овдашња установа или улица понесу име браће Димитријевић, а њихова вила намени за музеј, остале су без подршке, а сем неколико посвећених историчара, нико други овој угледној породици и њиховом раду није посветио значајнију пажњу. Ова наша прича је настала управо са тежњом да се то промени.
(Без дозволе аутора или уредника није дозвољено преузимати текст или било који његов део, као ни фотографије)
Текст је написан у оквиру реализације пројекта “Истакнуте личности Добрича” који је суфинансиран од стране општине Дољевац.