Међународни дан жена или 8. март. је дан посвећен свим женама света и слави се сваке године 8. марта. Овај дан је настао као дан борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена са мушкарцима.
Иницијативу за тај празник преузела је немачка феминисткиња и комунисткиња Клара Цеткин (1857—1933). Цеткинова се борила за права жена од 1889. године, а предлог је јавно изнела у народној кући, данас познатој као Унгдомсхусет. Прво обележавање дана било је 18. марта 1911. године у Аустрији, Немачкој, Швајцарској и Данској, док су га обележиле многе демонстрације уз феминисткиње широм Европе. Овај празник је прихваћен у свим социјалистичким земљама након што је Александра Колонтај убедила Лењина да овај празник прихвати као државни.
Као међународни дан жена, осми март (по први пут тачно одређени датум), прихваћен је 1917. године. Уједињене нације су од 1975. године, коју су прогласиле за Међународну годину жена и службено почеле обележавати Међународни дан жена..
Почеци прослављања овог дана имали су јасну политичку боју, што сведочи и приложена разгледница која се продавала у СССР. Тако на њему пише: Осми март је дан побуне радних жена против кухињске робије. Реци НЕ угњетавању и празнини духа рада у домаћинству. Ипак, мотиви су касније измењени, па су за наредне године коришћене слике мимозе, совјетске женске биљке. Уз то је у свим државама нестала политичка нота, те Дан жена више није искључиво празник за комунисте.
Родна равноправност, међутим, није успостављена у потпуности ни у једној држави на свету. Иако жене данас уживају многа права, кроз историју су биле лишене одређених права која су имали само мушкарци или имале спрецифична права која закони и обичаји нису признавани мушкарцима.
Данас постоје бројни проблеми, попут неједнаких плата за исти посао, дискриминација жена при запошљавању на одређене позиције у односу на мушкарце, различити облици социјалне неправде, чији је узрок најчешће патријархат.
У Србији жене се врло ретко налазе на позицији носиоца газдинства, често су одбијане на конкурсима за посао, јер сматрају да „то није женски посао“ или због година, а забрињавајући су и подаци да се врши разна дискриминација међу женама, којој су изложене: жене друге националности, младе жене, старије жене, жене са села, жене са инвалидитетом, самохране мајке итд.
„Индекс родне равноправности у Србији“ за 2016. годину у домену рада и разлика у положају између мушкараца и жена у Србији између осталог садржи и податке о томе да жене у просеку раде пет година краће од мушкараца, да је много већи удео жена запослених у секторима образовања, здравства и социјалног рада, такозваним „секторима бриге“. Жене такође ређе раде на пословима са променљивим почетком и крајем радног времена, што се сматра показатељем флексибилног радног времена. То може да смањи њихову способност усклађивања рада и породичног живота, посебно у контексту неуравнотежене поделе рада у домаћинству и бриге о породици која се више ослања на жене.
Пут до родне равноправности у Србији је дуг и пун изазова. Потребно је не само повећати запосленост жена, већ и употребити комплексније мере које ће смањити поделу на тржишту рада. Омогућити унапређен приступ модерним вештинама и знању, охрабрујући девојке и жене да изаберу области образовања које традиционално похађају само мушкарци, затим промовисање достигнућа жена у науци образовању, компјутерским вештинама итд.
Када говоримо о женама не смемо заборавити ни стравичан податак да је у последњих годину дана трећина жена била изложена различитим облицима насиља, а да је 45 посто жена у свом животу искусило неки облик насиља. Нису довољни само закони, већ је потребно да се цело друштво укључи у борбу против тога.
У медијима стално наилазимо на поруке које различите за жене и за мушкарце и они креирају посебне, препознатљиве, углавном стереотипне слике жена и мушкараца. Жене у медијима су углавном младе, атрактивне и чини се да су тамо само да би биле лепе. Мушкарци су приказани као активни, озбиљни и стиче се утисак да се баве важним стварима.
Интелигенција се такође посматра више као мушка особина, него женска. Разне анкете показују да мушкарци мисле да жене са високим коефицијентом интелигенције не би имале особине које су пожељне у улози мајке, као што су топлина, нежност, доброта итд.
Постоји још мноштво примера који показују да, и поред дугогодишње борбе, жене ипак нису равноправне са мушкарцима. Ово није дан феминисткиња и бунтовних жена, како многи сматрају, већ дан свих мајки, бака, сестара, другарица… Подизањем свести о томе да у борби за равноправност не треба да учествују само жене, већ и мушкарци, као део друштва, доприносимо да се женама што пре признају већа права, једнакост и слобода избора.