Када год се у Житорађи одвија неки културни догађај, било да је књижевно вече, вече глуме, музике, ту се аутоматски појави и он.
Симпатичног горостаса из Житорађе, од близу 2 метра не можете а да не запазите из прве. Пре свега због његове појаве, затим и због бркова који су деценијама његов заштитни знак, а свакако најпрепознатљивији је по широком осмеху и огромном смислу за хумор.
Драгиша Филиповић, или међу својим Житорађанима познатији као ”Фића” је сигурно мајстор за смех овога краја. Ко год је некада имао прилике да га гледа на сцени зна да Фића ниједном не глуми, већ да је то он, човек који како каже живот побеђује хумором.
– Драго ми је да ме у мојој Житорађи препознају као весника доброг расположења, јер то ми је најбољи доказ да су све ове године потрошене на смех и покушаје да насмејем људе око себе вределе, и то је оно што ме испуњава и чини срећним. – почиње наш разговор Фића.
Драгиша је рођен пре 67 година, а од првог разреда је кренуо пут уметности и на том путу остао до данас. Гледајући албум са старим сликама, Фића се присећа своје прве улоге и кроз осмех евоцира успомене.
– У 1. разреду имао сам улогу медведа. Требао сам да кажем: ” Како сањам мед и крушке. ” Међутим, кад сам изашао на сцену од превелике треме ја сам се расплакао и то изговорио кроз плач. – објашњава нам.
Кроз свој више деценијски рад у аматеризму Фића је извео прегршт представа, кратких драмских форми, скечева, рецитала и сл. Неки по којима га у Житорађи памте су: Стевка Божуревка, Максим у представи ЂИДО, Митке у КОШТАНИ, Николетина Бурсаћ у ДОЖИВЉАЈИМА НИКОЛЕТИНЕ БУРСАЋА, Хаџи Замфир у ЗОНИ ЗАМФИРОВОЈ, као и бугарски гласник у представи ”УДОВИЧКО КОЛО” АП Хранислав Драгутиновић, која је изведена поводом 100 година Топличког устанка, а у последње време најпрепознатљвији је као Калча у једном одломку из Ивкове славе, као и по монологу ”Догодовштине у Београду” Љубе Степановића.
Како каже, омиљену улогу нема, јер све које је играо, играо је из срца. Међутим, улогу Хаџи Замфира апострофира као посебну из једног разлога: У Зони Замфировој играо сам Замфира, моја ћерка Бојана играла је Доку. У моменту када треба да ме гађа папучом људи из сале су добацили ”Удри сад ако не можеш кући! ” Јер су знали да је Дока уствари моја ћерка, након чега је настао велики смех у сали.
Као талентован глумац, и врсан комичар Фића је један од најнаграђиванијих људи на ондашњим сусретима села који су се тада организовали, и као такав истиче да сусрети села недостају култури у мањим местима.
– Ја сам први пут наступио на сусретима села 1967. године. Прва улога ми је била Стевка Божуревка, и од тада сам увек учествовао. За представу ”Доживљаји Николетине Бурсаћа” сам добио главну награду, а мислим да је та манифестација поред културног значаја развијала и такмичарски дух. Имала је велики утицај за развој аматеризма у култури. Мислим да би сусрети села поново требали да се обнове јер би се тако открили неки нови таленти. – објашњава Филиповић.
Својеврсног феномена те манифестације Фићу су и тада а и сада сви препознавали на улици, а он нам кроз смех препричава једну анегдоту, после једног наступа са монологом ”Нишки кучики” :
– Враћао сам се са сусрета села у Житорађи, наилазим улицом на оца и сина, где мали синчић у једном тренутку каже оцу: Тата, тата, гледај ено га нишко куче! ” Отац посрамљен је брзо прекорио дете да је то срамота и да не треба то да прича али на крају смо се сви насмејали томе.
Највећа подршка у животу му је, како нам каже, његова породица а поготово његова супруга Гордана с којом је у браку 44 године. Међутим, није супруга баш увек имала разумевања за Фићину љубав према уметности.
– Биле су то наше прве године љубави. Спремао сам тада један рецитал у Нишу и психички припремао супругу на повремена одсуства. Када је дошао дан изведбе рецитала, непосредно пред полазак за Ниш видим да ми нема ципела. Моја супруга је знала да имам само један пар ципела и сакрила их је. После вишесатног убеђивања на крају, дала ми је ципеле. Од тада нисмо имали несугласица око уметности, а Гоца је моја највећа подршка. – прича Филиповић.
Уметност је Фићин живот, и када га нема на позоришној сцени он публику засмејава својим монолозима на књижевним вечерима, промоцијама књига у Народној библиотеци, а редован је учесник сваке промоције антологије прича и песама ”Добричко перо” Миће Вулића. Као млад и сам је писао песме, открива да и данас напише по коју, највише воли да их пише о Топлици, јер каже, крај ње је порастао.
Како налази инспирацију за смех и у тешким временима, наш саговорник каже: Мени су увек биле у глави речи Вука Караџића, да треба једнако радити и певати. Због тешког начина живота, и сиромаштва у породици, код мене се родила жеља да смехом и хумором побеђујем тешка времена, да побеђујем живот! – објашњава Драгиша Филиповић – Фића и додаје да ипак постоји нешто за чиме жали у животу: Једино жалим што нисмо основали у Житорађи аматерско позориште када смо то могли. То ми је била и остала велика жеља.
Открива нам и да ће и даље наставити да се бави глумом, да ће засмејавати своје укућане и све мештане Житорађе. А како каже увек га можемо очекивати са својим устаљеним програмом да разгали публику, на било ком културном догађају.
Постоји изрека да је СМЕХ НАЈБОЉИ ЛЕК, а ако је то заиста тачно, онда не смете пропусти ниједну Фићину терапију, ма где год она била.
* ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА, ДЕЛОВА ТЕКСТА, ИЛИ ФОТОГРАФИЈА ДОЗВОЉЕНО ЈЕ САМО УЗ ДИРЕКТНО НАВОЂЕЊЕ ЛИНКОМ ПОРТАЛА ДОБРИЧКЕ ИНТЕРНЕТ НОВИНЕ КАО АУТОРА ТЕКСТА.