Одмах по ослобођењу Топличког краја од Турске власти и прикључењу Кнежевини Србији, српска влада је почела да извршава два основна задатка, односно да огранизује власт у ослобођеним крајевима и да их насељава српским и црногорским живљем. Чим је срспка војска истерала турке Арбанасе и Черкезе са овог простора Србије, српска кнежевска влада приступила је државном и административном уређењу новоослобођених крајева. Донесено је неколико нових закона и уредаба којима су регулисани административни и имовински односи у овим крајевима, извршена је административна подела и установљени нови окрузи.
Први званични акт српске државе који је на основу својих овлашћења, а по налогу Српске врховне команде, донело тадашње Министарство просвете и црквених дела већ 23. децембра 1877. године, значи још у току ратних операција српске војске против Турака. Према тим Правилима били су одређени посебни владини изасланици за поједине новоослобођене крајеве. Владин изасланик за Топлицу био је Алимпије Васиљевић.
По првобитној административној подели новоослобођених крајева, на подручју данашње житорађске општине постојале су следеће општине: Општина Бадњевац са три села: Бадњевац, који је имао 32 домаћинства, Јасеница са 20 и Доње Црнатово са 20 кућа. Општина Житорађа захватала је подручје 8 села: Житорађа је у том попису са 51 кућом, затим Лукомир 36, Речица 20, Влахово 17, Студенац 2, Бериље 12 и Пасјача са 24 куће.
Смрдић је био седиште једне општине. Село Смрдић имало је 11 домова, Вољчинац 30, Подина 18 и Глашинце са 13 кућа. Општина је имала 5 села и бројала 72 домаћинства. Звала се Смрдићска општина, али по неким подацима седиште је било у Вољчинцу. Ђакус са 20 и Самариновац са 21 кућом припадају општини Бучић, док село Држановац има 20 домаћинстава и припада општини у Орљану. Све ове општине припадале су новоустановљеном „прокупљанском срезу“.
У монографији о Подини (у рукопису) професор др Младен Станојевић набраја села са искључиво српским становништвом. Поред Подине међу њима су била села Влахово, Глашинце, Доње Црнатово, Држановац, Житорађа, Јасеница, Подина, Пејковац, Речица, Смрдић и Студенац. У мешовита села (српско – албанска) спадали су Бадњевац, који је имао 32 српска и 2 муслиманска дома, Лукомир са 32 српске и 2 муслиманске куће и Самариновац који је имао 19 српских и 2 муслиманска дома. Као насеља са чисто муслиманским (турско – албанским) становништвом спомињу се Божурна са 13 домова, Асановац, Злата, Топоница и Момчилово.
Из званичнх података и из народних предања сачуваних до данас, види се да су се досељеници са Власине насељавали углавном у селима среза добичког: Студенцу, Житорађи, Старом Момчилову, Дреновцу, Речици, а и у селима среза јабланичког, коме је тада припадало и Дубово. Веома су се мало насељавали у села среза прокупљанског. Досељеници из среза врањског највише насељавају села среза добричког међу којима је и Момчилово.
Подина је, како наводи др Младен Станојевић, насељена са Власине и Кукавице планине, а вероватно да су и друга насеља у то доба примила нове становнике. У Подини су пред ослобођењем од Турака била три господара: Аваз у горњој, Јашар у средњој и Мамут у доњој мали. Сви досељеници су се мучили првих дана у новом завичају. Притисак досељеника био је веома велики и масован, а напуштена турска и арбанашка села у топличком округу била су мала и нису могла да приме толико досељеника. Као и Црногорци, тако су се и досељеници из старе Србије смештали у на брзину подигнутим земуницама у бусарама од траве и у савардацима, све док нису завршили крчења земљишта за обраду и градњу својих домова.
У својој будућој монографији о Подини др Младен Станојевић набраја и породична стабла Подине. Њему је листа пореских обавезника послужила као основа за формирање фамилијарних стабала. Евидентирао је 30 различитих презимена: Аранђеловић, Веселиновић, Ђорђевић, Илић, Јовановић, Живковић, Китановић, Коцић, Костић, Крстић, Марјановић, Михајловић, Микић, Миленковић, Милетић, Младеновић, Момчиловић, Накић, Ранђеловић, Ристић, Станојевић, Стошић, Трифуновић и Цветановић. Презимена Јовановић, Цветановић, Костић и Крстић произашла су из основе породичног стабла имена Стојана, односно присвојног придева овог имена Стојанов са додатком ић. Ово је у Подини најбројнија Стојанова, тзв. Такинска фамилија.
Професор др Младен Станојевић део свог рада посвећује писмености, образовању и економској структури. Тако детаљно наводи да је Основна школа у Подини приви пут почела са радом 1938. године у приватној кући Марјановић Миодрага. Школу је похађало 10 ученика. До тада школовање деце из Подине одвијало се у суседној Старој Божурни. Прва зграда у којој се одвијала настава је веома интересантна као вредан грађевински објекат. Реч је о једном од најстаријих и по стилу веома атрактивних кућа – патријахалог типа. Власник ове куће Марјановић Миодраг не сећа се када је грађена. У времену од 10 година учитељи су били Тодор Мијатовић, Богдан Николић и Милутин Павловић. Помоћни радник је био Милутин Марјановић, 4 године и због одласка у партизане морао је да прекине службовање. Иначе, одликован је медаљом (заслуге за народ).
До изградње нове школе 1952. године настава се изводила у кући Мирослава Веселиновића која, као и претходни објекат, има изузетно велику архитектонску вредност. С обзиром да је Веселиновић Мирко умро 2000. године и да се о његовом имању скоро нико не брине, њиве су претворене у прлог, а сама кућа у којој је некада била школа подложна је зубу времена. Професор Станојевић истиче да је требало предочити надлежним органима да је овај објекат вредан пажње и да би га требало сачувати од даљег пропадања, претворити је у етно – зграду, где би били изложени одговарајући ескпонати, како би сачували наше богато фолклорно наслеђе.
Од 1952. године настава се изводила у новоизграђеној школи са једним одељењем за потребе ученика и стамбеним простором за учитеља. Повећање броја ученика наметнуло је потребу тражења новог школског простора. Коришћена је кућа Љубомира Илића у непосредној близини новоподигнуте школе. У овим објектима настава се одвијала све до 1988. године, до отварања нове школе која је изграђена на улазу у село из правца Житорађе.
-Од учитеља чија су имена добро позната, свима нама који смо учили школу у овој средини и чијим се знањима поносимо, и који изузетно ценимо своје драге учитеље, јер су нас увели у свет свезнања истичемо: Тихомира Ристића, Илију и Раду Златковић, Цветка и Милу Алексов, затим Живану, Мицку, Предрага и Виолету. У новој школи просторне могућности су далеко боље. Број ученика по разредима се кретао од 10 до 15, тако да укупан број варира између 50 и 60 ученика, сећа се професор Младен Станојевић.
Подина се може похвалити бројем образованих људи. Њих је пре више од десет година, када је професор Станојевић припремао монографију о Подини, било десетак. Већ смо у првом делу навели да је Младен Станојевић завршио Природно – математички факултет и докторирао, са темом „Туристичке вредности топличког краја“. Сава Стојановић је доктор правних наука. Драгиња Трифуновић је завршила Правни факултет, а Златко Трифуновић и Петко Марјановић Филозофски факултет. Недавно је Марјановић , иначе музејски саветник и историчар отишао у заслужену пензију. Некадашњи народни посланик Звонко Крстић завршио је Економски факултет, а његова супруга Радица Медицински факултет. Бранкица удата за Зорана Микића такође је завршила Медицински факултет.
-Од оних чији су корени из Подине, треба нагласити, да од Лалета Микића обоје деце Мића и Драгица који живе у Житорађи су са завршеним Медицинским факултетима и раде у Дому здравља у Житорађи. И њихова деца су завршила факултете. Од Драгише Станојевића син Саша Станојевић је завршио Филозофски факултет и докторирао. Моја старија ћерка Сунчица је завршила архитектуру и на прагу је завршетка магистратуре, док је млађа Сања завршила Медицински факултет, са магистратуром а ради као гинеколог акушерства у општој болници др „Алекса Савић“, са поносом истиче др Младен Станојевић.
Има доста мештана са започетим студијама и надамо се да ће их са успехом завршити. Иначе, доцент др Саша Станојевић је магистрирао 2011. године на Филозофском факултету Универзитета у Приштини с привременим седиштем у Косовској Митровици, на тему „Конфискација имовине у Топличком округу 1944-1946. године. Докторску дисертацију на тему „Дипломатске активности балканских држава у стварању војно – политичког савеза 1912. године одбраниио је на Филозофском факултету Универзитета у Нишу 2015. године.
Када је у питању трговинска мрежа Станојевић наводи да је прва продавница, колико му је познато, била у кући Цветана Станојевића, а продавац је био Живојин Станојевић, да не буде забуне, реч је о Жики Бургији. Након гашења те продавнице, Жикин син Станко бавио се столарским занатом и тек од 1978. године појављује се под именом СТР „Бургић Пром“, чији је власник Цветан Станојевић. Као објекти у функцији продаје даље се наводе СТР „Лаза“, раније „Пасјача“ – Житорађа, а од 1990. године у власништву Зорана Лазића из Лукомира. СТР „Ана и Саша“, функционисала је од 1992. године. Откупом вишања и шљива, поред земљорадничке задруге „Будућност“ (која више не постоји), бави се Цветан Станојевић који већ има регистровану фирму. Било је и других предузетника који су откупљивали пољопривредне производе.
Међу регистрованим фирмама Станојевић помиње и фирму на име „Прибановић биље“, која се бавила производњом свежих кора, које се користе за припремање разних пита. Врло је позната фирма „Ђанго“ у власништву Драгана Милетића, која се бави пржењем кафе. Аутор је за неке од фирми дао и број запослених радника.
Од локалних клубова на пољу спортске активности афирмисан је на регионалном нивоу фудбалски клуб „Омладинац“. Фудбалско игралиште је најпре било у близини железничког моста, касније ниже од села на простору између зојине и бангине воденице. И данас има добру локацију у непосредној близини села, код новоизграђеног друмског моста на реци Топлици.
Културна активност и поред изграђеног Дома културе 1978. године није на завидном нивоу. У почетку је био у функцији окупљања младих. Коришћен је за „Сусрете села“ у духу стицања пријатељства и надметању у знању из разних области у реафирмацији духовног и фолклорног стваралаштва. Уместо тога Дом културе данас се користи за одржавање сеоских зборова. Млади се углавном друже по кафићима.
Станојевић говори и о могућности развоја туризма. И поред доста упућених критика на рачун овог насеља, ипак захваљујући контрастима природног и антропогеног порекла ова средина заједно са окружењем је привлачна за посетиоце. Смештај и исхрана може се обавити у појединим домаћинствима јер за то има услова.
Посебан одељак монографије о Подини посвећен је и народним обичајима. Већи број обичаја може послужити као саставни део туристичког боравка: верски (Божић, Слава, Лазарице, Ускрс, Ђурђевдан, Литије, Јеремија и Додоле и друштвени (крштење, свадба итд.). Свадбено весеље се састоји из три дела: момачке вечери и девојачке вечери, свадбе и дочека девојачке родбине. Момачке вечери, уочи свадбе прикупи се у просеку 30 до 40 особа. Ово вече је посвећено момку – младожењи и његовом друштву, а одржава се у кући младожењиних родитеља. И у кући удаваче организује се скоро исти церемонијал.
Свадба се заједнички организује од стране младожењиних и девојачких родитеља и уз сагласност младенаца одређује се и место весеља. У селу се углавном гости дочекују у баракама, а у последње време у већим угоститељским објектима. Све већи број младих се одлучује да венчање, осим код матичара у општини, обави и у цркви. Присуство том церемонијалу је веома занимњиво и за младенце најрадоснији тренутак у животу. Једно „Да“ значи прекретницу у животу. Свадбено весеље се организује суботом или недељом у времену од 13-22 часа, у присуству 100-300 гостију. Сутрадан у нов девојачки дом долазе кум, стари сват и девер и у присуству многобројне, пре свега, девојачке родбине добијају дарове.
На развој сеоског туризма који би требало да заживи у овој руралној средини, верски и друштвени обичаји имају и те како важну улогу. Пева се у разним приликама. Уз послове, на свечаностима, крштењима, свадбама, испраћају војника, при чувању бостана, винограда, уз стоку итд.
У одељку о народној ношњи др Младен Станојевић наводи да је данашња мушка ношња нехемогена. По њему постоје разлике између ношње и начина одевања старијих и младих. Код старијих људи делимично се користи стара ношња, док код средовечних има одступања од старијег начина одевања. Код старијих се ређе сусрећу ранији елементи одевања. Детаљно описује гуње, чакшире, кожусе, шајкаче и шубаре.
-Хуманост треба да постоји међу људима, солидарност, дарежљивост према свом крају, како би свако од нас дао свој допринос, било да се ради о друштвеној или материјалној помоћи. Прави племенити људи, увек су спремни да помогу другима, помажући друге уздижу и сами себе. Треба разговарати са људима који су живели некада у Подини, који су у иностранству, да се види са њима да ли су спремни и на који начин да помогну свом крају. Разгледницу сеоског насеља треба мењати како би постала интересантна и на пољу развоја туризма, закључује свој рукопис о Подини др Младен Станојевић, сада професор у пензији.
Аутор: Љубиша Милошевић, новинар и публициста
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!