Село Крајковац је смештено у подножју Малог Јастрепца, на 24 км од Ниша, и припада општини Мерошина. Сељаци су сачували легенду о имену овог села. Они кажу, како је забележио Драгољуб Ж. Мирчетић, да се овуда некада протезала веома велика и дуга варош још у стара српска времена. Она се простирала од Малог Јастрепца па до Баличевца. На месту где је данас Крајковац налазио се „крај“ те вароши па отуда и име селу.
Загорка Вавић Грос у својој књизи „Топоними су чувари нашег језика“ , поред осталог наводи: Крајковац < Крајков < (Крајко < Крај (крај, завичај) + суфикси – к(о) + –ов). Помиње се у Дечанским хрисовуљама. Наиме, Дечанска хрисовуља је оснивачка повеља манастира Дечани из 1330. године. Оригинал је написан у облику свитка а познате су још две верзије писане на папирусу у облику књиге.
Божидар Ђевори, некадашњи професор историје у Гимназији у Прокупљу и виши самостални саветник музеја Топлице у „Речнику Топлице“ (рукопис) наводи, поред осталог да је у средњовековној Србији предео Малог Јастрепца чинио погранични крај и отуда име села (крајина, крајиновац, Крајковац). Почетком 18. века у Крајковцу се помиње Дурмиш бања. За читаво време турске окупације насеље је настањено Србима. Крајем 1877. године Крајковац је затечен као господарлук са 31 српском кућом.
Крајковац се помиње и у турском дефтеру (тефтеру) који је писан још 1444 – 1445. године у време Мехмеда II. По овом попису село је имало 45 кућа. Приход 3755 акчи. Тимар чакирдбаше Умура. Одузет је зато што су се неверници (српска раја – прим. Д. М.) жалили и дат емирашикару Балабану. У другој декади ребуил-ахира 849. (17-26. јуна 1445. године) у Софији. Сада је са деспотовог тахвила поново повраћен овом поменутом; он га поседује и нека учествује у војним походима као емиршикар. У трећој декади рамазана године 857. (25. септембра – 4. октобра 1453. године) у Пловдиву. Сељаци памте и многа налазишта у околини села, међу којима се помињу „Петково било“. Налази се идући уз Крајковачку реку. На том су налазишту некада ископавали црепове и цигле из давних времена.
Из књиге Милана Милићевића „Кнежевина Србија“ из 1879. године долазимо до податка да је Крајковац 1878. године имао 55, а 1879. године 77 становника. Према попису из 1948. године Крајковац је имао 872 становника, а 119 домаћинстава. Број становника и домова повећавао се из године у годину и био је највећи 1961. године када је село имало 950 житеља, а двадесет година касније забележен је највећи број домаћинстава и то 198. Након тога забележено је опадање. Тако је у последњем попису из 2011. године пописано 509 становника а 168 домова.
Помињу се и ископине манастира св. Јована, за који се претпоставља да потиче, и да је једини сачувани манастир у овом крају, из средњег века. Ископине се налазе у рејону Букве (кота 546) на Малом Јастрепцу и ту се и данас налазе неке зидине. Нађени су зидови на дубини од око 15 метара. 1924. године овде је нађено у земљи нешто изгорелог жита, ражи и неке цигле. На месту ових зидина у 19. веку подигнута је нова црквица.
Манастир св. Јована је по свој прилици разрушен још приликом првог наиласка Турака у ове крајеве и тада је свакако и запаљен. Манастир је био опкољен двоспратном зградом за становање калуђера, која је истовремено служила и за оставу и за коначиште манастирских посетилаца. У рушевинама манастира нађен је велики број плоча којима је сада патосана крајковчка црква. Данас је манастир скоро потпуно заборављен. „Он је својевремено одиграо врло велику улогу, како у црквеном, тако и у културно-просветном погледу овога краја. Он је у ствари био духовни центар и средњевековно жариште просвете и културе за читав горњи Добрич“, пише Тихомир Танасијевић.
Недалеко од манастира налази се једна истурена кота коју народ зове „Калуђерска чука“, а у суседној реци манастир је имао и свој рибњак, чији се трагови и данас распознају. Народ и данас зове ово место „Калуђерски рибњак“. По предању, манастир је имао 12 калуђера који су се бавили земљорадњом, рибарством и пчеларством.
Северније од манастирске зграде налази се давно запуштени манастирски бунар, а на другој страни и један леп извор који народ сматра лековитим.
Помиње се да је неки Иван Лазаревић из Крајковца 1837. године, пребегао из свог села у моравски Адровац због пизме (љутње) на свог суседа који му је отео кћер.
Веома су жива сећања Станоја Андрића, старог ратника из овог села, на српско – турски и српско – бугарски рат у којима су многи његови сељаци изгубили животе. Поред осталог др Мирчетић је забележио да су на положајима и у српским јуришима код Куманова, на Облаковском вису и на планини Козјаку погинули 1912. године Петар Јевтић, Миладин Марковић и Станоје Николић. При прелазу реке Шемнице, 5. новембра 1912. године у борби са Турцима погинули су редови 1. чете: Спира Младеновић, Лазар Миличевић, Евласније Костић и Бошко Тонић. У борбама са Бугарима на Јежевом брду погинули су: Благоје Илић, Јевтимир Костић, Чедомир Костић, Живадин Марковић, Марко Марковић, Марко Милетић и Миладин Стевановић, а Васо Митић умро је у том рату од колере. Бројни Крајковчани учествовали су и у осталим ослободилачким ратовима.
На месту некадашњег манастира крајем 19. века подигнута је нова црквица од камена. Била је пропала, па су је 2007/2008. године обновили из темеља. Темељ је осветио тадашњи владика нишки, а данас патријарх српски Иринеј. Највише приложника за обнову манастира било је из засеока Сибовац. Обнову је помогла и земљорадничка задруга „Воћар“. У самом селу је црква Успенија Пресвете Богородице, подигнута двадесетих година прошлог века. Иницијатори за подизање цркве били су Божидар Милојевић, Сотир Јевтић, Ђорђе Антић и Ђорђе Станојевић из Падине. Црква није осликана, а свод јој је од лимених табли.
Крајковац је у прошлости био претежно сточарско село. Како се наводи у књизи „Мерошина општина у Добричу“ (др Нинослав Голубовић, Јовица Васић и Микица Кулић) становништво се бавило и сечом и продајом дрва. Некада се причало да је привилегија удати се/оженити у Крајковцу због богатства дрветом и каменом, па је лако направити кућу. У атару Крајковца цео Добрич је вадио камен, нарочито равничарска села. Некада је и по двадесетак запрежних кола дневно долазило по камен.
Близина планине Јастребац је разлог што је главна делатност људи у Крајковцу некада било сточарство. Већина младих људи у то време највише се дружила у шуми. Тамо су одмеравали снаге у рвању, бацању камена с рамена, скакању и сл. Шума је била и место где су млађе генерације училе од старијих многе корисне вештине потребне за живот. Поред сече дрва, примарне активности великог броја људи биле су и прикупљање шумских плодова и брање печурака.
У порталу „Крајковац моје село“ (аутори Микица Кулић и Оливер Пауновић), поред осталог истиче се и то да је Крајковац некада имао и велики број занатлија. И данас се помињу кројачи од којих су били најпознатији Лоцко Јевтић, Доме Шериф, Бранко Мирић. Најпознатији колар био је Тиле Стојковић, веома цењени пинтери су били Џика Драгутин (Јевтић), Бора Новичин (Антићи) Влајко Џинин (Милетићи), а веома тражени били су и поткивачи Станимир Стевановић, Мија Тодоровић и Благоје Митић. У то време пољопривредни радови били су незамисливи без доброг алата и клепаних раоника, за шта је био задужен ковач Џака (Младеновић).
Воденице су још једно обележје Крајковца. Само на територији овог села било је чак 15 воденица. Неке од тих воденица биле су и турске, које су они касније оставили. И данас се код неких људи могу наћи тапије које су сведоци турског власништва. Великом броју породица значајнији приход доносила је и производња дувана. Крајковац је некада у току лета био препознатљив и по низама дувана које су се сушиле на сунцу, на рамовима или у сушницама. Зими се тај дуван продавао и доносио новац кад је било јако тешко зарадити на други начин.
Касније је дуван заменила облачинска вишња. И данас се памте редови за продају вишње, кад се чекало и до три часа ујутру да се оне предају откупној станици. Посебну пажњу заслужује виноград. Данас постоје велике површине бивших винограда који су засађени пре седамдесетак и више година. Грожђе се најчешће продавало задругама, али је прављено и вино и пекла се ракија. Посебна прича била је када се грожђе брало. Млади би облачили најлепшу одећу и одлазили на мобу. Тамо су се шалили, певали и започињали нове љубави. Кола са коњима била су окићена цвећем и напуњена грожђем, а иза њих ишли су млади са песмом. Постоји много прича о дешавањима у винограду. Неке од њих забележене су у наведеном порталу.
На око два и по километра северозападно од села Крајковац, а на југозападним падинама планине Мали Јастребац налази се Крајковачко језеро. То је вештачка акумулација настала 1986 године изградњом бране на Крајковачкој реци, левој притоци Јужне Мораве. У језеро се уливају Крајковачка река и Кривајски поток. Површина језера је око један километар квадратни. Према подацима из Мале енциклопедије (Просвета) и Енциклопедијског лексикона Југославије дуго је око 1600, а широко око 600м.
У тексту „Крајковачко језеро – заборављени рај подно планине Јастребац“ наводи се да акумулација настала кроћењем Крајковачке реке и Кривајског потока, који извиру на планини Јастребац никада није служила својој намени. Вода из овог језера никада није потекла у ниједној чесми у мерошинској општини, како је било планирано, али зато језеро пуних 30 година усрећује заљубљенике у природу и купање током летњих месеци.
На први поглед чини се као да је ово језеро у сенци старијег и по површини већег Облачинског језера, али само за неупућене. Прави уживаоци ће ипак авантуристички продужити пут у правцу Биљега и Падине јер је живописно Крајковачко језеро окружено густим шумама вредно таквог изазова. Усхићене што су пронашли пут до таквог „драгуља“ помало збуњује натпис да је „купање забрањено“ као и вожња „моторним чамцима“ по језеру.
Они који су посетили Крајковачко језеро слажу се у томе да нико на то не обраћа пажњу и сви се купају без проблема. Не смета им што је купалиште неуређено јер има пар места где је улаз у језеро безбедан. Вода је чиста, планинска, а неки тврде да је чак због процеса труљења који се дешавају на дну и лековита. Језеро је дубоко 40 метара и у облику је латиничног слова L. Осим купања за остала уживања се на језеру посетиоци сами брину и поносе довољно воде и хране јер у кругу од 5 км нема се где набавити.
„Језеро би требало да остане такво какво јесте јер су га природа, биљни и животињски свет лепо прихватили иако је дело човека. Прави љубитељи природе знају где се оно налази и не смета им такво а остали оставе само пластику за собом коју после нико неће да покупи“, – каже Микица Кулић, један од заљубљеника његове лепоте. Нишлије су и овог лета могле да проведу леп спортско – рекреативни дан на Малом Јастрепцу и Крајковачком језеру. Тако је Савез за рекреативни спорт Ниша наставио са акцијом „Сви и природу“. Уобичајне су активности: Мали Јастребац: пешачка тура то Таткове земунице и Јасенових вода и спортско – рекреативне активности поред Крајковачког језера, али је купање забрањено.
У саставу Крајковца је заселак Сибовац. Раније су засеоци Крајковца били и данашња села Падина и Кованлук. Заселак Сибовац је удаљен око километар и по од Крајковца, према Азбресници. Сви родови воде порекло од Крајковачких родова. Они су се овде стално настанили око некадашњих појата, крајем 19. века. Није познато порекло назива Сибовац. Заселак има тридесетак кућа, а број становника се смањује. Према податку из књиге „Мерошина општина у Добричу“, године 2013. било је 6 празних кућа, у већини осталих је живео један или два члана. Било је шесторо деце, основношколског узраста: четворо у нижим разредима и двоје у вишим. Пре десетак година кратко време радила је продавница мештовите робе, али је због малог броја становника била неисплатива и затворена је.
Сибовац је добио струју 1953. године, телефоне 1994., а асвалтни пут годину дана касније. Напон у електро мрежи је врло слаб. Житељи кубуре и са водом. Има неколико водовода са по пар прикључених домаћинстава, а изворишта лети често пресушују.
У поменутом порталу детаљно су наведене све фамилије, њихове крсне славе, број кућа и одакле су се доселили. Тако су се из околине Куршумлије доселили Андрејићи, Гавазовићи и Ђурђановићи. Из Вукање доселили су се Ђокићи, Живковићи и Здравковићи. Из Породина Илићи (Животини) и Шумарци. Из Орана на Косову су Јевтићи, Јовановићи, Младеновићи (бивши Ракићи), Мирићи и Михајловићи (бивши Милетићи), као и Ракићи. Из Осоја у Црној Гори су Јанковићи (бивши Кулићи), Кулићи и Костићи. Са Власине су досељени Марковићи, Милетићи и Митровићи. Милојевићи су дошли из села Крајковце код Александровца. Из суседних села и то Лепаје су Младеновићи и Михајловићи (бивши Милетићи), из Девче Милићевићи, Несторовићи и Николићи, а из Балајнца Тодоровићи. Фамилија Николов је из Одороваца, а Пауновићи, Поповићи, међу њима и Бивши Милетићи су из околине Пљеваља. Из Црне Горе су досељени Угреновићи.
Заселак Сибовац чине родови: Марковци (Марковићи), Милојевићи, Грбићи (Живковић), Латинци (ђокићи) Попе (Поповићи, Михајловићи, Милетићи), Радошеви (Радосављевићи), Брнзе (Стевановићи), Такорећимови (Милетићи) и Угреновићи.
Крајем 2015. године бројни медији су забележили да је Крајковац једно од ретких села које има свој интернет портал, чији су оснивачи поменути Микица Кулић и Оливер Пауновић. Они су прикупили бројне старе документе и забележили значајне догађаје из историје овог села. Циљ им је био и иницирање етно туризма у овом подјастребачком насељу.
Аутор текста: Љубиша Милошевић, новинар и публициста
*ЗАБРАЊЕНО ЈЕ СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА, ДЕЛОВА ИНТЕРВЈУА, ИЛИ ФОТОГРАФИЈА, БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!