Различита наречја једног језика доприносе његовој лепоти и разноликости, истичући тако специфичност подручја из ког долазе, каже књижевник Иван Ивановић у интервјуу који је дао за Радио Копријан. Овај врсни хроничар јужне Србије, родом из добричког села Житни Поток, не ретко је карактеристично наречје ове области користио да дочара менталитет српског сељака. Његов роман Аризани, према мишљењу многих критичара, најрепрезентативније је дело о српском селу написано на дијалекту у нашој књижевности.
Дијалект овог краја, полако нестаје, нарочито у књижевности, а и у свакодневном говору све више се трудимо да га избацимо из употребе. Зашто је то тако?
Проблем са наречјем овог краја је тај што овај наш језик није научно формулисан, није имао свог представника, научника који би то урадио. Па, погледајте само Црњанског, он је велики писац, јер је створио велики језик. Сеобе нису писане Вуковим језиком, већ верзијом која се говори у једном делу Војводине. Можемо да набројимо читав низ таквих дела и писаца. Ја се зато залажем за плурализам у језику. Не може да постоји само једна, нормирана варијанта језика. Богатство језика је у разним наречјима, ја чак не волим да их зовем дијалектима. То тврђење заснивам на тези да су наша највећа дела створена на нестандардном језику. Јужна Србија за коју сам се толико залагао и залажем се и даље имала је три можда и највећа српска писца. Први је дошљак из Угарске Стеван Сремац. Он је до те мере овладао нишким говором да његови најпознатији романи Зона Замфирова и Ивкова слава, ни до данас нису превазиђени. Ни један нишлија, бар не до сада, није написао ништа боље. Други је Радоје Домановић, једна трагична личност наше књижевности, а трећи Бора Станковић, аутохтони, врањански писац. Он је Врање однео у Београд. Његова дела такође нису писана Вуковом верзијом језика, то је врањански говор. Замислите само када би Митке из Коштане онај свој познати монолог говорио на књижевном језику. Па, то ни на шта не би личило. Бора је имао срећу да га у почетку прихвате, а после несрећу да га одбаце. Али, у том првом налету, када је била приказивана представа по роману Коштана, на премијеру су дошли краљ и краљица, што значи да је држава стала иза тога. Ово што сам рекао, међутим никако не значи да нема фантастичних дела створених на стандардном језику, нарочито у есејистици. Ипак, мени лично ова прва дела су много лепша. Сматрам такође, да је разноликост стваралаштва показала да не може и не треба да постоји само једна верзија језика на којој ће књижевна дела бити стварана.
И за Аризане као најпознатије Ваше дело, које је притом написано на овдашњем наречју и прати живот сеоске породице у једном фиктивном дољевачком домаћинству, водила се полемика управо око тога, па чак су постојали и неки, наравно неуспешни, покушаји да се и они презентују на књижевном језику.
Да, када сам предао рукопис неки лектор је један део тог текста покушао да исправља, да га „преведе“ на књижевни језик. Не можете ни да замислите на шта је то личило. Једноставно то није то. Главни лик Санда Аризан, рођени приповедач, човек дубоких погледа и филозофије, своју причу не може да исприча никако другачије него језиком села из ког је потекао. Он је представник најбољег што село има, али је потцењен од брата, који је носилац тог новог таласа. Времена се мењају, то је неспорно, али Србија је упропастила оно што је било старо и добро, а ништа квалитетно није произвела. За мене је та аризанска, сеоска цивилизација била најбоља, јер је она изнела Србију, а дошла је до тога да пропадне. Она одумире, а и ја са њом, што сам веома трагично доживео. Када бисте ме питали коју српску цивилизацију највише ценим, не бих рекао да је то Немањићка цивилизација, нити она Српског устанка, него цивилизација Филипа Вишњића, коју је створило село. Поштење је било максимално, сеоске куће се никада нису закључавале, односи међу људима су били посебни. Само та цивилизација је могла да пређе преко Албаније, да буде победничка. А шта смо ми урадили? Уместо да то узвиси, комунизам је ту цивилизацију убио, а њихови наследници су само наставли да шепртљају. А што се тиче језика, сматрам да није мој највећи експеримент направљен у Аризанима, већ у Војводи од Лесковца. Ја сам наиме, тај језик скинуо из чувене књиге Поменик, Милана Ђ. Милићевића чистог Шумадинца, што сам искомбионовао , на другој страин, са говором Цеке Власотинчанина, старца који говори језиком својих предака. Цео устанак у тој књизи испричан у сукобу та два језика. А посебна је ствар и велики проблем што сви описани добровољци, а Илија Петровић Стреља први међу њима, ратују за “туђе бабе здравље” и доживљавају трагичну судбину. Али, у томе сам, у време када сам почињао да пишем, био доста усамљен. Само смо ја и наш познати академик, Драгослав Михаиловић стајали на тим позицијама.
Управо је Михаиловић, ког сте поменули, изнео податак да нестандардним књижевним језиком говори више од половине становника наше земље, 56 одсто, а и ми припадамо том броју. Међутим, на подручју где се говори нормираном врстом српског језика има 2,8 одсто више писаца и књижевних дела.
Слажем се са том тврдњом и често је истичем. Међутим, због тога сам био и цензурисан. Можда зато што нисам научник, академик као што је Михаиловић, али сматрам да су истина и став битнији од титуле, а ваљда је и књижевник титула.
Такође сматрате да је Михаиловић највећа своја дела написао на наречју, а и за Вас многи критичари кажу исто.
Апсолутно. Роман Кад су цветале тикве је писан сленгом, Петријин венац наречјем које се говори у околини Ћуприје, одакле је Михаиловић родом. Лепше ми је то. Лепота језика, по мом мишљењу, је у идиомима, када се споје свари које нису стандардне. Међутим, овдашњи језик одумире, нарочито у литератури. Жао ми је због тога јер се тако губи његова лепота које се огледа у томе што је изразито колоричан, што носи у себи боју.
Зашто сте се онда Ви и велика пледаја других писаца који су писали на дијалекту нашли на тзв.црној листи, а делима писаним на наречјима лепљени епитети нерепрезентативних, националистичких, сељачких, популистичких?
Због тога што је то политички став, а не научни, ни књижевни. Ја сам имао ту несрећу да се политика врло често мешала у мој живот. Исто се десило и Бори Станковићу. Он је са Коштаном био веома признат. Међутим, за време окупације вратио се у Београд и наставио да објављује своја дела. Из тог разлога доживео је страховито малтретирање од стране такозваних ослободилаца и проглашен издајником. Политички став у књижевности не сме да постоји, јер је политика пролазна, а књижевност вечна, то је материја која сама себе производи, свет за себе.
Али утицаја свакако има. Комунизам у послератном периоду, као и такозвани динарски талас, о коме сте и Ви говорили, утицали су на третман појединих писаца и појединих дела.
Нема сумње да су Динарци дали великане книжевности, нарочито Црногорци са Његошем на челу, али хумор је својство Србијанаца. Најлепше ствари из тог домена настале су на нашем наречју. Човек се често брани хумором, који је једно моћно средство против власти. Свака власт је сурова, а Србијанци су имали ту невољу, што изворно није моја теза, али са којом се слажем, да им је увек господар неко други. Из Црне Горе, из Босне. Из тога произилази да смо ми одувек плаћали туђе рачуне. Узмите за пример и Први светски рат, ту огромну трагедију која нам се десила, о којој сам такође писао. Он је избио због пуцња Гаврила Принципа. Међутим, нису сви Срби ван Србије стали на нашу страну, многи од њих били су у аустроугарској војсци. Михаиловић је то боље објаснио и више истраживао, а има и титулу академика, па се његова реч више важи од моје, јер има већу тежину. Тачно је и то да сам ја у суштини аполитичан, он је више политичан, али су те његове речи дубока истина, свидело се то некоме или не. Он често користи тај термин колонијална Србија, што значи да не умемо да пронађемо оно своје аутохтоно, него нам други господари. Имамо ми одличне писце, набројао сам их малочас, а волим да мислим да сам и ја у тој групи, који имају своја оригинална, аутохона дела. Међутим, ми и даље каснимо за остатком Србије пуне 74 године и то је наш највећи проблем.
Какав је Ваш став по питању утицаја који је Вукова реформа имала на дискредитовање локалног говора?
Утицај је постојао, али није био превелики, а и не можемо рећи да је Вук то урадио с намером. Чињеница је да Вук није био у јужној Србији, јер је у то време ово била Турска, овај крај није био ослобођен, тако да Вуку овдашњи, локални говор није ни био познат, што не важи само за њега. Па и наш најпознатији географ Јован Цвијић није добро познавао ово поднебље. А шта је Вук у својој реформи урадио? Он је буквално од језика свог села начинио књижевни језик. Политика је то прихватила, ушло је канон и то је сада наш стандардни књижевни језик. О томе се много расправљало, а расправља се и даље. Многи су сматрали, Јован Скерлић први, па и Меша Селимовић, Милош Црњански, да је та реформа осиромашила српски језик, јер је један ђалекат етаблизован, што је држава признала, па то више није био дијалекат, него је постао књижевни језик. Међутим, сматрам да кад се напави добро уметничко дело, које има велику публику и постане читано, то питање постаје неважно. Данас многи писци, па и ја, имамо ту несрећу да нам читаност опада. Установе културе би ту требало да имају велику улогу у тој причи, али у садашњим оквирима оне то не раде добро. Прво, лоше су финансиране, само за зараде, нема финансијских средстава да би се у културу улагало, а много тога је потребно урадити да би се нешто променило и да бисмо пронашли себе.
Наш начин говора је врло често предмет подсмеха, па смо почели и ми да га се стидимо.Ви, као неко ко је рођен у овим крајевима, у Добричу, а касније завршио књижевност и одселио се за Београд, како сте се снашли у сукобу тог старог и новог?
Нисам имао проблем да ми се неко подсмева, али сам увек био мање вредован. Навешћу Вам један пример. Мој први роман Црвени краљ доживео је невероватну судбину, то је била једна књижевна бомба. С друге стране Аризани су изашли мирно, легално и многи су у њему су видели велики роман. Међутим, нашли су се и критичари који су били мишљења да то дело не може да буде велико зато што описује српски народ. Замислите који је то апсурд. Па највећа је вештина описати народ.
То значи нажалост да је наречје јужне Србије и даље је дискредитовано, као и дела настала на тај начин.
Зато што ми још нисмо сазрели. Прво, нисмо политички сазрели, што је наш огроман проблем. Руку на срце, увек смо друга лига. Нисмо ни интелектуално сазрели, јер и даље нисмо у стању да преузмемо одговорност и да направимо своју аутентичну уметност. Појединци можда покушавају и имају неког успеха, али се то у општој рецепцији не вреднује. Ми смо били и остали мали и понижен крај.
Можемо ли ишта урадити да то променимо? И сами сте сте нешто слично запитали у једном научном раду, који сте објавили пре десетак година: Како онда ова регија може да рачуна на ширу афирмацију када у пракси сама себе потире и негира? Имате ли сада, десет година касније, одговор на то питање?
Морају да се створе услови. Најгори од свих система је централистички, какав данас имамо. Све иде на једно место, одакле се дистрибуира. Онај ко дистрибуира може да буде и најгенијалнија особа, не може то добро да ради, јер је сваки крај специфичан и који мора да ствара нешто своје, неке своје вредности, а то је најтеже – створити вредност.
Има ли изгледа да ће се то десити овде код нас?
Ја сам као писац не ретко долазио у сукоб са тзв. урбаном генерацијом, против које, да се разумемо, немам ништа против. Међутим, и она мора да цени моју сељачку генерацију, што врло често не чини, а која такође има своје велике вредности, пре свега моралне,које град нема. Многа дела су некада била цењена пре свега зато што су нестандардна. То се променило. Великих дела данас нема. Али, за стварање добре уметности потребно је време. Ја сада не видим светло на крају тог тунела, али ја имам 82 године и не гледам много у будућност. Ипак, убеђен сам да ће доћи други, велики писци и створиће неку вредност. Када? Не знам. Ја то можда нећу доживети, али сам убеђен да то што се зове српска вредност мора да се оформи и да нађе своје место. Знам да тај писац не може да буде мојих година, не може да има 82 лета, већ 22, да буде савременик овог доба. Навешћу Вам пример писца Мариа Пуза, који је написао Кума. Да би то врхунско дело настало писац је обе руке морао да стави у ватру. Ми данас живимо у таквом свету, а немамо писца који би то време описао. Али не сумњам да ће у једном тренутку таква једна величина да се роди, јер чак и под Турцима, било је тамо неких малих људи, пастира који су успевали да испевају велелепну поезију.