Дољевачка општина изнедрила је велики број људи који су својим радом допринели њеном развоју или дали свој допринос науци, култури, уметности, спорту. Многи од њих постали су познати и много даље од локалне средине из које су потекли, док је друге време бацило у заборав. Ова наша рубрика настала је с намером да све нас подсети на значајне људе из нашег краја и тако их сачува од заборава, али им тиме ода и почаст за допринос који су дали не само локалној заједници, него друштву уопште.
“Писци се роде баш тамо где треба и где им личи”, каже Власта Ценић, најпознатији песник о детињству из ових крајева.”Ја сам се родио, под живописним брдом Рујник, одакле се, као на платну, види загрљај трију река, у најлепшем селу на свету”, једног четвртка 10.октобра 1957.године „… баш кад је локал од станицу поодија”, у једној овдашњој типичној сеоској породици или како би он то рекао “ … ни кола, ни голема школа, ни ташна, ни машна”.
Још у најранијем детињству све је претварао у риме и по томе био познат међу вршњацима, без обзира на то што није увек наилазио на одобравање најближих: “ Песници су чудни људи. Аздисали. Џабе арчив време, папир и писаљке.”
Наклоност ка књизи, каже дугује сеоском учитељском пару Евици и Миодрагу Станковићу. –И данас када их сретнем ја се осећам као ђачић. Они су иначе водили тадашње КПД “Петар Кочић” у Кочану у којем су између осталог и глумили. Учитељ Мија је и писао улоге за ђаке, а ја сам био мали глумац. То су биле најлепше година мог живота, нарочито прве три са учитељицом Евицом, која је била, сећам се јасно и данас, оличење физичке и духовне лепоте. Ценић је потом завршио средњу Машинско-техничку школу у Прокупљу и Вишу педагошку школу у Призрену. Југословенску књижевност и српски језик студирао је у Скопљу и Приштини. По струци је професор књижевности и српског језика. -Не бисте, јел да, очекивали да сам ишао у средњу Машинско-техничку школу? После тога мало сам лутао у одабиру професије, па сам се обрео и на Факултету заштите на раду, који је у то време био јако популаран. Али ми је та намера пропала, наравно због математике. Тада сам коначно схватио да волим књижевност. Запослење сам добио готово одмах по завршетку школовања, јер се у Дољевцу појавило једно упражњено место. Морам признати да сам са страхопоштовањем ушао у тај свет, из ђачке клупе за катедру, али ево мене на том месту већ тридесет осам година, каже овај најпознатији овдашњи стихотворац, подсећајући се својих почетака.
Без обзира на исказани таленат, прву збирку песама објавио је као већ одрастао човек, а занимљиво је да су, иако је надалеко познат као песник за децу и по песмама написаним на дијалекту, почеци његовог књижевног стваралаштва везани за писање песама на књижевном језику и то не само за најмлађе. -Пишем не само песме за децу, већ песме о детињству, које су пођеданко занимљиве и деци и одраслима и пођеднако су прихваћене и од једних и од других. Имао сам безброј сусрета и са одраслима и верујте ми реагују потпуно исто, као и деца. Разлог за то вероватно лежи у томе што ја и даље пишем за дете које још увек чучи у мени. Иначе, своју прву књигу објавио сам са тридесет година. То је била “Песникиња ласта”, а објавило ју је КУД “Младост” из Дољевца и све песме биле су посвећене мом завичају, селу.
Навику да све претвара у риме, примењивао је стално па и кад је постао наставник,а потом и професор српског језика у основној школи “Јосип Броз Тито”, касније названој “Вук Караџић” у Дољевцу. Да би ђацима олакшао учење, чак је и градиво из граматике претварао у риме. – Уз такве занимљиве риме деца лакше памте, па су управо у то време настале песме “Вокатив”, “Господин Епитет и жена му Епитетка”. Али, у том периоду настала је и опстала све ове године песма “Наташа”, коју и данас редовно казујем.
Наташа
“Ми смо били чудна дружба:
Рој дечака кликераша
и Наташа.
Дресови нам били исти,
Зато мајка такав саши
и Наташи.
Преко ноћи изненада
Престале су игре наше
Због Наташе.
Постала је цура и по,
Отишла од кликераша
Та Наташа.
Сломила се дечја срца,
Сви одосмо у двојкаше
Због Наташе.
Једне ноћи чу се пушка,
Удаде се машта наша.
Што, Наташа?
Није било веће туге,
Нит је било лепше снаше
Од Наташе.”
На идеју да почне да пише и на дијалекту, на језику свог детињства, дошао је каже осамдесетих година, како би доказао да је поезију могуће стварати и на тај начин, јер књижевни језик треба знати, али и поштовати матерњи. -То су две пођеднако важне ствари и тим пре ми је драже јер сам помирио те две љубави. Такође сам желео да језик овог краја који је постао запостављен подигнем на виши ниво. Наиме, опште мишљење у стручној јавности је било да није пожељно писати поезију за децу на дијалекту, јер би им то било неразумљиво. На дијалекту се писало и раније наравно, али не за децу. Ја сам баш то покушао. И ево мене, 31 годину после тога, и даље пишем и на народном језику, а моја прва књига на дијалекту и данас је пођеднако тражена као и некада. “Бате ће се жени” је мој првенац поезије за децу на народном језику или “Штрапке” како се звало прво издање те књиге. Те “Штрапке” су отисци мог детињства. Ја сам могао да о томе пишем и на књижевним језиком, али само на језику мог детињства сам могао да дочарам те дечачке звуке, боје и мирисе. Песме које су тада настале су опстале и где год да кренем публика их тражи. Оне су са мном обишле и нашу земљи и регион, јер публика жели да чује, по ко зна који пут песму “Бате”, па ме често питају: “Ожени ли се тај бате?” Није та књига занимљива само због језика, већ због тема, хумора. Моје је мишљење да је то поезија као и свака друга, само је за њено стварње искоришћен језик мог завичаја.
Бате ће се жени
На одело пази, бира кво му личи.
Огледалце носи, сваки дан се бричи.
Чим помену свадбу, одма удремени.
Све ми тој мерише: Бате ће се жени!
Неки пут узврцка, недосед га ваћа,
С татка се споречка, смићав му и браћа.
И на мен удара квокавци жежени,
Кад му нажмикујем:”Бате ће се жени…”
Ја сам још малечак, још за свадбу несам,
А бате је таман: убав, млад и бесан!
Ја ћу буднем девер сас пешкир везени.
Једва чекам кад ће БАТЕ ДА СЕ ЖЕНИ!
Рима, по рима, песма, по песма, књига, по књига и тако већ пуне три деценије и још једну годину преко тога. Резултат тог вишедеценијског стваралаштва је 18 књига, од тога 15 збирки песама, попут већ поменуте збирке “Штрапке”, касније назване ”Бате ће се жени”, ту су и “Волеле се шушумиге”, “Крилати камен”, “Раднички воз у 5 и 5”, “Да л’ ја чувам овце или овце мене” и многе друге, као и “Кладенче”, запис старих лирских песама дољевачког краја и две антологије, два цветника од којих је један цветник песника и учитеља у Србији “Заувек ђаци”, а друга, најновија “Мој отац храни птице”, антологија песама о оцу за децу и младе. – Са том књигом ево већ годину и по дана путујем широм региона и са колегама писцима ширим писану реч, додаје Ценић.
Иако каже да нема провинције у култури и културе у провинцији, сматра да су писци из малих средина недовољно заступљени на књижевној сцени и да им је тешко да тај песнички колач деле на једнаке делове. –Сваки песник је свет за себе, и не би требало да се рангирамо по месту стварања, јер дело је дело, а писац, писац где год живео, истиче наш саговорник. Без обзира на то Ценић је својим стваралаштвом успео да се наметне широкој читалачкој публици, па не чуди што га многе колеге сматрају једним од најбољих песника за дијалекту у Србији данас.-Нико од нас не пише за антологије и уџбенике, али је лепо када се тамо нађете. Драго ми је што видим да се моје стваралаштво налази у рецимо граматици за први разред гимназија и средњих стручних школа. Има ту и Боре Станковића, али ту је и мој “Бате”. “Бате ће се жени” је пример за призренско-тимочки дијалекат , а у припреми за српски језик за 4. разред налази се и моја песма “Први пољубац”. У многим антологијама такође има мојих песма.
Први пољубац
“Под багремом двоје стидљиво ћуте.
Врапци у грана пољупце слуте.
Дуго су чекани ови тренуци.
Сада је коначно рука у руци.
Умудрио се и багрем стари,
Ил прислушкује или стражари!
Вулкан у грудима прети да букне:
Први ће пољубац данас да пукне!
Образи пламте, руке се муче…
И пуче пољубац! Мајке ми, пуче!
Врапци се пренуше, зграбише трубе,
Па вичу с неба: – Они се љубе! Они се љубе! ”
Због свог песничког умећа Ценић је редовни учесник многобројних манифестација у земљи и региону, а многе од њих у овом крају које величају писану реч он је основао. Готово да нема града у ком није говорио своје стихове, што му је како истиче донело велико духовно богатство. -Манифестације су врло значајне за мале средине као што је наша. Путујући по Србије и шире видео сам многе манифестације и то је нешто најлепше што ми је бављење поезијом донело. Зато сам велики напор уложио у то да се и дољевачки крај укључи у ту културну понуду. Када смо давних година дољевачкој Основној школи променили име из “Јосип Броз Тито” у “Вук Караџић”, предложио сам да тај нови лист у историји школе буде обележен и оснивањем једне нове манифестације . Тада настају и до данас опстају “Сусрети просветних радника, књижених стваралаца за децу”. У међувремену, они учитељи с почетка приче, који су 1936.године формирали КПД “Петар Кочић”, сада су оживели кроз наше настојање да опет покренемо слично удружење, тако да већ пет година постоји КПД Троречје из Кочана. Толико дуго расписујемо и конкурс за најлепшу љубавну причу “На трагу Петра Кочића-Мргуда”, по најпознатијој његовој приповеци. Наш рад далеко се прочуо па сваке године добијамо све више прича, не само из земље већ и из региона. Уручујемо и лепе награде, али што је битно дружимо и још битније доприносимо богатом културном животу нашег краја. Тако да ми је јако драго што једно мало место као што је наше има две културне манифестације, једну пролећну и једну јесењу.
Оваква дружења изнедре и занимљиве ситуације, нарочито у сусрету са децом. – Пуно тога занимљивог, лепог, смешног, деси се на тим путовањима и дружењима. Тако смо једном приликом на Драинчевим сусретима, Драган Радовић, песник из Лесковца и ја обилазећи школе у Мерошини, Житорађи, Куршумлији и Блацу, онако већ уморни покушали да се извучемо од дељења аутограма, па је Драган рекао једном детету: “Опрости, не могу да ти дам аутограм, неписмен сам” . А дете прилази мени и пита: “Чико, чико а јеси ли и ти неписмен?”
Године стваралаштва, само још више распирују песничке идеје, па тако и Ценић готово никад не стаје. Увек има нешто ново, ако не на папиру, онда у глави. – “Вољеном граду” је задња песма коју сам написао о Скопљу, граду у којем сам студирао и за који ме вежу лепе успомене, за потребе једне антологије која се управо припрема. А очекујем да на пролеће изађе из штампе једна јако драгоцена књига “Цветна стаза игроказа”, збирка драмских текстова из живота ђака, које годинама пишем за часопис Витез.
Додајмо и то да је Власта Ценић члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника и књижевних преводилаца Ниша, као и један од идејних твораца и амбасадор Читалића, међушколског пројекта који негује развијање вештина читања и разумевање прочитаног и писменог изражавања. Водитељ је бројних културних манифестација у општини Дољевац и шире, водитељ и сарадник Радио Копријана и глумац КУД-а Младост из Дољевца. Неколико његових песама, попут песме”Тражим те” компоновано је за дечје музичке фестивале. Освојио је и низ награда на многобројим фестивалима. Свуда стиже и ништа му није тешко. Зато и не чуди што су “..,сви заспали: и скитнице, и залудни…С’м песници и петлови још су будни…”
Текст: Ј.Козомара
Коришћени стихови из збирке песма “Бате ће се жени”
Текст је написан у оквиру реализације пројекта “Истакнуте личности Добрича” који је суфинансиран од стране општине Дољевац.