Оно што је Никола Тесла био за цео свет, браћа Димитријевић била су за дољевачки крај. Наиме, револуционарна открића на пољу електричне енергије до места удаљених од центара дешавања, стизала су са великим закашњењем, али, захваљујући умним људима свога доба, ипак су проналазила свој пут и до забачених паланки и села.
За овдашње становништво прекретница у индустријском развоју биле су двадесете године прошлог века. Те 1920., на месту старе воденице на Топлици у Дољевцу, браћа Димитријевић, подигла су савремено млинско постројење, што је за те прилике и ове просторе, био несвакидашњи изум. Браћа Димитријевић, која су рођена у Кочану, а живела у Дољевцу и Нишу, била су заслужна што су наши преци, коначно имали прилике, да добију електрично осветљење 1929. године и то, што звучи невероватно, шест година пре електрификације америчких села и неколико година пре мањих места у околини Београда. Ел.енергија, након Дољевца, стиже и у Држановац, Мекиш, Орљане, Кочане, Пуковац и Брестовац.
Поред осветљења, Димитријевићи су за овдашње становништво учинили још много тога. Изградили су јавна купатила и залагали се код надлежних државних органа за изградњу школа и амбуланти.
Породица Димитријевић имала је четворицу синова Димитрија (1897), Душана (1899), Добривоја(1903) и Драгослава(1905) и две кћери, Добрилу и Дивну.
Док се настарији Димитрије школовао у земљи и свету, остала браћа са Душаном на челу остала су у селу и покренула свој посао. Након завршетка факултета у Прагу и магистратуре у Бечу, Димитрије се враћа у завичај. Као машински инжењер био је један од најученијих људи у свом крају, који је савремене технолошке трендове примењивао у својим предузећима. Модерна млинска постројења ничу у Дољевцу, Држановцу и Брестовцу, као и мини хидроцентрала у Дољевцу. И остала браћа радила су на развијању породичног посла.
Други брат Душан био је индустријалац, народи посланик и носилац највиших државних признања. Његово активно политичко деловање помиње се још 1927.године, кроз сарадњу са тадашњим министром здравља др Алексом Савићем из Прокупља. И после других парламентарних избора 1935. године Душан Димитријевић, постаје заменик министра грађевина. Душан је био носилац Ордена југословенске круне петог реда, као и Медаље за услуге краљевском дому.
Димитријевићи су међутим, живели и радили у немирно време, после Првог и током трајања Другог светског рата. Димитрије је и један и други рат провео у логорима. Током Првог светског рата био је у бугарском заробљеништву, а током Другог га хапси Гестапо и он је неколико месеци био немачки заробљеник, због „комунизма и саботаже“.Тортуру је успео да преживи.Међутим, завршетак ИИ светког рата није био крај мука за породицу Димитријевић. – Напротив, то је био почетак њиховог краја, каже за радио Копријан Милован Радојевић унук Душана Димитријевића, чија је мајка Гордана била Душаново друго дете. 1946. године држава им је узела све, под образложењем да су радили против ње. Од угледних индустријалаца, Димитријевићи постају државни непријатељи, иако им је једини грех, кажу њихови потомци, био тај што су били богати. -Нове власти против деде Душана и његовог брата Добривоја, подижу оптужницу, осуђују их за сарадњу са непријатељем и протерују из родног краја. Душан и Добривоје Димитријевић коначно су рехабилитовани 2015. године, када су одлуком надлежног суда у Нишу правоснажно ослобођени кривице да су били колаборационисти.
А погони у Дољевцу, услед нестручног руковања и немара нових власника, након рата полако, али сигурно пропадају. Најпре са радом престаје хидроцентрала, а касније и млинови, те дугогодишња улагања у овај породичан посао бивају обезвређена. Нешто од њихове делатности међутим видљиво је и данас. Вила ове браће и сада се налази поред Топлице. Иако руинирана, представља подсетник на једно време и посебне људе, који су имали визионарског дара и смисла за иницијативу и развој краја у којем су живели.
Текст: Ј.Козомара
Фото: Приватна архива породице Димитријевић