Професор хумане генетике и ембриолог Миодраг Стојковић из Лесковца, светски признати стручњак,већ десет година у Србији активно ради на лечењу стерилитета, као једног од горућих проблема који, поред низа других фактора, доприноси негативном тренду кретања наталитета у Србији. Овај експерт светског гласа, који се и поред успешне иностране каријере, вратио у земљу, са нашом новинарком разгварао је, како о овом великом проблему српског друштва, тако и о многим другим значајним питањима, која стоје данас пред медицинским стручњацима.
С обзиром на то да се у Србији, па и у свету, стално повећава број особа, оба пола, које имају проблеме са стерилитетом, можемо ли дефинисати основне медицинске разлоге који су узрок томе?
-Медицински разлози, било да је у питању женски ли мушки стерилитет, све су учесталији. Примера ради, када погледамо број сперматозоида код мушкараца данас и то упоредимо са стањем код мушке популације пре 50 година, закључујемо да се њихов број данас преполовио. Код жена такодје постоји један значајан параметар, који је све неповољнији, а то је резерва јајних ћелија. Чак и када је жена млада и наизглед је све у реду са њеним репродуктивним органима, додатни тестови који показују резерве јајних ћелија, могу бити крајње неповољни. То значи да је, без обзира на њене младе године њен биолошки сат откуцао. То је један од врло честих разлога стерилитета на које наилазимо. Напоменуо бих, да поред тих медицинских разлога, све су битнији и они други. Људи се све касније одлучују за заснивање породице, између осталог и због социо-економског окружења у којем живе, а не мали број младих људи трајно одлази у иностранство. Томе у прилог сведочи и податак да је разлика измедју броја рођених беба у периоду од Првог светског рата до данас врло забрињавајућ.
Где је Србија по том питању у међународним оквирима? Пратимо ли те негативне трендове који су заступљени и у многим другим земљама Европе?
-То је врло различито, од земље до земље. Негативна тенденција свакако постоји и у неким развијеним и у неразвијеним земљама. У Немачкој на пример забележен је такође негативан тренд, али тамо су узроци другачији, јер се ради о потрошачком друштву које тежи да најпе задовољи своје личне потребе. Људи се на западу све касније одлучују на заснивање породице. Многе жене се тек после 35 године одлучују на планирање породице, а познато је да је жена најбитнији фактор у том процесу. Она је та која носи „највећу одговорност“, јер је њена јајна ћелија најбитнији фактор који утиче на то да ли ће доћи до трудноће или не.
Имају ли и парови у Србији услове за лечење стерилитета бар приближне онима у развијеном свету?
-Не заостајемо у томе. Са развојем медицине развија се и медицинска технологија, а развијају се и наша сазнања. Наравно да и даље не знамо све и било би сулудо рећи да је успешност у лечењу стерилитета 100 одсто, као што се понекад може чути. Али се ти проценти повећавају. Ако је некада успешност лечења била 15 одсто, сада је 30, са тенденцијом даљег раста. Савремена дијагностика и рано откривање проблема стерилитета повећавају могућности у лечењу. Наиме, уколико један пар током годину, до годину и по дана не успева да зачне дете, требало би да се обрате стручњацима. У медицинским установама које се баве лечењем стерилитета затим ће добити листу анализа, које је потребно урадити да би се детектовао проблем. Наравно, потребно је и да се млади брачни парови ухвате у коштац са тим проблем и дају све од себе да га реше. Србија има значајан број клиника и специјалних болница које се баве овим проблемом и што је такодје врло битно и велики број квалитетних стручњака у тој области. Једино што нам недостаје у овом тренутку је рана прва дијагностика, која је изузетно битна.
Лечење матичним ћелијама је област медицине која је показала највећу тенденцију развоја. Србија међутим, нема банку матичних ћелија, и самим тим заостаје за светом. Које су последице тога по нас?
У праву сте када кажете да ту не пратимо светске трендове и да на жалост заостајемо за светом. Ми у Србији и поред свих најава, немамо банку матичних ћелија, тако да се сви узорци који се овде прикупе шаљу на чување у иностранство. Исто тако и пацијенти морају да иду у иностранство на лечење матичним ћелијама, јер не постоје услови за тако нешто код нас. Далеко смо иза развијених земаља, јер се код нас за науку не издавају довољна средства како бисмо били у могућности да пратимо те светске трендове. Ја, као неко ко је био пионир у раду са људским ембрионалним матичним ћелијама, могу рећи да је та област у свету за двадесетак година доживела прави бум. Лечење матичним ћелијама сада је ушло у клинике и није више на нивоу истраживања, већ се матичне ћелије успешно користе за лечење многих,али пре свега тзв. крвних болести. Ми у Србији тренутно немамо услова да се озбиљно бавимо регенеративном медицином и биологијом матичних ћелија. Зато, уколико врло брзо не ухватимо тај воз, он ће сигурно отићи без нас.
Такође, ни сурогат материнство није доступно паровима у Србији, а некима од њих је је то једини начин да се остваре као родитељи. Постоји ли нада да ће и то бити могуће овде код нас?
-Ја се залажем и за ту опцију, у ситуацији када парови и поред свих напора ипак не могу да добију дете. Нажалост, та могућност није доступна овде код нас, јер закон то не допушта, иако је дозвољено донирање јајних ћелија, сперматозоида, па и ембриона. Да појасним вашим слушаоцима и читаоцима. Уколико нека жена из медицинских разлога не може да изнесе трудноћу, због неке болести или зато што јој је материца одстрањена, она може „позајмити“ материцу друге жене, која је вољна да помогне једном пару да добије дете. То је сурогат материнство. Моје мишљење је да је то медицинска неопходност и зато подржавам ту идеју. Сада су многи наши пацијенти приморани да одлазе у иностранство где је сурогат материнство дозвољено, али то кошта. Примера ради, у САД ова процедура кошта најмање 37.000, па до 40.000 долара.
Поглавље 30 о придруживању ЕУ актуелизовало је питање о ГМО. Који је ваш став о томе?
Морамо бити јако опрезни када доносимо одлуку о томе, зато што и даље не знамо које су дугорочне последице уношења хране са којом је манипулисано на тај начин. Свака прича има и позитивне и негативне конотације, али с обзиром на то да још увек немамо сва потребна сазнања у овој области, не треба журити и доносити одлуке које нас сутра могу много коштати, нарочитно не без квалитетних студија на ту тему. Сматрам да Србија има шансе на другој страни, да има капацитете за производњу био хране и да би наше тежње требало да иду у том смеру. Тим пре, јер подаци говоре да ће 2050. године потребе за храном бити 70 одсто веће него данас. Уколико у ту причу са ГМО уђемо пребрзо и прерано, а да не знамо које могу бити последице тога, мислим да ћемо изгубити шансе које сада имамо.