Интервју са Душаном Копривицом: Ћаче и Ђаво ће увек бити браћа!

Душан Копривица и Немања Ђорђевић су другари од првог разреда основне школе, у средњој су седели заједно у клупи, и кажу да не питамо шта су све радили. У свет музике су упловили аматерски и то неће мењати. Били су предгрупа Керберу, Здравку Чолићу, Неверним Бебама, Амадеусу, Ван Гогу, а звезде вечери су били више пута широм Топличког округа: Куршумлија, Блаце, Прокупље, Житорађа, а за 1. мај су наступали у Звездарској шуми у Београду, и напомињу да им је то једно дивно искуство.
Ми смо разговарали са Душаном, који тренутно живи у Београду и то каже уз опаску ”куд сви ту и мали Мујо”.
Душан каже да је музика неизоставни део његовог живота, а њом креће да се бави од средње школе.
– Музика је некако неизоставни део мог живота. Још као клинац сам у џепу носио вокмен, касније дискмен па мп3 итд. Тада се реп, као музика, појавила код нас па смо на касетама преснимавали Монтенигерсе, Динг Донг, Вуду Попаја, Груа, касније и цео Басивити. И онда у средњој школи почињем да пишем неке „озбиљне“ реп текстове и са пар другара крећем да снимам. То је трајало неко време након чега сам све то нагло прекинуо… И после пар година опет ми се вратила идеја, жеља и инспирација да напишем нешто… Тако је настала прва песма са којом крећем да радим овај правац: „На путу за Луково“. – каже нам Душан, и наглашава да је песме на дијалекту почео да ради захваљујући квази реперима који репују ”БГ нагласком”.
– Па искрено, смучило ми се да гледам ове квази репере који сиђу са неке Чуке и репују БГ нагласком… До јуче кратио дрва за потпалу а сад пева о неком гету, улици, дроги, старлетама.И сви обрћу једно те исто… Па може ваљда реп још нешто да понуди од монотоних текстова. А и као што рекох, одрастао сам слушајући репере који нису имали проблем да репују на свом нагласку (цела нишка школа), па рекох ајд’ и ја да пробам па шта буде.
Душану је поред највећих хитова ”И тебе сам сит теретано”, ”Бетон лига”, посебно драга песма ”Албанска споменица” јер ју је писао за своју душу, пошто је Душан по професији мастер историчар, али како нам каже ту диплому може да ‘окачи мачку о реп’, јер је тренутно 50. на бироу, и на ред ће доћи тек за 48. година. А на наше питање зашто баш ”Ћаче и Ђаво” добили смо одговор:
– Па ето да вам буде што теже за изговор. Шалим се наравно… Па то су наши надимци, тачније надимци наших очева с тим што мог ћалета зову Ћак па му ја дођем мали Ћак илити Ћаче. А Ђаво је Ђаво, мада смо требали да га потпишемо као Ђаволче. Нисмо ми ни планирали да се овим бавимо, мислили смо само једну песму да избацимо и то је то тако да нам није било битно како ћемо да се потпишемо. А после није било назад па тако и остадоше ти потписи. Моја најдража песма је свакако Албанска споменица. Њу сам писао за своју душу. Пошто сам историчар и нумизматичар имао сам потребу да одрадим тако нешто и искрено очекивао сам много негативних коментара (у фазону: држи се шаљивих песама, шта ти ту сад нешто солиш памет) али напротив, ниједан такав нисам добио а песма иако има најмање прегледа има убедљиво најбоље коментаре. Није то песма коју ћеш да слушаш цео дан, њу чујеш једном. Паметном доста.

За шаљив текст најбитније према Душану да знаш да пронађеш инспирацију, и да је препознаш. Како каже инспирација је свуда око нас.
–Инспирација је свуда. На улици, испред задруге, у бусу, на друштвеним мрежама, у разговору са старијима… Многе догодовштине које помињем у текстовима су се у стварности десиле, само сам их ја мало дотерао, променио имена итд. Ма инспирација је свуда, само требаш да препознаш, изримујеш, запишеш, и на крају ето песме.
Попураност им прија, и констатује да од тога знају да порасту уши.
– Е па нисмо ми сад нешто екстра популарни али доста нас препознају људи, где год да одемо. Увек су то позитивни коментари, у фазону: „Само грувајте браћо“. Тад човеку мало и порасту уши. Али у суштини нисмо ми кренули ово да радимо због популарности, нама је ово више хоби, па докле догурамо.

Такође, открио нам је шта следеће припремају својим слушаоцима. 
– Следећа би требало да буде СтуденЦка, класична прича просечног студента. После ње највероватније излази Договор са тастом (дует са Крушевац Гетоом), то ти је оно кад требаш да упознаш њене, а ти се трудиш да се што боље покажеш и на крају упрскаш ствар наравно… А за трогодишњицу нашег постојања сам мислио да избацим „На путу за Луково 2“. Ћаче нам открива да нису много пута наступали, ваљда зато што немају менаџера. До сада поред Шљивијаде у Блацу, и манифестација Културно лето у Куршумлији и Житорађи, и на ”street workout” фесту у Прокупљу нису наступали по фестивалима, али су недавно на једном свом концерту добили највећу награду за свој досадашњи рад.
– Нисмо се никад такмичили за награде али моја највећа награда је кад смо организовали хуманитарни концерт у Куршумлији за нашег друга, и сакупили потребан новац иако су сви мислили да нећемо да скупимо ни четвртину од укупне количине новца која је била потребна.Е тад ти је бато мој пуно срце, шта ће ми тамо неке фигурице и плакете. То је до сад највећа награда за мој рад. –
А нешто више о пријатељству са Немањом Ђорђевићем – Ђаволом нам је рекао:
 – Душан и Немања су добри другари а Ћаче и Ђаво су браћа тако ће и да остане ако Бог да. – завршава Душан разговор за ”Добричке интернет новине”.

ПОСЛУШАЈТЕ НЕКЕ ОД ПЕСАМА ИЗ РЕПЕРТОАРА ОВОГ БЕНДА
Бетон лига , Конобар ,Провинцијалац

*забрањено преузимање текста, фотографија, и делова интервјуа без одобрења редакције и аутора!