Таласа се демос и ужурбано склања,
Њише и плеше простотом својом.
Руља кажу а не народ, што будна сања,
У простоти својој намазана свакојаком бојом.
И рекао бих, док таласа да пролаз прави,
Као да се боји ил’ се неком руга.
А, оно пијаца бесна, као ружан сан на јави,
Бесмислена, неумношћу јој утврђена пруга.
Демос се таласа, руља пролаз прави,
Из даљине дрека, као да маса јауче.
Неко иде, а руља спремна већ да слави,
То Диоген иде, луђи данас него јуче.
О, Диогене, лудости ти твоје,
Фењер ти у руци иако дан још траје.
Људи укопани залудна осмеха стоје,
Фењер твој никог од њих не познаје.
Поломисмо буре, подсмех бесловесне масе.
Из бурета глава вири, руке фењер носе,
Човека тражи, руљи виче и не да се:
„Мичи се руљо да прођу моје ноге босе.
АУТОР: Горан Поп Антанасковић
I
Када сам те упознао знао сам да те однекуд знам.
И намерно ми се ниси допадала. У почетку.
А онда само од себе: Еј, шта радиш?
Као да је то важно.
А шта друго питати некога, кога желиш само да чујеш.
II
Све више не знам да ли ми је познанство и дружење са тобом награда или искушење?
Казна да ми је, ми се не допада и не желим да прихватим.
А што онда, чим се пробудим, прво на тебе помислим?
III
Питаш ме шта ми је? Да ли стварно не знаш?
Одлично се разумемо. Све оно прећутано знаш.
IV
Гледам те. Насмејем се.
Покушавам да ти запамтим лице, боју, нежност, …
Не успевам. Тек нешто мало од усана. И глас. И смех.
Није ми довољно.
Лика и даље не могу да се сетим.
V
А што па мислиш да ми је стало?
То што ми се плаче, од слатког бола је.
VI
Синоћ нисам био добро.
И видим ти очи.
Господе, што ми љен лик замењује Оче наш?
Пече.
VII
„За једнократну употребу“, или службену.
Кад то схватим, мораће да буде лакше.
Бар подношљивије.
VIII
Увече, када се целодневна чежња сакупи и притишће јако
Опет и опет преслишавам себе.
Ако ти кажем шта осећам (не знам да ли бих знао) неће ваљати.
Знам што ти не могу рећи. Не знам што ти не кажем.
IX
Знам, понашам се незрело, чудно, необично, неприлично, грубо,
Незрело, глупо, …
У ствари, све што очекујем је да разумеш.