Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси.
Најпре је био крштен у латинској цркви, касније се ослободи те цркве и постаде члан православне цркве. У државном погледу зависио је од Грка, а касније постао потпуно самосталан.
Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и доби име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, доби име Анастасија и повуче се у женски манастир.
После две године иночества у Студеници, Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци.
Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља, блажени старац изусти ове речи: “Всјакоје диханије да хвалит Господа!” и пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.
Божанственом благодашћу просветливши се,
и по смрти показујеш светлост живљења свога
и истачеш миро благоухања
онима што притичу ка гробници моштију твојих,
и народ свој упутио и к светлости Богопознања,
Симеоне оче наш, Христа Бога моли
да нам дарује велику милост.
Извор; СПЦ, Православац – црквени календар