На територији Црквене општине Житорађа има неколико старих црквишта или остатака старих грађевина одн. храмова. Датирају из најранијих времена хришћанске ере. Јужно од Житорачког Калета налазе се рушевине старе цркве, која је вероватно била намењена потребама становника старог града који се некада налазио на највишој коти поменутог брда. Вероватно датира из времена цара Гордијана III , Марко Антоније Гордијан Пије (рођен 20.јануара 225.-умро 11.фебруара 244.године), познат као Гордијан III, био је римски цар од 238. до прве половине 244.године. Гордијан је био син Антоније Гордијане, ћерке Гордијана I и сестре Гордијана II. Име његовог оца није познато.
На простору те старе цркве су нађене неке алатке типа жрвња, као и новчићи из периода владавине Гордијана III, на основу чега се и претпоставља време настанка грађевине. Црква је по својим димензијама некако сразмерна и величини града као и претпостављеном броју становника. Наиме, припрата оносно улаз је дугачак 4 метра, средишњи део од. брод или лађа цркве 8 метара, док је олтарски део веома мали свега два метра. Ширина цркве је око 6 метара. Приликом откривања цркве нађена је гареж те се претпоставља да је у неком периоду црква била спаљена. Десно од храма гледајући према истоку налазе се остаци још једне грађевине величине 2,5 са 2,5 метара, што би могли бити остаци или звонаре или неког помоћног објекта, обзиром да су остаци од истог грађевинског материјала као и сама црква. У непосредној близини храма налази се неколико извора питке воде који се у народу називају Хајдучки кладенац. Некада су били веома издашни, док данас једва да постоје. На истом простору само неких 500-600 метара према истоку, на имању Николе Караџића налази се још једно црквиште али слабије очувано и зарасло у шибље. Претпоставља се да је оно млађег датума од поменуте цркве о којој пишемо. Од давнина је у околном народу обичај да се на дан Светог Романа 29.августа, окупљају и режу колач, пале свеће и једноставно се Богу моле.
Зидови који су од камена сачувани су до висине око једног метра. Сам простор је рашчишћен и релативно лако доступан. За простор на коме се налази, и тежину терена, може се закључити да је ово велика грађевина, те је за претпоставити да је Житорачко Кале са околином од најстаријих времена било насељено и веома живо. На врху брда некада је био јак извор, који је у народу познат као „ језеро“, али данас не постоји осим трагова да је ту некада било воде. Обзиром да сам град на тако доминантној коти доминира, и са њега се протеже видик на све стране и према Нишу и Лесковцу, Бојнику и Лебану можемо закљчити да је то била веома важна тврђава Римске империје па и касније. Са врха брда постаји и пут, додуше данас веома тешко препознатљив, који је водио ниже према селу Речица, и манастиру који се налази непоредно у подножју Калета у атару овог села.
Простор о коме говоримо, Топонички атар како би рекли, има још једну цркву која је много боље очувана но црква на Калету. Место се зове Топоничка река и до недавно то је и заиста била река не тако велика али са довољно воде да су се деца преко лета купала у вировима који су били богати рибом. Данас је то једва поток који преко лета скоро пресуши. На простору где је данас лоцирано сеоско гробље налази се црква Рођењу Светог Јована (07. јул). У питању је веома једноставна једнобродна грађевина, припрата је дуга 5 метара, лађа 4 метра док је олтар око једног метра. Ширина храма је 4,2 метра.У олтару још увек стоји стуб од светог престола висине 0,9 метра. Зидови су сачувани до висине од 1,5-2 метра. Дебљина зидова је око 80 центиметара. На улазу у храм налазе се два обрађена камена са жлебовима, као и један камен који је украшен људском фигуром и каменом орнаментиком. Необично је да је улаз у наос или лађу цркве једва један метар што можда говори о бурним временима кад су хорде освајача улазиле на коњима у храмове, а ово је био један од начина да се то онемогући. Без адекватног истраживања немогуће је рећи када је овај храм саграђен, мада је простор око храма пребогат траговима прошлости. Пронађени су трагови из млађег каменог доба, (камена секира) земљане посуде печене у прућу, а северно од цркве међу надгробним споменицима налази се и један монолит усправно постављен, висине 1 метар, што је вероватно прастари надгробни споменик. На њему нема трагова обраде или рељефа и сл. Сам храм је изграђен од материјала различите старости,од камених блокова као и цигле коју налазимо од антике до средњег века. Вероватно је грађевински материјал узиман са неких других грађевина, чији се трагови још увек налазе на том простору поготово низводно од Топоничке реке. Храм донекле подсећа по грађевинској форми на храм светог Георгија у Ајдановцу који је саграђен почетком 14.ог века, те се може претпоставити да је и овај храм из тог периода, или је у том периоду обновљен или изграђен на некој старијој грађевини.
Свакако да овом простору треба посветити велику пажњу јер су трагови прошлости практично на сваком кораку. Хоћу рећи трагови хришћанске прошлости народа који су живели на овим просторима. Поготово узимајући у обзир бесомучно прекрајање историје и својатање како културних добара, тако и хришћанских здања од стране традиционалних освајача ових простора већ неколико векова. На њихову жалост, топоними и народно предање чува од заборава све оно што се у прошлости дешавало. А овакви споменици културе би морали бити максимално заштићени и реконструисани. Јер дефинитивно, народ без сачуваног знања о својој прошлости сигурно неће имати будућност.
Aутор текста; Горан Поп Антанасковић
Коришћена литература: Летопис цркве житорађске, Споменица Тасе Урошевића, Ниш 1929 г., Монографија села Житорађа; Живојин Станисављевић