Свака држава, без обзира на величину и карактер државног и друштвеног уређења, да би могла функционисати морала је да дели целу територију на мање или веће, уже или шире, ниже или више делове – јединице. Држава је то чинила посебним прописима о административној подели којима је прописивала, права и дужности свих делова и међусобне односе између јединица као и однос између државе и тзв. локалних јединица самоуправе. Најниже јединице локалне самоуправе су обично општине, које чине мањи или већи број насеља, као основни облици живота и рада грађана, и систем локалне самоуправе је обично вишестепен. Општине се удружују у шире јединице – обично срезове али се и срезови удружују у више или шире јединице локалне самоуправе као што су окрузи, области, покрајине, региони и др. Такав је случај био и са Србијом у разним периодима као и са ужим регионима као што су били Топлица односно субрегиони као што је био Добрич. Ти субрегиони су обично били срезови као облици другостепених органа локалне самоуправе.
Једна од карактеристика Добрича јесте његова административна подела, која је била различита у разним периодима. Добрич је увек био заједница већег или мањег броја насеља, који је у историји по правилу повечаван и у одређеним периодима достигао око 100 насеља. Број и величина општина односно села која су припадала општинама је врло променљив у разним периодима историје. То је зависило од концепта државног уређења односно од жеље и интереса државних органа који су били законодавни органи. Некад су стваране врло мале општине од свега неколико села, али је било периода када је број села и једној општини повећаван и то 5 до 10 села у једној општини, што је поред воље државних органа и потребе остваривања одређених права и дужности и георафска и друштвена повезаност села, а некад су узимани у обзир и субјективни ставови житеља села да са неким селом буду заједно или пак не буду у истој општини.
Када се анализирају административне поделе нарочито од XIX века и ослобођења од Турака величина и овлашћења општина су се мењала више пута. Тако je свако село у Добричу било по пет-шест пута у различитим општинама, нека села су била општински центри, а друга никада то нису била, већ су увек припајана другим селима која била општински центри. Обично су већа села и села која су била на средини била бирана за општинске центре и то по праилу велика села као што су Пуковац, Житорађа, Дубово и др. која су тако била скоро увек седишта општине и то све до 1957. године када су укинути срезови у Србији и створене велике општине, У Добричу су то биле три општине: Мерошинска, Житорађка и Дољевачка.
Срез добрички као другостепени орган локалне самоуправе настао је 1881. године и опстао до укидања 1957. године. За то време припадао је Топличком округу, односно Моравској бановини али је био и у саставу Прокупачког, Нишког среза или Нишког округа, области у региону када су ови други облици локалне самоуправе функционисали. Седиште среза добричког је скоро по праилу било ван Добрича односно у Прокупљу, сем кратко време у рату када је седиште среза добричког било у Дешилову или Старој Божурни на слободној партизанској територији. Ово је било условљено тиме што администртивно територијалне поделе никада нису створиле претпоставку да неко село у Добричу постане срески центар што би свакако позитивно деловало на економски и друштвено политички развој Добрича као јединствене географско демографске и друштвено економске целине. Као доказ да би седиште среза који би било у самом Добричу, у неком од села повољније утицало на развој тог насеља и среза као целине, служи и стање с краја XX и почетком XXI века када су на простору Добрича створене три велике општине са ширим овлашћењима и бољом друштвено економском структуром, онда су за неколико десетина година створена три центра, која више нису класична сеоска насеља већ данас сва три имају веће сличности са градским насељима него са сеоским. Да је само једно село било средиште среза добричког у периоду његовог постојања сигурно би оно било прави град са свим карактеристикама сличних градова у ближој и даљој околини Добрича.
Неке административно-територијалне поделе у XIX веку
Након дефинитивног ослобођења од Турака 1878. године и Берлинског конгреса напушта се стари систем државне власти и управљања у Добричу и успоставља државна власт Србије која је у другим деловима Србије постоји већ деценијама. Српска власт из Београда послала је изасланика Марића да у читавом крају Топлице и Добрича организује и установи нову власт и тако спроведе нову административно-територијалну поделу и оснује органе локалне самоуправе. Изасланик је основао сеоске и општинске одборе и у Добричу, који је припојен Куршумлијском односно Прокупачком срезу. Марић је као
представник државне власти из Београда, 31. марта 1878. године послао извештај о успостављању општина и на простору Добрича. Ове прве општине у Добричу су биле релативно велике, бројале су 7-8 села, па и више . Тако су нпр. у Облачинску општину укључено је 16 села и то: Баличевац са 38 домаћинства, Крајковац са 31 домаћинством, Биљег са 6 домаћинства, Брест са 25 домаћинства, Мерошина са14 домаћинства и Рожина са 30 домаћинства и још 9 насеља из околине овог дела Добрича. Слична је подела на општине извршена и у другим деловима Добрича.
За Добрич као целовито и специфично подручје овог дела Србије значајна је административно-територијална подела извршена 1878. године, убрзо након ослобођења од Турака и то Привременим законом о уређењу ослобођених предела донет 3. Јануара . По овом закону Добрич није успостављен као самоуправни срез већ је припојен Прокупачком срезу, а 14. маја 1878. године донет је Нови закон којим је формиран Топлички округ – под називом Куршумлијски, Прокупачки са седиштем у Прокупљу, Ибарски са седиштем у Крушевцу и Вучитрнски са седиштем у Подујеву. те године. По овој подели Добрич је припао Прокупачком срезу.
Након Уговора о миру донетог на Берлинском конгресу 1878. године донет је нови закон о територијалној подели. Њиме је Куршумлијски срез преименован у Прокупачки са седиштем у Прокупљу а чинили су га следећи срезови: Прокупачки са седиштем у Прокупљу, Косанички са седиштем у Куршумлији и Јабланички са седиштем у Лебану. Законом о територијалној подели из 1881. године формиран је Добрички срез са седиштем у Прокупљу, издвојивши се из Прокупачког среза, који се простирао на простору између Прокупља и Куршумлије. Добрички срез тада први пут постаје целина на простору Добрича, (мада се у неким изворима помиње и 1881. година) који је увек био географско-демографска целина и као такав егзистира у XX веку све до 1957. Године, а онда се припаја Нишком срезу све до 1959. године када су у Србији укинути срезови као другостепени органи локалне самоуправе, а формирају се региони односно области као најшири органи локалне самоуправе са неким пренетим овлашћењима које делегира Република.
По Закону о територијалној подели из 1878. године у источном делу Добрича, данас мерошински део основане су четири општине: Крупачка са 7 села, Облачинска са 8 села и 176 домова, Градишка са 3 села и 99 кућа и Балиновачка са 13 села и 197 кућа.
У југозападном и централном делу Добрича по Закону из 1878. године формиране су следеће општине: Дубовска, Житорађска, Влаховска, Доњецрнатовачка, Ђакушка. У јужном делу Добрича формиране су следеће општине: Пуковачка, Орљанска. Промене граница опшзина вршене су и у каснијем периоду. Тако су 1885. године неке општине укинуте као Облачинска а установљене су нове као нпр. Александровачка. Године 1889. вршене су поново промене у границама општина и нека села су мењала припадност општинама. Тада је дошло до смањења општина на 4 до 5 села и тако повећан број општина у Добричу као што су Бучићка, Ђакушко-Пејковачка, појатска и др.
У Добрички срез су поред села Добрича често укључивана нека села ван Добрича као што је већи број села у пасјачком и житнопоточком пределу. У том периоду је Добрички срез већ имао преко 80 села. У неким периодима Добрички срез је имао и 4 мале општине тако је Бадњевачка општина имала још 2 села (Јасеницу и Доње Црнатово) Житорађска општина је често била увећавана па је имала 8 села (Житорађе, Лукомир, Речица, Влахово, Студенац, Бериље, Пасјачу и Смрдић). У другим периодима Житорађској општини су припајана и ова села: Подина, Глашинце, Вољчинце и др. Ђакушкој општини су најчешће припадала ова села: Ђакус, Пејковац, Самариновац а некад и Бучић, обе Расоваче па чак и Костадиновац. Орљанској општини су обично припадала поред Орљана и Мекиш и Држановац. Једно време је седиште општине био и Бучић и тада су овој општини припадали Ђакус, Пејковац па чак Самариновац обе Расоваче и Костадиновац. Тад су у Добричу постојале и друге општине нпр. Облачинска са 3 села, Градинска са 3 села, Орљанска са 4 села, Пуковачка са 5 села и Бадњевачка са 4 села. Али у том периоду функционише и Петровачка општина са преко 10 села и Појатанска са, такође, већим бројем села.
Према статистичким подацима у једном периоду срез Добрички је имао 62 села, али су села била релативно мала највише до 70 кућа а ретко до 100 домова. Структура ових 62 села била је следећа највише је било оних села која су бројала између 10 и 20 домова (55 села), само је Пуковац имао 122 дома.
У једном периоду до II светског рата у селима Добрича власт је вршио кмет са једним или више помоћника, а постављао га је срески начелник. Општинама су управљали општински одборници и то од 5 до 15 у зависности од величине општине. Одборници су у почетку бирани акламацијом на збору грађана, а касније су организовани и избори за одборнике и председнике општина. Када су одборници бирани на збору обично је збору присуствовао срески начелник, што говори да среска власт није пропуштала прилику да утиче на избор одборника.
Крајем XIX века, након ослобођења нациoнални састав села био је различит. У неким селима поред Срба било је и заосталих Муслимана и Рома. Такав је случај био у Арбанасцу, у Божурни чак 13 домова, Асановцу, Злати, Топоници и Старом Момчилово. Остала села су била чисто српска јер су се заостали Муслимани, Арбанаси и неки Роми иселили. Већина села у Добричу су била стара још из периода пре Турака, задржала су стара српска имена и упркос томе што је један део муслинана остао у Добричу. Муслимани који су остали након ослобођења од Турака и то они који су према Србима имали коректан став а остали су одмах побегли.
У првој половини XX века вршено је више измена у територијалној подели Добрича. Нека села су премештена из једне у другу општину, а мењана су и седишта општина као нпр. Бучић за Ђакус, Појате за Југбогдановац, Балиновац за Петровац. Но,
било је и општина које су стално имале иста села. Такав је најчешће био случај са Петровачко-Џигољском, Облачинском, Балајначком и Ђакуско-Пејковачком општином.
Интересантна је и територијална подела Добрича која је извршена 1923. године. Тада је у источном делу Добрича дошло до формирања следећих општина: Азбресничка, Александровачка, Балајначка, Југбогдановачка али са седиштем у Појатама, Мраморска, Облачинска као нова општина која се као таква први пут формира, Старобожурнска са седиштем у Костадиновцу и Петровачка односно Џигољска. У периоду до II светског рата остала је мање-више иста подела Добрича на општине.
У току рата оносно револуције није било правних измена територијалне поделе Добрича, али су окупатори уз помоћ домаћих сарадника покушавали да одрже постојеће општине са истим одборницима, председницима и деловођама. Но, то им је само делимично и одређеним периодима успевало нарочито у већим и прочетничким општинама као што је Пуковац, Житорађа, Петровац и један део Облачине и Пејковац. Но, истовремено и партизани без правних прописа почињу са организацијом локалне власти, касније општинске па и среске народно-ослободилачке одборе. Прво су основани у селима која су била партизански орјентисана, а таквих је села у Добричу било више од 2/3, а већ 1943. године организују се општински народно-ослободилачки и срески народно-ослободилачки одбори на састанку среских активиста у Дешилову, када су изабрани председник секретар и извршни одбор. Од тада практично у Добричу функционишу две локалне самоуправе. Једна извршава одлуке окупатора и сарадника власти и то углавном у неколико већих села, и друга партизанска локална самоуправа која је функционисала за све време НОБ-а до доношења првих правних прописа од стране органа нове државе. Органи локалне самоуправе под влашћу окупатора су партизани повремено нападали, понеке општине и уништавале књиге о обавезама грађана према окупаторима и сарадницима власти, а поједини председници и деловође су опомињани да не раде за окупатора, а они који су настављали рад због чега су неки и убијани.
У периоду социјалистичке државе на бази Устава и Закона доношени су у више махова прописи о административни-територијалној подели односно о функционисању локалне самоуправе коју су чиниле месне заједнице, општине, срезови, окрузи, покрајине, региони и др.
У почетку су општине у Добричу биле релативно мале од по неколико села и углавном су извршавале одлуке виших органа. Како је текао социјалистички систем више пута су мењане надлежности општина, срезова и ширих односно виших органа локалне самоуправе који су поред послова другостепених локалних органа извршавали и послове које је на њих преносила република.
У целини су општине добијале већа овлашћења и постепено повећавале територију. Тако су у Добричу у овом периоду функционисале следеће општине: Мраморска, Азбресничка, Облачинска, Балајначка, Дешиловска, Балиновачка, Петровачка, Расовачка,
Пејковачка, Дољевачка односно Пуковачка, Доњецрнатовска, Дубовска, Житорађка и др. Све су оне биле у срезу Добричком, коме су поред Добрича додаване и Житнопоточка и сва села на планини Пасјачи.
Са развојем локалне самоуправе и у Добричу су постепено спајане мале општине у веће, а срез Добрички је постојао све до 1959. године, а онда је припојен Нишком све до укидања срезова. Поред срезова било је и окружних и регионалних органа локалне самоуправе. Срезови су били укључени у округе, односно регионе. Цео Добрич је припадао увек Добричком срезу и прокупачком округу сем шездесетих година, кратко време Великом нишком срезу. Једно време тих година су јућни делови Добрича пречли из Добричког у Нишки срез, тако да је уствари Добрички срез изгубио један свој део као целину.
Последња велика промена административно-територијалне поделе Добрича 1957. године је највеће укрупњавање територија општина у Добричу када су Мерошински и Житорађски делови постали самосталне општине које су великим бројем становника, материјалном основом и већим степеном самоодлучивања о најважнијим питањима за грађане и доприносиле задовољавању свих најважнијих потреба и интереса у општини. То се могло постићи тако што су општине основале све битне институције за задовољавање потреба у области тзв. јавних служби. Оваква подела је имала своје слабости,је је тако Добрич поново подељен на више делова који су припојени околним општинама ван Добрича, што свакако није допринело јачању Добрича и његовом укупном развоју. Овом поделом су 16 села северозападног дела Добрича припојени Прокупачкој општини, 7 села јужног дела припојен је Дољевачкој општини и 4 села североисточног дела Нишкој општини. Тако је Добрич иако јединствена и целовита географско-демографска, привредно и саобраћајно инфраструктурна целина поново разједињен, што свакако не доприноси укупном развоју и оспособљавању Добрича да обезбеди боље услове живота и рада Добричана и осигура услове за адекватан укупан развој као целине.
Ово цепање Добрича као целине још више је дошло до изражаја стварањем округа и укључивањем општина у округе. Једна општина Житорађе је укључена у Прокупачки округ као и 16 села која су припојена општини Прокупље а општини Мерошина у део Дољевачког дела Добрича, и то 7 највећих села Добрича као и 4 села на левој обали Јужне Мораве која су припојена Нишком округу.
Овом поделом је настављена, више пута и пре овог периода појава цепања, распарчавања и тако ослабљења Добрича као целине и онемогућавање његовог бржег и свестранијег општег друштвено-политичког, економског, образовно-културног и здравственог развоја са адекватном материјалном основом за лакше, брже, ефикасније и економичније задовољавање свих општих потреба и интереса Добричана. Такав Добрич би био привлачнији за стручне и способне Добричане у њиховом животу и раду, да остану у Добричу и не траже своју срећу у суседним просторима и већим градовима у околини. Тиме би се дао допринос афирмацији и еманципацији Добрича и Добричана и очувању,
унапређењу и развоју Добрича као јединствене и целовите административно-територијалне и културно стваралачке целине.
Овакве, често неадекватне и штетне поделе по развој и напредак Добрича и Добричана, поред оних који су доносили овакве одлуке а нису из Добрича, доносили су или давали подршку, више пута, и истакнути Добричани који су били на власти било у Добричу, а још више у органима ван Добрича, иако су били свесни да су ове административно-територијалне поделе и решења неадекватна и за Добрич штетна. Многи такви Добричани уместо да остану у Добричу и допринесу његовом целовитом развоју су често Добрич користили да оду из њега и домогну се виших функција и преселе се у веће градове у којима се лепше и лакше живи, а у Добрич су навраћали повремено као гости на прославе и друге свечане манифестације.
На слици Бошкo Прокић
(Део текста из књиге Добрич јужни део Топлице професора др Бошка Прокића)
Приредио: Љубиша Милошевић, новинар и публициста