ШАРЛИНАЦ / НИШ – Дољевачко село, Шарлинац које броји негде око 870 житеља, најпознатије је у овом крају по некадашњој убојитој деветки Радничког из Ниша, Рада, Брижа, Ажаксиоа и других клубова широм Европе и Азије, Далибору Дачи Митровићу (41). Причу о легенди дољевачког фудбала, илити популарном Рамбу са Топлице како су га назвали новинари једном приликом у Белгији почињемо у родном Шарлинцу, где као реномирани стручни сарадник помаже свом сународнику Миљану Николићу у локалној школици фудбала Топ Стар. Далибор данас, иако ”млад пензионер” и даље је привржен фудбалу, додуше сада са стране, из ложа и трибина где широм јужне Србије посматра младе и перспективне клинце, не би ли пронашао неки небрушени дијамант.
Присећа се, и он, како је некада као 13-годишњи клинац почео на помоћним теренима Чаира, да крчи свој фудбалски пут, који ни мало није био лак. Са 18 година одлази у нишке ”орлиће” односно екипу Синђелића у тадашњој другој савезној лиги у генерацији са браћом Стаменковић, Кујовићем, Ђенићем и Пеђом Ранђеловићем, а онда је уследио повратак на Чаир. У Радничком креће да пружа озбиљне партије и избори се за статус младог репрезентативца, те као такав скрене пажњу европских клубова на себе. Сјајним играма међу којима остаје као најупечатиљивија она 1998 године против Партизана када је савладао Дамјанца са преко 30 метара, брзо почиње да пуни новинске ступце а сви виђенији тренери и новинари у земљу крећу да калкулишу о наставку његове каријере.
У једном тренутку помињала се и Црвена Звезда а тадашња ” златна кока” Нишлија одлази у Бриж.
– Провео сам у Радничком лепих годину и по дана, а онда је на зиму ’98 уследио озбиљан искорак у мојој каријери и прелазак у Белгијски Бриж. – уводи нас у разговор Дача.
– У Брижу проводим такође годину и по дана, али је конкуренција тада била јака и нисам баш успео да се изборим за минутажу, а и било је проблема око папирологије. Те сам одатле прослеђен на позајмицу где сам провео годину дана. – каже нам Митровић.
Пут га из Брижа води у Вестерло, у којем за тих годину дана показује зашто се налази на списку младе репрезентације Србије и Црне Горе и носи епитет тада једног од најталентованијих нападача у земљи. Треба напоменути да му је у Вестерлу био тренер легендарни Јан Кулеманс.
– То је сигурно моја најбоља сезона у каријери, те сезоне смо са Вестерлоом били пети и освојили куп Белгије, што је до данас највећи успех у историји тог клуба. А мени је посебно драго да сам био део у писању те историје.
Митровић ту сезону завршава са цифром од 15 погодака и двоцифреним бројем асистенција, што је за њега било препознатљиво јер није био класична гол машина, већ и играч који по потреби уме да асистира.
Након те епизоде Сент- Труден откупљује уговор од Брижа и Митровић се поново сели. Тадашњи Митровићев трансфер био је највећи у историји Сент-Трудена а што се тиче статистичких параметара Митровић је стао такође на коти од 13 голова и десетак асистенција.
– Белгија је засигурно мој најлепши период у каријери и увек се радо сетим тих дана проведених тамо. А најдражи погодак који сам постигао тамо био ми је у Генку, против истоимене екипе.
После Белгије долази на ред Француска и екипа Ажаксиоа, тадашњег прволигаша. А онда деби из снова.
– На дебију за Ажаксио дао сам гол Петру Чеху, који је тада бранио за Рен. Ушао сам са клупе, брзо се нашао у шанси коју сам претворио у гол и на крају смо славили.
У Француској Митровић је имао прилике да се одмери са неким од најбољих штопера прошле деценије у светском фудбалу, као што су Мексес и Абидал а занимљиво да је на терену укрстио копља и са бившим тренером Тотенхема Маурисиом Покетином.
– Да, играо сам против Покетина када је он био у Бордоу, а против Абидала док је носио дрес Лила. Било је ту доста познатих имена, не могу ни да се сетим свих. (смех) Да не заборавимо да напоменемо да сам играо и чувени Корзикански дерби против Бастиље чије је боје тада бранио Ниша Савељић.
Тадашњи тим Ажаксиоа је имао и два члана шампионске генерације Француске из ’98, Диомеда и Патриса Лока, и био тим за респект. А то се најбоље огледало у чињеници да је Митровић са својом екипом добрано мучио све противнике, као на пример Лион, коме је Митровић иначе дао гол, а мрежу екипе Лиона бранио је легендарни Грегори Купе.
Онда за Митровића крећу лоши дани, повреде све учесталије, и како каже наш саговорник каријера му у 26. години креће на доле.
Враћа се на Бањицу, у дрес Рада у коме проводи две сезоне а онда креће на пут око света преко Румуније, Вијетнама до Канаде.
У Вијетнаму је бранио боје клуба Сонг Лам, а како каже до тренутка док није добио позив из клуба није ни знао да се заправо тамо игра фудбал.
– Искрен да будем, док ме нису позвали да играм тамо ја нисам знао да се тамо уопште игра фудбал. Али чим сам отишао одушевио сам се. Тамо људи много воле фудбал, стадиони су им испуњени до последњег места, а људи су сви пријатни позитивни и насмејани. – и додаје: У тој лиги разлику евидентну праве странци.
У својој 34-ој години враћа се у родни Ниш, са жељом да стави тачку на трофејну и богату каријеру. Тада је у Радничком на његовој позицији био Петар Шкулетић те тако, каже Митровић, није се пуно наиграо али је постигао неке битне голове за Мераклије.
Ипак ту се није завршила његова фудбалска прича, јер је како каже, ипак када је схватио да се није заситио фудбала решио да тадашњем амбициозном српсколигашу Моравцу из Мрштана помогне да уђу у Прву лигу, у чему је успео.
Митровић је, вреди поменути имао и запажену репрезентативну епизоду у генерацији 77/78, а у младој репрезентацији играо је раме уз раме са Кежманом и екипом коју су чинили: Радиша Илић, Аврамов, Дудић, Витакић, Матијашевић, Ивић, Друлић, Саша Илић, Пјановић, , Вукић, Љубоја и други.
Такође, велико признање Дачи Митровићу одала је и легенда светског калибра Драган Стојковић Пикси, који је Дачу уврстио у свој тим за опроштајну утакмицу на Чаиру, тада је Митровић у тиму играо са Савићевићем, Најдовским и Пиксијем.
Сада као тазе пензионер каже да жели да помогне клинцима из његовог краја и околних места да га стигну и престигну. Како каже талената има, али треба упорности и истрајности у раду са њима, зато пружа подршку свом великом пријатељу Миљану Николићу у раду са децом у његовом родном Шарлинцу.
Оно по чему га знају у Белгији је надимак ”РАМБО” – објаснивши нам да је тај надимак добио у Белгији због мишића које је често ”показивао” пошто је голове прослављао препознатљивим скидањем дреса.
На крају Рамбо са Топлице нас са свог Чаира, испраћа речима по којима је постао препознатљив у Белгији.
– Запамтите, ја нисам Рамбо, ја сам само фудбалер!
* ЗАБРАЊЕНО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА, ФОТОГРАФИЈА, ДЕЛОВА ИНТЕРВЈУА, БЕЗ ДОЗВОЛЕ РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА