Једну од дилема коју није лако решити, која је присутна и при писању ове књиге, јесте однос, сличности и разлике између Добрича и Топлице као територија, а посебно између људи који у њима живе и раде, односно Добричана и Топличана. При овоме треба узети у обзир чињеницу да и многи научници и аналитичари који су се бавили проучавањем Топлице нису обратили пажњу на специфичности и разлике између Топлице и Добрича већ углавном говоре о Топлици најчешће мислећи само на један њен део као што је простор између Прокупља и Куршумлије и Блаца, што је само уже значење Топлице која се по већини својих физичко-географских, демографских, друштвено-економских, саобраћајних и културно стваралачким карактеристикама веома разликују. Сам Добрич је по свим својим карактеристикама далеко сличнији са источним-нишким крајем и јужним лесковачким него са топличким крајем у ужем смислу који захвата простор између Прокупља и Куршумлије. У прилог тезе да је већа разлика између Добрича и Топлице него што су сличности, треба узети у обзир и разлике између три дела реке Топлице и њеног слива. Чак се у литератури то веома често помиње говорећи о тесној Топлици од извора до Куршумлије, равној од Куршумлије до Прокупља и широкој од Прокупља до ушћа у Јужну Мораву код Дољевца, односно Орљана. Када се овоме дода сваки од ова три дела, Топлица има читав низ специфичних карактеристика почев од рељефа и других географских карактеристика до привредних ресурса, етничког састава становника, одређених психо-физичких специфичности, говора, обичаја, навика, елемената вредносног система, писмености и односа према школовању и одласку са села, односа према традицији и историјским догађајима, односа према држави и државним обавезама, односа према пољопривреди и везаности за земљу, одевању и облачењу односно ношњи и обући, па до односа према културним тековинама и стваралаштву. Када се упореде ове специфичности и у доброј мери различите карактеристике ова три дела Топлице (Косаница, Топлица и Добрич) да не можемо говорити о јединственој и целовитој Топлици, већ су разлике толико велике и очигледне тако да сваки покушај изједначавања ових делова Добрича не дозвољава упознавање специфичности сваког дела Добрича, а то треба узети као елемент када се планира и оствараје друштвено-економски и културно-стваралачки развој овог дела. Стога вероватно није тешко доказати да због оваквог неадекватног односа према потребама и интересу сваког дела, није могуће обезбедити адекватан развој полазећи пре свега од специфичних карактеристика, потреба и интереса. То је свакако најбитнији разлог за вишевековно заостајање у развоју појединих делова Топлице као што је свакако случај са Добричом, нарочито у ближој и даљој прошлости. Оно што свакако повезује ова три дела Топлице је река Топлица, железнички и аутобуски саобраћај односно магистрални пут према Косову и Метохији и даље према Јадрану. По свим другим карактеристикама као што су специфичне геоморфолошке одлике, а нарочито порекло и етнички састав становника, затим порекло и однос према досељавању и одсељавању, начин одевања – ношња, говор, обичаји, однос према историји и традицији, однос према земљи и земљорадњи, неке психо-физичке особине, однос према школовању и одласку са села чине да ова три дела Топлице у ширем смислу уопште, а посебно људи се више разликују међусобно него што су слични једни другима, односно блиски. Зато међу стновништвом ове две области никад није била блиска свакодневна комуникација у свакодневном животу и раду, а нарочито када је реч о женидби и удаји и другим породичним односима, увек је то било веома ретко. Сами житељи ових делова су се осећали међусобно отуђени, а те свакодневне везе су остваривали унутар ова три дела Топлице, или са људима из околних крајева ван Топлице, као што је случај Добричана са људима нишког и лесковачког краја.
Добричани су у већини пореклом аутохтони староседеоци Срби, а било је и досељеника у великим сеобама након ослобођења од Турака, и то: из околине Ниша, Лесковца, Власине и Врања и само нешто Црногораца у неколико села, као и у 2 села где су досељеници Банаћани. Топличани су се, пак, у већини досељавали са Косова и Метохије, Црне Горе и Херцеговине, а врло мало из Добрича и других крајева Јужне Србије. Отуда и толико велика разлика између Добрича и Топлице оносно Добричана и Топличана у многим елементима, а нарочито у језику односно говору, одевању и облачењу, обичајима односу према земљорадњи и земљи, односу према ближњима и суседима, уопште менталитету. Добричани живе рађе у равничарским селима збијеног типа док Топличани рађе живе у разбијеном типу села, лакше напуштају село и земљу, више нагињу сточарству и воћарству. Добричани се мање баве прошлошћу а Топличани негију култ прошлости и сваки зна сваки детаљ из своје историје а нарочито понашању предака у пределима где су живели пре доласка у Топлицу. Добричани су се пропорционално мање школовали и припадали стваралачкој интелигенцији тако да је мање научника и уметника нарочито до половине XX века. Мањи је допринос Добричана интелектуалном бављењу и унапређењу свога краја све до скора. Иако крајем XX и XXI века долази до великог напредка у школовању Добричана, и већ има један мали број Добричана без обзира да ли живе у Добричу или ван који се интензивно баве проучавањем Добрича и кроз своје стваралаштво афирмишу себе и свој родни крај и са поносом говоре да су Добричани а не Топличани, јер су стварно по многим својствима другачији од Топличана. Док су ствараоци из Топлице створили одређени фонд књига и других уметнишких дела, дотле Добричани тек последњих година веома активно раде на проучавању прошлости и садашњости Добрича, тако да већ има афирмисаних научника и других стваралаца из Добрича који својим делима релативно брзо надокнађују недостатак научног и другог проучавања и афирмишу све што представља вредности у Добричу. Овим разликама између Добрича и других делова Топлице, између осталог допринела је и локална власт у Добричу, а нарочито шира власт у Србији запостављајући интересе и потребе Добрича у односу на друге делове Топлице и шире. Скоро свим административно-територијалним поделама Добрич је комадан, припајан околним пределима и тако се већ од раније заосталост Добрича и даље толерисала, док су други предели Топлице а и околних региона имали далеко бољи третман у расподели средстава за развој и унапређење живота и рада. Добрич до данас није третиран као целовито друштвено-економско подручје, није добио чак ни прерађивачку индустрију за прераду сировина које обилато производи, ни њихов организован пласман, а пресељење неких погона из Ниша био је чист промашај, нису добили ни одговарајуће школе већ се су Добричани школовали ван Добрича. Политика развоја и унапређења живота и рада према Добричу увек је била селективна и неприхватљива, јер је била заснована на флоскули да онај који има добија, а онај који нема остаје у истом статусу.
На основу свега напред истакнутог а још више на основу озбиљнијих анализа о специфичности Добрича које ће се надамо се ипак направити могло би се закључити да су Добрич и Топлица, односно Добричани и Топличани по пореклу, структури и свим другим особинама и традицији и историјском путу који су прошли, начину живота и рада и по читавом низу других карактеристика две различите друштвене, људске и материјалне агломерације и да имају много веће разлике него сличности, а тим и мање заједничке интересе и потребе. То су, уосталом већ дуже време закључили и истицали многи научници, аналитичари и путописци као нпр. Тихомир Ђорђевић који је у свом делу Летопис Топлице, с правом и основано приметио следеће „становници ових предела разликују се приметно ношњом и говором од горњег Топличког краја“ и да су се све ове карактеристике и разлике између Добрича и Топлице, односно Добричана и Топличана очувале све до данас. То потврђује и даље степен свакодневних и других комуникација у свакодневном животу и раду. Стога је адекватан и основан наслов ове књиге „Добрич – јужни део Топлице“, посвећена пре свега истицању различитих и специфичних карактеристика, а на сличностима и истоветностима што се неосновано чинило у многим књигама о Топлици, у којима је Добрич често запостављан и идентификован као Топлица.
Мора се рећи да је ова различитост две области давно уочена. Ову разлику су међу другима схватили и државни органи након ослобођења од Турака, јер су убрзо 1881.године Добрич издвојили из Топличког среза и основали самостални Добрички срез који је постојао скоро до укидања срезова у Србији. Али је распарчавањем Добрича и деобом и припајањем другим околним окрузима, власт показала да не води рачуна о специфичности и посебности Добрича као целине. Та идеја је убрзо напуштена,па траје све до данас чему су у многоме допринели лични интереси појединаца са власти, а по правило то нису ни били аутентични добричани, већ углавном они касније досељени. Распарчавањем целовитости Добрича, деобом и пријањем другим окрузима, показало се да се не води рачуна о спцфичностима и посебности Добрича, као и интересима њеног становништва као целине.
На слици Бошко Прокић
(Одломак из књиге „Добрич јужни део Топлице“ професора др Бошка Прокића, која је у припреми за штампање)
Приредио: Љубиша Милошевић, новинар и публициста