Др Младен Р. Станојевић је рођен у Подини. Био је професор у Гимназији у Прокупљу и другим средњим школама. Уз рад је завршио постдипломске студије на Природно-математичком факултету у Београду (смер-географске основе туризма). Магистарски рад са темом „Топличка котлина и њен јужни обод, туристичко-географска проучавања“ одбранио је 1974. године на истом факултету и стекао научни степен магистра географских наука. Докторску дисертацију под називом „Туристичке вредности Топличког краја“ одбранио је 2000. године на Институту за географију у Новом Саду. Затим је радио као професор приштинског универзитета, односно на факултету у Косовској Митровици, где је и пензионисан. Поред наведених научних монографија објавио је више десетина научних радова.
Најзаслужнији је за изградњу моста на реци Топлици и асвалтирање локалног пута од регионалног пута Дољевац – Прокупље до Подине, која је тиме добила друмску везу са осталим насељима. Отварање моста од 10.08.1978. године узето је као дан прославе – сабора овог места. Овај значајан догађај се славио све до 1991. године када су наступиле економске санкције према нашој малој земљи, па је то свакако био један од разлога да сећање на овај догађај, од тада постепено пада у заборав.
Поред овог личног доприноса у својству тадашњег одборника Скупштине општине Житорађа, кога су изабрали становници Подине, 2004. године завршио је рукопис хронике или боље рећи научни рад о свом родном месту. Монографија о Подини још увек није објављена, али због своје садржајности и вредности заслужује да се уз мање допуне, са обрадом у међувремену насталих промена, што пре нађе своје место у едицији „Хронике села“, коју објављује Културно-просветна заједница Србије.
Свој научни рад др Младен Станојевић почиње реченицом: „Село Подина налази се на левој обали реке Топлице, 2 км северно од регионалног пута Ниш-Дољевац-Житорађа-Прокупље, на надморској висини 225-280 м. Насеље је збијеног типа на средокраћи Житорађе, 5 км и Прокупља, 8 км. До Прокупља се може стићи и краћим путем преко Старе Божурне и Бабиног Потока, 6 км.“ Атар Подине уоквирен је атарима села Старе Божурне и Доње Расоваче са северне, Глашинца са источне стране, Речице, Лукомира и Влахова с јужне и Бабиног Потока са западне стране.“
Етимолошки, тражећи корен речи села Подина, име потиче из римског периода (Podinae – под), ободни део Добрича, који је до краја плиоцена био прекривен заливом некадашњег Панонског језера.
Дакле, насеље Подина потиче још из римског периода. На то указују трагови грађевинског материјала и употребних предмета. Приликом извођења земљаних радова појединих објеката на простору од гробља према железничкој станици нађени су остаци грађевинског материјала. Нешто ниже, на месту званом Палилула, Петар Трифуновић из Подине је 1937. године ископао читаво једно огњиште са веригама и посуђем од керамике, што потврђује да су насеља дуж старог друмског пута који је овде пролазио, заиста својевремено постојала (Танасијевић, 1961).
У трећем веку наше ере водио је познати „Римски пут“ од Ниша до Љеша на Јадранском мору. Пут је водио од Ниша, преко Житорађе за Дубово и Злату и даље према Медвеђи. Био је веома доброг квалитета и пролазио је кроз много караванских станица и већих насеља, међу којима се помиње и она у Житорађи. На том путу налазе се многобројна насеља и остаци старих утврђења. Једно од најпознатијих и највећих налазишта, које датира још из античког доба, јесте оно у Глашинцу. Ту је откривен стари римски град Ad Herculemm, 13 километара удаљен од Naissusa.
Познати немачки истраживач Каниц тврди да је то било римско утврђење дужине око 300 метара. На левој обали Топлице, археолози су пронашли и читаву Глашиначку чуку. На њој постоје остаци старих утврђења грађених у виду полукруга, за које археолог Оршић-Славетић каже да потичу из римско-византијске епохе. Зидови су грађени од ломљеног камена и опеке. Димензије утврђења су 114 метара правцем запад-исток и око 200 метара правцем север-југ.
Нешто јужније, на око 200 метара, од Глашиначке чуке, постоје тако остаци једне старе зграде. На њој се налазила округла кула, утврђење којим се бранио прелаз преко реке Топлице. У атару села Подина, западно од Глашиначке чуке, постоји појас земљишта тзв „Селиште“, што на основу остатака грађевинског материјала указује на постојање римског насеља.
У турском дефтеру (попису) из времена последње српске деспотовине, у време прве половине владавине султана Мехмеда II, тачније из 1444-1445. године, стоји да је Подина тада припадала вилајету Топлица: „Село Подина, припада Топлици, домова 6, приход 610 (акчи). Сада је ово село са тимаром (тимар је назив за војно лице, касније и за земљишни посед или намесника туркске народности). Припада тимару Силахдара Махмута, брат султана Мурата“.
Пропашћу српске деспотовине и Добрички крај (Топлички) је потпао под туркску власт. Нема других историјских података о организацији, животу и бројности насеља из тог периода. Пошто су освојили овај крај, турци су основали вилајет, који се, под називом Топлица, граничио са вилајетима Дубочица и Крушевац.
Из тих дана средњег века о Добричком (Топличком) крају има података који су забележили Дубровчани. Тако је познати „Дубровачки друм“ забележен у историји као пут којим су Дубровчани обављали трговину. Није тачно утврђено како се он пружао, али се претпоставља да је највероватније ишао од Прокупља, преко Житорађе, Ђакуса и Самариновца и даље ка Нишу. Дозвољава се могућност да је тај пут ишао преко Бабиног Потока и Бучића и даље преко Ђакуса и Самариновца.
После ослобођења Топлице и Добрича од Турака 1878. године пристизали су досељеници из разник крајева. Са њиховим доласком настало је интензивно крчење шума ради обрадивог земљишта и подизања првих насеља. Углавном преовлађује листопадно дрвеће, мада има и четинара. На овом простору, како наводи др Младен Станојевић, могу се срести лугови шума састављени од једне врсте шума било од храста, букве или багрема. Храста има више на присојној (јужној) а букве на осојној (северној) страни. Површина под шумом на територији општине Житорађа пре десет година износила је 2179 хектара. Од свих врста шума највише је заступљен храст, који заузима скоро половину укупне површине, затим буква 10-15%, док на шикаре или чистине долази 20%, а на четинаре на пример на црни бор долази око 15% укупне површине шумског простора. Појас храста је највећи у пределу званом Кале на Пасјачи и западније од Коњарника, а источно од Зладовца. Највеће површине под буквом се налазе у највишем пределу Пасјаче. Међупростори шумске вегетације су чистине са богатом травном вегетацијом. Простори са зимзеленом вегетацијом налае се западније од Лукомира, затим у атарима Старог Момчилова, Зладовца, Топонице и Дебелог Луга.
Остаци појединих комплекса шума у сеоском атару Подине (Вазова корија, Велики део, Младенова и Стојанова појата) указују на велику територијалну заступљеност овог природног богатства. Да би се решио проблем недостатттка огревног материјала, а уједно зауставио процес ерозије задњих 50 година, констатује др Станојевић, много је урађено на пошумљавању голети. Багремом су пошумљене површине рустенског брега, Јазбина, Ровина, Веника, Средњег, Сланог и Великог потока, а многи донедавно обрађивани виногради због напуштености прерасли су у прлог-шумско земљиште.
Погодни климатски и педолошки услови омогућавају одговарајући развој биљног и животињског света. У долини Топлице заступљене су разноврсне културе. Од ратарских култура се гаје кукуруз, пшеница, а знатно мање јечам. Од индустријског биља највише се гајио дуван. На алувијалној равни су повртњаци или баште са разним поврћем: паприком, лубеницом, салатом, парадајзом, грашком, пасуљом итд. премда у последње време бостан се узгаја и на вишем земљишту које има већ степен водоиздрживости.
На брежуљцима највише има воћњака и винограда. Од воћа се највише гаје вишње, шљиве, јабуке, крушке, а затим и кајсије, ораси и дуње а по виноградима трешње и брескве-праске. Брежуљкасто земљиште окренуто Сунцу је делимично под виноградима. Топлица је још за време Римљана била позната како воћарски и виноградарски крај. У Добричком крају расте и разно лековито биље: камилица, зова, липов цвет, нана, мајчина душица, јагода, купина и друго.
Др Станојевић у свом раду углавном наводи податке за цело подручје општине Житорађа, па и шире. Тако на пример бележи да највећи принос по хектару од ратарских култура има кукуруз око 60 мц. Једна од карактеристика ратарске, а нарочито производње житарица су велике осцилације које се јављају из године у годину. Овако велике осцилације у производњи житарица јасно говоре да у пољопривредној производњи на висину приноса, примарни значај имају природни фактори, док утицај човека-произвиђача још увек није довољно искоришћен.
Крај првог дела
Аутор: Љубиша Милошевић, новинар и публициста
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!