Кула је висока грађевина са различитим наменама, зависно од периода када је грађена. Некада им је намена била да буду осматрачнице и објекти за одбрану од непријатеља. Касније се срећемо са кулама-водоторњевима, до оних најсавременијих високих зграда за пословне центре или становање. У последње време честа тема разговора и чланака на друштвеним мрежама, или емисија на телевизији, буле су и „Куле близнакиње“ из Њујорка, срушене од стране једне терористичке организације. Намена им је била вишеструка, до оне, по теоретичарима завера, „да се сруше кад им буде истекао рок трајања“?!
Намера ми је да се у преносном смислу обратим онима који нису свесни да су несвесни шта значи успон, висина, вртоглавица, пад…
Заједничко за све куле је да представљају појам висине, а самим тим и бољих видика оних који су на њима. Истовремено то одмах асоцира на страх од висине који изазива вртоглавицу. Међутим, изрази „попео се на висине па гледа високо“ или „пази да ти се не заврти у глави од те висине“ и слични, дају и другу димензију за куле, висину, поглед одозго и вртоглавицу. Не морамо увек буквално кулу везивати за грађевински објекат, већ у преносном смислу то може бити место где се неко налази, или облик понашања и стања у коме је неко због разноразних околности, које у крајњој линији могу довести и до појмова из наслова – до вртоглавице, падова и умишљености.
Стање вртоглавице је субјективна појава. Код неког се јавља на мањим висинама, рекао бих не много од тла по коме сви ходамо; код других је тај осећај на већим висинама, а некима почиње да се врти у глави тек „кад буде изнад облака“. За све вртоглавице основна карактеристика је да зависе од појединца, од његовог размишљања-умишљања, поимања ствари око њега, једном речју човек сам себи одређује ниво страха који му изазива вртоглавицу.
Као што је страх немерљива категорија, јер не може да се одреди било каквом мерном јединицом, тако је и вртоглавица једна једина, ни мала ни велика, она се манифестује, и кад се јави иста је за све. Тада немаш осећај за реалност, не можеш разумом расуђивати и поимање догађаја око тебе је далеко од реалног. За овакво стање свести нема одређење висине, односно куле (читај положаја у друштву). Најчешће је такав човек и несвестан да је високо изнад других, да не види добро оне испод и да му је слика света нереална. Није свестан да од вртоглавице коју има, или коју је сам изазвао пењући се изнад других, прети опасност која га може довести до пропасти. Било који неконтролисани корак у таквом стању, а најчешће је још један напред или навише, небитно од висине куле, односно издизања изнад земље, постаје погубан и раван самоубилачком чину.
Отрежњење и враћање у нормалу, враћање на земљу и међу нормалне људе, је једини лек за оне који „болују од висине“. Најлакше из стања вртоглавице се враћају они који су ближи тлу, ближи догађајима и људима, а много теже они који не хајећи за упозорења се удаљавају од реалности, пењући се до нереалних висина, којима нису дорасли, док за оне који су на кулама „изнад облака“ скоро да и нема спаса. Последњима ни породица не може помоћи, јер је и она, по дифолту, инфицирана истом болешћу.
Свака од ових категорија људи који „болује од вртоглавице“, није свесна колика је то опасност за њих и оне који су у њиховој близини, јер су све вртоглавице исте, ни мале ни велике, не зависе од висине у метрима већ од стања ума онога који је проживљава. Ако се и десе, најбоље би било да се не понављају и чине исте грешке које доводе стања „ја горе-ви доле“, односно да се не доводи у опасност да се изгуби тло под ногама, тло на кога га је Свевишњи поставио, а другима одредио висине дајући им могућност да безопасно лете.
Просто речено, ако немаш крила или не умеш да им нађеш замену за висине којима стремиш, онда буди ту где јеси. Размишљај и даље о небеским кулама, али немој да вртоглавица буде последње стање твог ума. За то ти не требају мале или велике куле, довољно је само да ниси на земљи и да друге гледаш одозго.
21.март 2018. Драган Вељковић