5.
Човек је чудно биће. Онај ко га је створио, Бог или природа, доделио му је изузетне способности. Користећи те своје способности на најразноврсније начине човек је, да би себи помогао или другима одмогао, по потреби, конструисао најчудноватије машине и апарате, најневероватније склопове и уређаје. Нека од тих генијалних људских творевина је много помогла, а и даље помаже људима у савлађивању тешких и компликованих послова, друге, нажалост, својом разорном моћи, својим убојним потенцијалом уништавају и разарају све на шта наиђу, а веома често и саме људе.
Те ноћи, 24. марта 1999. године једна таква генијална људска творевина је за кратко време, само за пар десетина секунди својом разорном снагом успела да уништи оно што је много вредних људи месецима и годинама градило убивши при томе и једанаесторицу људи. Лансиране чак из Јонског мора три ракете типа „Томахавк“ прелетевши километре брда и долина, „паметно“ се скривајући од радара и дејстава противваздушне одбране нашле су склониште у Куршумлији да ту заврше свој пут и баш ту истоваре свој смртоносни товар.
Те ноћи су сви који су се задесили у горњем делу касарне, у мањим склоништима за војнике или на отвореном простору као ја и, после сам чуо, неколицина стражара, стајали избезумљени, посматрајући дејство једне такве „паметне људске творевине“. Нисмо се могли чуду начудити. Већина је мислила да сања, да се овако нешто стварно не може догодити. Одједном из доњег дела касарне чуо се глас:
– Узбуна, Брзо сви доле! Погођено је склониште! Морамо спасавати људе! Узбуна! Брзо сви доле!
Та вика вероватно неког официра тргнула нас је из сна. У моменту смо се освестили и потрчали доле. Непознати официр је и даље викао са намером да прикупи што више људи. Када смо пришли склоништу имало се шта и видети. На месту где је некада било бетонско игралиште стајала је огромна, као кућа висока, гомила изломљеног бетона са кратером у средини из ког је куљао густ, црни дим. Околне зграде биле су избушене као швајцарски сир, ближе до темеља разваљене, прозори и врата изваљени, плафони попадали, поломљено стакло и покидани каблови на све стране.
Војници и старешине који су били ближе већ су почели са рашчишћавањем прилаза склоништу, желећи да што пре дођу до људи који су се налазили у склоништу. Скоро у исто време дошла је и патрола полиције из града да пружи помоћ. Недуго затим и екипа хитне помоћи из града је стигла на лице места. Сви смо одједанпут заборавили малопређашњи ужас, савладали страх и јурнули у улазе и ходнике огромног склоништа, за које се до малопре веровало да га никаква сила не може срушити, са жељом да што пре стигнемо до људи и извучемо их напоље, на сигурно.
Од барутних гасова није се могло дисати чак ни уз помоћ заштитне маске. Због нестанка струје у ходницима се буквално није ништа видело па смо тумарали по мраку, саплитали се и ударали о зидове и преграде. Уз помоћ дозивања и слабе светлости појединих батеријских лампи и џепних упаљача ипак смо се некако оријентисали и веома брзо прва тела онесвешћених људи из склоништа су изнешена напоље. Једно за другим, уз често излажење ван и самих спасилаца јер је у склоништу недостајало ваздуха, напоље је изнешено у спас, у живот, двадесет седам безживотних, онесвешћених тела. Ти несрећници су ипак имали среће да смо до њих могли стићи на време, па су спашени сигурне смрти. Нажалост, није се до свих могло стићи. Огромна бетонска плоча разваљена експлозијама, коју је тек сутрадан једва извукла велика дизалица, препречила нам је пут. До преосталих једанаест људи није се могло пробити ниједним путем, ниједним ходником. Неки су покушали одозго, преко самог кратера али се ни ту није могло. Та несрећна једанаесторка је остала у разрушеном склоништу до сутрадан. Остали су ту, у центру склоништа где су пре неколико сати ушли мислећи да ће сачувати своје животе и ту су, због дејства експлозије и недостатка кисеоника, нашли своју смрт.
Ту негде, пред сам крај спашавања, не верујем да ико зна у колико сати, јер нам се спашавање повређених учинило дуго као вечност, чула се бука авионских мотора. Стао сам и инстиктивно погледао у небо. Није се ништа видело сем огромног броја звезда али овог пута није било сумње. Јасно се чула бука великог броја авиона. То што сам ја чуо, чули су и остали. И пре него што је ико реаговао, пре него што је ико имао времена да се помери, на касарну се сручио још један товар смртоносних бомби. Срећом, овог пута циљ је био горњи део касарне, неких стотинак метара удаљен од нас. Једна, друга, трећа. Низале су се експлозије једна за другом, свака посебно правећи земљотрес, ерупцију, буку и лом, свака изазивајући невиђени страх и панику код свих. Ја сам избројао осам, после су ме неки убеђивали да је било десет, свеједно, свака ми је изгледала дуга као вечност и свака ми је одузела по годину живота. Стајао сам укопан на једном месту, тресући се као прут од страха неспособан да било шта учиним.
За кратко време горњи део касарне, место у ком је до малопре било доста војске, где сам и ја био, претворио се у огромну буктињу. Горели су погођени магацини, горели су поломљени борови, горела је трава и земља. Пламен се дизао на десетине метара увис сабласно обасјавајући читав круг касарне и добар део града. Злокобно завијање авиона који су очигледно кружили изнад није престајало дуго после бомбардовања, додатно повећавајући нашу нервозу и страх.
Сатерани између два места бомбардовања, обасјани невероватно великим пламеном, окружени црним густим димом који је пекао очи и резао груди, нисмо знали на коју ћемо страну. Непрестано надлетани од стране невидљивих нападача осећали смо се као у мишоловци. Требало је наставити потрагу за преживелима, требало је покушати гасити пожаре али нико није знао хоће ли се у следећем налету непријатељске авијације наћи на мети злокобних сејача смрти.
Страх и паника се очитавала на већини лица. Без обзира на све припреме, без обзира на учења и вежбе, нико, па ни професионалне старешине до сада нису биле бомбардоване, нису имале такво искуство, па је било нормално да се није знало шта радити. Пала је команда: прочешљати читав круг касарне, сићи још једанпут у погођено склониште са надом да се пронађе још који преживели, а онда, на први звук авиона, прескочити жицу и отићи у град јер је било очигледно да гађају само касарну.
Тако је и учињено. Чини ми се да је претражена свака стопа круга касарне али срећом, у касарни није више било повређених. Склониште је још једном претражено, до места где је пала плоча све је било чисто. Ватрогасна јединица је покушала да гаси пожар али то је било немогуће. Пламеној стихији се једноставно није могло прићи. Благи поветарац је бацао пламене језике на десетине метара унаоколо, температура је на педесетак метара од места пожара била неиздржива. Касарна је горела читаву ноћ па се чак и сутрадан одатле пушило.
Вероватно задовољни учинком јер се стуб густог дима дизао на километре увис, јер се пламена буктиња могла видети, како су после мештани причали, чак са даљине од двадесетак километара, немилосрдни нападачи, „сејачи демократије“ су се после дугог кружења над местом злочина коначно повукли. Иза су оставили хаос и пустош. До само пре сат времена једна од најлепших касарни, касарна „Боровњак“ је скоро до темеља уништена. Прелепи травњаци су преорани кратерима бомби, столетни борови поломљени и израњављени ударцима гелера и искиданих комада бетона, зграде полупане и запаљене. Од изванредне лепотице остали су само голи зидови и бетонске конструкције да сведоче да је некада ту била касарна.
6.
Двадесет пети март хиљаду девесто деведесет девете године. Густи облаци магле или дима обавијали су околне планине сакривајући од погледа њихове врхове, дајући им чудан изглед. Са истока се стидљиво пробијајући се кроз прозрачни вео магле, најављивало Сунце. Са огромних даљина послало је своје топле зраке да окупају читаву планету Земљу, да је умију и обуку у нови сплет дивних боја. Послало је своје чаробне топле прсте и напаћеном српском народу са жељом да га огреје, утеши и охрабри. У овим тешким временима када су нам сви окренули леђа, када су нас сви преварили и издали, када су нас огромне канџе НАТО-а, те злокобне, фашистичке организације стравично притиснуле са свих страна претећи да нас коначно униште, једино је Сунце, тај вечити извор топлоте и живота, стало на нашу страну. И док је деветнаест најсавременијих земаља у свету, са најмодернијим наоружањем, са најчуднијим технологијама које „све виде и све знају“, читаву ноћ оргијало и славило због напада на једну малу земљу, док су „господари мрака“ читаву ноћ Србијом сејали смрт у име демократије са жељом да нам све помраче, дотле је наш једини пријатељ, Сунце, рано ујутру разјурило све мрачне силе и донело нам спас.
Тако се бар мени чинило, јер сам завршетак ужасне, непроспаване ноћи и појаву светлости и сунчевих зрака, заиста доживео као спас. Промрзао, исцрпљен, смртно преплашен и изгубљен, невероватно сам се обрадовао Сунцу. Надао сам се да ће са његовим појављивањем коначно завршити ужасна ноћна мора, да ће до тада најдужа ноћ у мом животу прећи у заборав, заувек, које ћу се сећати само као тужне успомене. На жалост тада нисам ни могао слутити да је то што се догодило тек само увод у један дуг, прљав рат који је мени, а верујуем и већини Срба донео много нових непроспаваних ноћи, много патњи и страдања. А Сунце је само радило свој посао, онај исти који ради већ милионима година уназад.
Изломљен, утучен, изгубљен, опружио сам се по земљи, уместо јастука загрливши један дрвени сандучић који се ко зна како нашао ту поред мене. Нисам више имао снаге ни да се померим. Ситни, оштри каменчићи на које сам налегао жуљали су ме по читавом телу. Топли сунчеви зраци који су се пробијали кроз проређену борову шуму миловали су ме по образима. Утонуо сам у дубок сан.
Не знам колико дуго сам тако лежао. Када сам се пробудио сунце је већ било високо одмакло. Једна сенка, неки човек, стајао је одмах изнад мене. Уплашено сам скочио на ноге. Мој отац, мој Пера, снажно ме је загрлио и почео да плаче. Ништа није говорио, само ме је снажно притискао на своје груди и тихо јецао.
– Само кад си жив! – коначно је рекао бришући сузе. – Ми смо доле већ умрли од страха.
– Одакле… Шта ћеш овде? – збунио сам се, присећајући се ужаса који сам преживео.
– Како шта ћу? Чим су јавили за бомбардовање, одмах сам дошао. Сву ноћ те тражим. Нико да ми каже где си!
– Знам… Али? – покушао сам нешто да кажем, ни сам не знајући шта. Очево присуство ме још више збунило.
– Ћути! Нема везе! Важно је да си ти мени жив и здрав!
Загрлио сам свог оца и снажно га стиснуо. Мој Пера, мој велики отац је био ту, као и увек када затреба да ми помогне. Јесте да се у последње време нисмо баш најбоље слагали, то је ваљда нормално, разлике у начину гледања међу генерацијама су одувек постојале, али ја никада нисам посумњао у љубав и добре намере мог оца.
Мало ме је бунило то што мој Пера плаче, јер га никада до сада нисам видео да плаче. Држао сам га обема рукама тако чврсто да, чини ми се, није могао да дише. У том моменту није се знало ко коме више треба и ко кога чвршће грли. Присетио сам се тренутака из детињства када су ме плашили велики сеоски пси или ужасне сенке са зидова или забачених мрачних углова које би он за тренутак, без проблема растерао. И он је мене чврсто грлио, тихо јецајући, плашећи се ваљда да ће му неко из загрљаја отети сина јединца.
-Како су мајка и Милијана? – једва сам некако превалио преко уста.
– Ух! Ја сам их потпуно заборавио. – лупи се мој отац руком у чело. – Морам одмах кући да им јавим да сам те нашао иначе ће обадве полудети.
Поздравили смо се и он је одмах одјурио кући. Пре него што сам ишта могао да кажем он је већ одмаглио иза пријавнице. Желео сам да му још нешто кажем, да му нешто поручим, да још мало разговарамо. Чини ми се да ме није било страх, али би ми било веома драго да ме опет загрли и да ме тако чврсто држи. Осећао сам потребу да буде ту, поред мене, да ме чврсто стегне својом топлом, нежном руком и тако поведе из овог пакла. Али мој Пера је имао преча посла, морао је да јури назад у Житорађе како би што пре јавио мајци и Милијани да сам жив.
Подигао сам главу и осврнуо се. Није вредело да се цмиздри. Мора нешто да се уради. Отац је био у праву, најважније је да сам остао жив и здрав, могле се и горе завршити. Рат је, треба га преживети. У оваквим условима најлакше је полудети. Мора све да се заборави и да се крене даље.
Снажно сам удахнуо свеж планински ваздух, кришом обрисао сузе којих сам био свестан читавог времена разговора са оцем и кренуо ка оближњој групи војника. У међувремену, док сам спавао, стигла је велика покретна дизалица из „Металца“ и две специјалне екипе за спашавање из Прокупља и Ниша. Дизалица је увелико радила, пар багера и булдожера такође, са циљем да се што пре рашчисти срушени пролаз кроз склониште и настави потрага за преживелима. Нажалост, преживелих није било. Екипе су сишле у разрушено склониште и почеле да износе настрадале старешине. Једно за другим изнешено је и испред улаза сада већ бивше комаде, поређано једанаест тела.
Ти јадници који су имали ту несрећу да се нађу са друге стране или баш испод огромне плоче коју су срушиле страшне експлозије, лежали су непомично, један поред другог, као да су тиме стављали до знања да су заједно радили, заједно живели и ето, на крају, заједно погинули. Црни, нагарављени, испијени од топлоте и дима, гледали су горе, са изгореле земље право у небо одакле им је долетео страшни суд, ваљда са надом да ће га победити.
Прогурао сам се кроз гомилу и стао одмах изнад тела страдалих. Ситно тело младог капетана са брчићима лежало је одмах исред мене. Нагарављен од дима, испијених образа, благо ми се смешкао. Уморна, неиспавана душа коначно се смирила. Капетан је утонуо у дубок сан из ког се више никада неће пробудити. Неће му више сметати џомбе на путу, неће га будити сваки ударац точка у рупи или промена правца кретања. Сишао је у склониште са жељом да се мало одмори и испава, а заузврат је добио вечити одмор и сан. Само ситне, уплашене очи којима је упорно гледао право у небо као да су говориле да се оне још нису умориле, да су требале још дуго да гледају.
Лагано сам пришао капетану кога сам само пар сати пре погибије возио и склопио му очи, тихо јецајући. Спустио сам капке човеку чије име и презиме не знам, кога никада раније нисам видео, али који ми је за кратко време, док сам га уморног у камиону возио, својим понашањем и својом добротом освојио срце. За тренутак сам се понадао да ће их, као претходне вечери када је у камиону спавао, изненада отворити, да види где смо и докле стигли али то се није догодило. Његове очи биле су заувек затворене, чврсто склопљене, угашене за сва времена.
Нисам могао више да издржим. Гласно сам заплакао и побегао са тог места. Неиздржив бол парао ми је главу и стомак. Сазнање о погибији младог капетана који је толико желео да ме поведе са собом, како би ме заштитио, начисто ме дотукло. Више нисам имао снаге ни да се држим на ногама. У глави ми је зујало као у кошници. Помешане и искидане слике минулих догађаја убрзано су се вртеле без икаквог реда и смисла. Час сам видео ракету како пада право на мене, час искривљена, деформисана лица мојих сабораца, час прелепи смешак моје Милијане. У једном моменту све се окренуло наглавачке. Изгубио сам равнотежу, а одмах затим главом ударио у земљу. Био сам онесвешћен.