Са смрћу свештеника и војводе Домитрија Николића остаје упражњена парохија житорађска те с тога у почетку парохија нема сталног пароха, већ парохију опслужују свештеници из других парохија. Најпре Коста Јанковић до краја 1884, а потом Стајко Марковић звани „Поп Невоља“. Један врло занимљив лик о коме нема нешто много података али из имена се да наслутити да је на неки начин био необичан човек. Родом из околине Гњилана, такође национални борац за ослобођење од Турака као и Поп Миче. Изгледа да је по предању убио неког арнаутина па је стога прешао у Топлицу, настанио се у Прокупљу али је као убица био стављен под забрану свештенодејства док не окаје свој грех, а по наређењу митрополита Михајла. Краљевом милошћу враћен је у службу и постављен за пароха у Каменици код Гњилана. После службовања у Житорађи кад је формирана парохија у Дубову, бива постављен за пароха дубовског. Поп Стајко био је познат у гњиланском крају као „Дели Папас“, а у Топлици као „Поп Невоља“, због тога што је највероватније био неписмен па му је књиге водио општински деловођа Јован Лаушевић из Коњарника. Поп Стајко је само потписивао документа својим невештим потписом. Службу Божију је служио напамет што није била реткост у временима кад књига није било. Умро је 1908. у селу Прекопчелица где је и сахрањен.
Са доласком нових свештенослужитеља у парохији житорађској наступа једно ново време, време напретка како црквеног тако и културног и образовног уздизања читавог краја. После попа Стајка, на парохију долази познати национални радник из царског Призрена Ђорђе Кампарелић, који је пре тога радио као професор и ректор призренске богословије. Ђорђе је био рођени брат Саве Кампарелића, свештеника прокупачког. Пре доласка на парохију у Житорађи Ђорђе је био интерниран у Малу Азију (нема ближих података, вероватно у област Цариграда), да би на интервенцију чувеног руског конзула познатог пријатеља Срба Јастребова био ослобођен, али није смео да се враћа у Призрен већ је прешао у ослобођену Србију 1882. године(Часопис Православље, Бгд.1937г. бр.2 и 3 стр 194). У Житорaђи службује до 1894. године када бива премештен у Лесковац. У Призрен се враћа тек после Првог светског рата на место окружног протојереја. Пензионисан је 1926. године због болести и умире у Београду на дан Првомученика и архиђакона Стефана 9.1. 1937. године у осамдесетој години.
После њега на парохију бива постављен такође чувени национални и верски радник, културни посленик прота Танасије Урошевић. Прота Таса је рођен у околини Соко Бање 1860. године. На парохију у Житорађи долази као пензионисани судија духовног суда. Као Окружни протојереј у Прокупљу иде као члан једне делегације у Одесу 1911. године. 1919. године бива прeмештен у Ниш, где је служио све до пензионисања. Умро је за време другог светског рата. Поред историјско-књижевног рада, прота Таса ће остати упамћен као свештеник у чије време су сазидане обе цркве у Житорађи. Такође је изграђена и нова школа на црквеном плацу који је поклонила црква, због чега је школа првобитно и носила назив „Задужбина цркве Житорађске“.
Поразно је то да је после 1945. и тзв. ослобођења, један пионирски рад свештеника парохије Житорађске на пољу вере, образовања и културе, био у потпуности скрајнут и проглашен декадентним или застарелим, и ако су управо свештенослужитељи били носиоци сваковрстног напретка у тек ослобођеној земљи после вишевековног ропства под Турцима. Али, нека то буде поука и упозорење младим нараштајима да поштују темеље своје вере, културе и историје, и људи који су је стварали.
Aутор; Горан Поп Антанасковић
Коришћена литература:
Летопис цркве житорађске
Споменица Тасе Урошевића, Ниш 1929. г.
Монографија села Житорађа; Живојин Станисављевић