Топлички устанак је значајан догађај у историји Србије у Првом светском рату. Био је то једини устанак на територијама окупираним од војске Централних сила. Потрајао је око месец дана. Избио је у другој половини фебруара и одржао се тридесетак дана. Обухватио је територију Топлице, Јабланице, Јастрепца, источних и средњих предела Копаоника.
Избијању устанка допринело је више чинилаца, а на првом месту стање у окупираним областима. Пред успешном офанзивом армија Централних сила у јесен 1915. године, српска војска се морала повући преко Албаније. У Србији су формирани органи окупационе власти, који су сталном политиком денационализације (затварање српских школа, забрана српског језика, обичаја, спаљивање књига) и безобзирном пљачком, реквизицијом и одвођењем у интернацију, изазвали огорчење становништва. Бугарски освајачи су чак узели улогу ослободилаца, пропагирајући да су окупиране области Србије у ствари стара бугарска територија!
Улазак Румуније у рат на страни Антанте, у августу 1916. године, пробудио је наду српског становништва да ће ускоро доћи до пробоја Солунског фронта. Појединци су се тада наоружали и избегли у шуме. Потпоручник српске војске Коста Војиновић Косовац, није се могао повући са главнином војске зато што је био рањен. Он је остао у Косовској Митровици и први започео рад на стварању организованог покрета отпора. У лето 1916. формирао је у Лепосавићу чету, језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда.
Српска Врховна команда је, у вези са планираном офанзивом армија Антанте крајем септембра 1916. упутила Косту Миловановића Пећанца, резервног пешадијског поручника и ранијег четничког војводу, авионом у Топлицу. Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења, добио задатак да створи тајну организацију отпора, која ће ступити у борбу тек када савезничка и српска војска пробију Солунски фронт и стигну до Скопља.
Из записника од 8. фебруара 1917. види се да је устанички збор решавао следећа питања: утврђивање плана за будући рад и проширење устаничких организација на територији целокупне Краљевине Србије. На предлог војводе Косте Пећанца, четрнаесторица устаничких вођа донели су устаничко решење: да се продужи са ширењем и радом четничке организације „не презајући од опасности“, да се изда наређење свим војним обвезницима да нико не иде на бугарску регрутацију, већ се имају сви наоружати и од њих образовати сеоске чете, и да се склањају од непријатеља и да се чекају даља наређења, затим да се пошаљу устаничке — комитске чете, од 25 комита, на десну страну Јужне Мораве, једна у пиротску околину, а друга у Крајину. Од тих чета да се формирају Пиротски комитски одред, са седиштем у Пироту, Крајински комитски одред саседиштем у Зајечару. Устанички прваци изабрали су Тошка Влаховића за команданта Крајинског одреда, а Јована Радовића за команданта Пиротског одреда. И на крају, скуп је решио: „под управом Централног комитета налазе се сва четири одреда којима се данас одређују тачни рејони дејства, кретања, рада и командовања“. На састанку у Обилићу устаничке вође донеле су и одлуку да се 11. фебруара 1917. године објави прокламација о дизању оружаног устанка против бугарско-аустоугарске окупације и окупационог система и против регрутације српског живља за бугарску војску. Против овакве одлуке били су војвода Коста Пећанац и његов ађутант Милан Дрљевић. Устанички прваци одржали су и 10. фебруара састанак у Доњем Коњувцу, где су се договорили о даљој организацији. И ту је извршено раздвајање комитских одреда. Војводе и команданти Тошко Влаховић и Јован Радовић узели су „по 25 одабраних четника“. Тога дана уследила је наредба војводе Пећанца за Крајински одред са конкретним устаничким задацима. Највеће и најмногољудније устаничке борбе са бугарским окупационим јединицама и Шиптарима у саставу бугарске војске вођене су у јабланичком срезу. Борбе су отпочеле презваничног објављивања оружаног устанка.
Од 11. фебруара до 1. марта 1917. године, у јабланичком срезу вођено је преко 80 герилских борби и 35 мањих оружаних сукоба. Борбе су вођене у 71 месту и насељу. Највеће и најжешће борбе између јабланичких војних комитских јединица и бугарске окупационевојске одиграле су се код: Бојника, Кремена, у Ђацима, код Лебана, Ђелиног Дола, Секицола, Мрвеша, Ваљаличког лаза, затим у Житном Потоку, Савинцу, Плавцу, код Косанчића, Доњег Момчилова, потом на Брвенику, Гајтану, Петровацу, Секирачи, Туларком вису, Медвеђи, Медевцима, Реткоцеру, Брајини, Спонцу, Свирцу, Лисици, Кривом Долу, Врапцу, Васиљевцу, Боровцу и код Петриља. Јабланилки устаници водили су жестоке борбе са бугарско-шиптарским јединицамана прилазима насеља старе српско-турске границе. Бугарска војска имала је највеће губитке у борбама: на Кремену, Бојнику, Лебану, код Петриља, на Свирачкој и Брабачкој коси, код Злате, на Лисици, Брвенику, Ђацима, Мрвешу и Житном Потоку. Ослобођена је велика територија Јабланице и Пусте Реке. Заузето је Туларе без борбе, затим, 12. фебруара, ослобођена Медвеђа, потом Бојник , а 16. фебруара 1917. године и српско место Лебане. Устанак у Јабланици је успео, био је ослобођен цео јабланички срез, а почео је да прераста из герилског рата у фронталну борбу, са чврстом командом, јединственим планом и руковођењем устаничким војним јединицама. У томе је највећу улогу имао командант Јабланичког комитског одреда капетан Милинко Влаховић, наравно уз помоћ војводе Димитријевића и команданта Крајинског одреда Тошка Влаховића. Устаничке комитске чете однеле су велике победе и ослободиле територију „комитску државицу“, по правцима север-југ и исток-запад око 80 километара, а по кружном фронту дугу 240 километара. Ту слободну територију требало је да брани устаничка комитска војска од 364 коњаника и са 12.782 пушке. Устаници су били наоружани лаким наоружањем – пушкама. Имали су и десет митраљеза, од којих два неисправна.
Повод за избијање правог устанка је било регрутовање српских младића у бугарску војску. Незадовољство Срба се снажно повећало и нашло израз у сукобима и нередима. Команданти су 21. фебруара у селу Обилић (Бојник) код Лесковца, већали и гласали о дизању устанка. Једино је Пећанац био против, али се морао сложити да се иде на устанак и да буде његов вођа. Подељене су и зоне одговорности; Војновић је био одређен за Копаоник и долину Ибра, Пећанац за Топлицу, Милинко Влаховић за Врање, Тошко Влаховић за Тимочку крајину, а Јован Радовић за Пирот. У прогласу је писало да ће се “дан општег устанка и место мобилизације одредити касније.” Карактеристично је да је устанак, када су команданти дошли на терен, (спонтано) већ био у току. То потврђују и аустроугарски извори: војни аташе у Софији је знао да се у региону Прокупља, Куршумлије и Лебана већ десио устанак.
Крајем фебруара и почетком марта 1917. године устаници су контролисали територију између реке Расине, Копаоника, Јужне Мораве и Ђуниса. Ни мимо ове територије окупатор није био миран; одметничке чете су биле веома активне и успешне код Књажевца, Зајечара и Сврљига. Први одговор Бугарске и Аустроугарске је било бројно јачање сопствене војске, што су извели пребацивањем трупа са Солунског, Италијанског и Источног фронта. Процењује се да су сконцентрисали око 30.000 војника.
Обрачун са устаницима је почео 12. марта у рејону Дубци-Златари где су Аустроугари опколили 13.000 људи. Борбе су трајале 20 дана. Против аустроугарских трупа, Војновић се прихватио борбе код Блаца, Јанкове клисуре и Бруса. Војновић је имао успеха и цени се да су ове битке биле и највеће устаничке победе.
Са друге стране, Пећанац је избегавао борбе и мале комитске чете пребацивао у непријатељеву позадину. Браћа Влаховићи, притиснути од надмоћније силе, повлачили су се и прелазили у герилу. Бугари су заузели Прокупље 14. марта, а Аустроугари Куршумлију (16. марта). Још десет дана је трајало сламање устанка; 25. марта Бугарска је прогласила крај операција.
Од 5.000-6.000 устаника, половина је убијена. Убијани су и старији људи, жене и деца. Према подацима самих Аустријанаца, побијено је око 30.000 људи. Пећанац и Влаховић су се са 2.500 људи успели склонити.
Без обзира на све мере Бугарске и Аустроугарске, мир се није сасвим вратио ни у Топлицу, ни у друге делове Србије. Слично је било и у Црној Гори – борбе су се наставиле са пролећа 1917, а поред старих чета су настајале нове. Регион дејстава се протезао од Херцеговине до Пирота и на северу до Неготина. Окупаторске снаге су опет вршиле одмазду над цивилним становништвом, али су такође примениле и једну новину: образоване су такозване “противчете”, чији је задатак био да гони одређену чету до уништења. У борбама најуспешнији су били Војновић, Пећанац, браћа Влаховићи и Јован Радовић. Међу њима није било довољно сарадње, а између Војновића и Пећанца су трајала међусобна оптуживања.
Акције комитских чета су трајале целу 1917, без обзира на жртве. Окупационе снаге су успеле да нанесу осетне губитке и да ликвидирају неке вође, а тријумфовале су када је децембра 1917. код села Гргура убијен Коста Војновић. Оружани облик отпора је трајао све до пробоја Солунског фронта.
Извор; Топлички устанак 1917.године, аутора Петка Марјановића