Пролеће, 19 и 20. глава, Бранимир Ђорђевић – крај романа
19. Тмурни зимски дани монотоно су се ређали један за другим. Сваки нови црњи и суморнији. На сунце смо већ заборавили као да никада није постојало. Суморно у ваздуху, суморно у души. Нема осмеха, нема радости. Њима је приступ у нашу кућу забрањен. Присутна је самоту туга, патња, бол. И јуче,Даље…