Зоран Радмиловић “Краљ хумора и импровизације”

Зоран Радмиловић био српски глумац, који је имао неке од најупечатљивијих улога у историји бивше југословенске кинематографије. Његова најпознатија улога била је у позоришној представи Радован III, по којој је добио титулу Краља хумора и импровизације.

Рођен је 11.маја 1933.године, од оца Момчила, судије и мајке Љубице, домаћице, у Зајечару. Деда по оцу Рихард Ланг, био је Немац, железничар. Оженивши се Зорановом бабом Стевком, прешао је у православље и узео име Радмило. Одатле потиче породично презиме Радмиловић.

По очевој жељи уписао је Правни факултет у Београду и после две године га напушта. Потом је студирао на Архитектонском који такође напушта, а убрзо уписује Филолошки факултет, одсек енглески језик. Упоредо је опробао глумачке могућносту у КУД „Иво Лола Рибар“. Тада одлучује да напусти студије енглеског језика и посвећује се глуми. На наговор главне глумице, која му је била симпатија са којом је био партнер у културном уметничком друштву уписује и поступно апсолвира глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, те започео каријеру у Београдском драмском позоришту (1962—1968), у коме је испрва наступао у мање значајним представама. Дипломирао је 1963. године по повратку из војске.

Године 1964, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић добија насловну улогу представи „Краљ Иби“ (на сцени Атељеа 212). Током настајања представе његова глумачка надареност довела је до тријумфа импровизације (велики успех остварује и на гостовањима у Паризу, Москви, Њујорку, Венецији и др.). Касније ће „своју сцену“ поново представити (заједно с каснијим Радованом III Душана Ковачевића) две деценије.

Иако је остварио низ успелих улога у позоришту (стални је члан Атељеа 212 од 1968. године до смрти), на филму, телевизији и естради, све су оне остале у сенци „улоге живота“ у „Краљу Ибију“ (чак и кад се ради о бриљантном остварењу – улози Молијера у истоименом комаду М.А.Булгакова, за коју је награђен Октобарском наградом града Београда).

На филму је дебитовао 1962. године (Чудна девојка, Јована Живановића) и одиграо око двадесет улога. Главне је остварио у филмовима Глинени голуб (Т. Јанић, 1966), Рам за слику моје драге (Мирза Идризовић, 1968), Поглед у ноћ (Н. Стојановић, 1968), Павиљон 6 (Л. Пинтилије, 1978), Срећна породица (Гордан Михић, 1980). Остварио је укупно 154 улога aли улоге Радована III и Били Питона у филму Маратонци трче почасни круг (1982) су вечне.

Своју последњу 299. представу „Радован III” је одржао 9. јуна 1985. године уз велике болове, али опет уз његову велику жељу представа је одржана до краја. Само три дана касније пребачен је у болницу из које се није вратио. Преминуо је 21. јула 1985. године у 53. години живота на Првој хируршкој клиници од проблема са дигестивним трактом. Кремиран је, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом Гробљу у Београду.

Био је ожењен глумицом Дином Рутић, која данас живи сама. Његова ћерка Ана је инспирисана њиме и написала две књиге – „Залажем се за лаж“ (2009) и „Кад је свет имао бркове“ (2011). Ћерка Зорана Радмиловића је преминула 7. фебруара 2017. године у 43. години.

Зоран Радмиловић је био: дружељубив, духовит, циничан, шармантан, прек, осећајaн, сетан, јогунаст, неповерљив, искључив и арогантан. Градио је слободу глуме, која друге глумце није ометала, већ им давала на значају. Био је прожет снажном акцијом да се лик ослободи свега што би на њему могло бити лажно, извештачено и неуверљиво.

Добитник је многобројних награда од којих издвајамо 1983. награда Добричин прстен. Неколико дана пред смрт примио је, у болничкој постељи, Седмојулску награду СР Србије. Добитник је октобарске награде града Београда.

А у његову част додељују се Награда Зоран Радмиловић од 1988. у оквиру Стеријиног позорја у Новом Саду, додељују је „Новости“, Награда „Зоранов брк“ се додељује сваке године у част Зорана Радмиловића на манифестацији „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару. Награда је установљена 1991. године.

Улица у Зорановом родном Зајечару носи његово име, као и једна улица у Београду. Постоје и његови споменици у оба града.

21.јула 2010. на његовој кући у Милешевској улици у Београду постављена је спомен плоча у Радмиловићеву част, у организацији Атеље 212 и челника општине Врачар.

Зоран је умео да каже „Кад полазим од куће мрзим и себе и публику, а кад представа почне, сва та мржња и јед експлодира у своју супротност, у љубав.