Житорађа, иако слабо развијена општина, поседује неспорне потенцијале када је реч о људским ресурсима и свакако је крај са великим бројем признатих научника, спортиста и других познатих особа које су се у својој струци прославили и ван Добрича. Порекло из општине Житорађа вуку значајни људи, који у најразличитијом областима од науке до спорта, поред своје личне афирмације, промовишу и завичај, у којем су одрасли или и даље ту живе, а није им посвећена довољна пажња, а својим радом могли би да пруже пример другима.
Територија Добрича је сведок бурне историје, смештена на раскршћу важних путева на којима су се преплитали интереси многих великих сила током историје. Под оваквим околностима у сваком раздобљу, почев од стварања средњовековне српске државе до данашњих дана, издвајали су се људи који су својом интелектом или пак храброшћу обележили историју овог краја. Данашња генерација, мало зна о великанима овог краја. Зато кроз серијал текстова “Знаменити Добричани” представићемо ове личности широј јавности.
Општине Житорађа и Дољевац изнедриле су велики број људи који су својим радом допринели њеном развоју или дали свој допринос науци, култури, уметности, спорту. Многи од њих постали су познати и много даље од локалне средине из које су потекли, док је друге време бацило у заборав. Ова наша рубрика настала је с намером да све нас подсети на значајне људе из нашег краја и тако их сачува од заборава, али им тиме ода и почаст за допринос који су дали не само локалној заједници, него друштву уопште.
Свакако један од најистакнутијих наших становника је проф.др Новица Рандјеловић, биолог, дугогодишњи професор многих факултета у земљи, један од оснивача Департмана за билогију на ПМФ-у Нишу, такодје и један од најбољих познавалаца биљног света и биљних заједница југоисточне Србије, по коме је једна врста из породице шафрана добила његово име. Један је од оснивача Јужно-српске ботаничке школе. Остао је запажен и политички ангажман проф. др Рандјеловића, јер је у једном мандату био и председник дољевачке општине.
Новица Рандјеловић родјен је у Кочану, селу дољевачке општине,15 .септембра 1937.године. Иако је био дете неписмених родитеља, које је одрастало у тешким послератним условима, достигао је и престигао многе савременике. – Мој избор је био да останем да живим у месту свог родјења. Где год да сам ишао због школовања или рада увек сам се истог дана враћао у моје родно Кочане, које је било полазна тачка за све што сам у животу радио. Удаљено је 100 км од Копаоника, исто толико до Власинског језера, као и од Старе планине, а такодје је на тромедји три велика града и центар је мог света, почиње причу за радио Копријан проф.др Рандјеловић. –Основну школу сам похадјао у свом селу, а такозвану прогимназију, како сте тада звала, у Пуковцу, у трајању од три године. Тада сам и заволео школу као образовну установу, што је донекле одредило мој животни пут. Након тога направио сам паузу у школовању у трајању од две године, а онда завршио још једну, четврту годину прогимназије, што је све укупно, у суштини, пандан данашњој основној школи. Након тога, брат ме је уписао у Мешовиту гимназију у Нишу, коју сам похадјао четири године. Првобитна намера ми је била да након средње школе, студирам на Пољопривредном факултету и будем школовани пољопривредни производјач, али на инсистирање породице, која није била у могућности да ме даље школује, а пре свега оца, уписао сам Вишу педагошку, одсек биологија и хемија и постао наставник. Као наставник радио сам најпре у Коњуху у околини Крушевца, а после и у Пуковцу и Дољевцу, где сам поред биологије предавао и хемију, док је моја супруга, учитељица, држала часове српског језика.
Обавезе на послу и у породици нису га спречиле да даље настави школовање. – Није ми било тешко да постигнем све то, јер сам успео да се добро организујем, а и било сам млад. Кад сте млади ништа не би требало да буде тешко. Медјутим, не могу рећи да је све текло глатко. Наиме, имао сам проблема са одредјеним политичким струјама, које нису дозвољавале младјој генерацији да се укључи у политику. То је и био разлог што сам даље школовање наставио далеко одавде, у Скопљу, на предлог мог колеге и пријатеља Благоја Миленковића. После три године студија, дипломирао сам на ПМФ-у у том граду, 1969. на одсеку за биологију. С обзиром на то да сам имао висок просек, скоро десет, без проблема сам примљен на посдипломске студије у Загребу. Одмах су ме примили и нису се покајали, јер сам оправдао сва очекивања. Магистарски рад одбранио сам пред комисијом коју је водио Стјепан Хорватић, академик, а докторирао пред комисијом коју је водио проф. др Људевит Илијанић, априла 1978.године. Магистрирао сам јануара 1974.године на тему “Флора и вегетација Селичевице”, а докторирао на “Фитоценолошко-еколошким карактеристикама брдских травњака југоисточне Србије”. Четири године обилазио сам сваки педаљ Селичевице, преко 200км2 и пописао 650 биљних врста које расту на овој нашој планини, која је до тада била само делимично истражена. Тај мој рад на кратко је био прекинут тешком саобраћајном несрећом коју сам имао 1970. године, али коју сам, на сву срећу, преживео без последица, тако да сада волим у шали да кажем да је тај датум мој други родјендан, а то онда значи и да сам тридесетак година младји.
Пут је овог врсног ботаничара затим одвео у Приштину, на позив тадашњег ректора Фериса Краснићија. На тамошњем ПМФ-у предавао је систематику виших биљака, а ботанику са екологијом на Пољопривредном факултету. Отварање Технолошког факултета у Лесковцу, отворило је и пут проф. др Рандјеловићу да паралелно постане професор и на тој високој школи, где је предавао микробиологију.
Рад у науци и резултати које је постигао препоручили су га и за политичку каријеру. Проф. др Рандјеловић постаје председник општине Дољевац 1978. године и ту функцију обавља до 1982. Како се један научник обрео у политици? – Па, да се шаљиво осврнем на то питање. Још као дете све ме је занимало, што значи да сам волео да водим сеоску политику. Некако је било логично да и у тој области напредујем, па сам се обрео и у локалној политици. Иако сам имао могућности да и ту напредујем и остварим завидну политичку каријеру, нисам то желео и вратио сам се науци. Функцију председника општине прихватио сам пре свега због жеље да допринесем развоју мог краја и уведем ред у политички живот Општине Дољевац. Ту функцију сам обављао волонтерски. За време мог мандата покренуо сам многа питања од значаја за овај крај. Тада је реализована идеја о изградњи Дома културе, Полицијске станице, амбуланти у многим насељима, а такодје почела је и изградња зграде Дома здравља у Дољевцу и средње школе. Наравно, све то не би било могуће да нисам имао добре сараднике, са којима сам се одлично разумео.
Занимљиво је истаћи да је проф. др Рандјеловић те 1978. године и то не само исте године и истог дана, него, како каже, истог сата постао председник Општине Дољевац, а уједно и доктор наука. Наиме, случај је хтео да су се поклопили датуми одбране докторске дисертације и гласања за првог човека Дољевца. И овога пута проф. је дао предност науци. Отишао је у Загреб на одбрану докторске дисертације, а за председника општине биран је у одсуству, што је био преседан. Без обзира на то изабран је једногласно. – Уз велику подршку мог школског друга Зарија Стојковића постао сам председник дољевачке општине. Истовремено, у Загребу, након што сам произведен у доктора наука, мој ментор и професор Људевит Илијанић, обратио се присутнима речима: “Данас је Југославија добила још једног доктора наука, а опћина Дољевац новог предсједника!”
Политички ангажман омогућио му је да покрене и оствари идеју, коју је са колегама биолозима имао дуго година, а то је отварање Департмана за биологију на нишком ПМФ-у, основаном након раздвајања природних и друштвених наука, које су се до тада заједно изучавале на Филозофском факултету. –Ја сам као професор, након Приштине и Лесковца, стигао и у Ниш. Наиме, на Факултету заштите на раду предавао сам микробиологију животне средине. Али отварање департмана за биологију на нишком ПМФ-у био је мој сан. Тамо сам био и први шеф катедре. Нисам остао дуго на тој функцији, свега годину дана, јер сам стекао услов за пензију 2000. године. Али остварио сам свој циљ, тако да сви овдашњи млади људи који сада желе да студирају биологију могу то да учине у свом граду и јако сам поносан на то своје достигнуће.
Без обзира на девету деценију живота проф. др Рандјеловић, као природњак је и даље врло активан и посвећен природи. Познаје готово сваки педаљ планина не само овог дела Србије, него и многих других које је годинама систематски пажљиво изучавао. Од бугарске до македонске границе, од Бослеграда до Прешева, око Власине , Зајечара, Неготина, Ражња, Параћина, све до Београда. Одличан је познавалац гљива и лековитог биља и врсни стручњак за припрему чајева и ракија траварица. Направио је две завидне збирке биљака, Хербариум месиацум Дољевац и биљну апотеку Херба месиаца. Иза себе има бројне научне радове. Први је, са студентима, у експедицији на планину Острозуб 1983. године открио да ловор-вишња (Прунус лауроцерасус), у народу познатија као зелениче, цвета, упркос до тада владајућем мишљењу да овај ендемо- реликт (ретка, јер је има само на још два места у свету и једна од најстаријих биљних врста на планети ) на том свом природном станишту не цвета. Посебно место у научном раду проф. др Рандјеловића заузимају и истраживања рода Цроцус Л. тј. шафрана, јер је, са сарадницима, нашао две нове врсте, до тада непознате науци. Један је добио име Ц.новиции, а други Ц.рандјеловициорум. Тако је његово име постало познато у овој науци. На “вјек вјеков” проф. Рандјеловић се умешао у свет шафрана, које је изучавао двадесет година, те је логично што су они постали његово омиљено рано пролећно цвеће.
Поред свега тога управо приводи крају јединствену књигу о становницима свог родног Кочана ГЕНЕОЛОГИЦА КОЧАНЕИАНА.
Такодје, може се похвалити и тиме да су његови наследњици наставили путем који је он утабао. Ћерка Виолета је биолог, магистар, а син Владимир такодје биолог, доктор наука, професор на ПМФ-у у Нишу, на Департману за биологију, уједно продекан факултета и аутор више уџбеника биологије за основну и средњу школу. И неки од унука настављају традицију, те такодје студирају, а шта друго него биологију.
Због свог значајног образовно-васпитног и научно-истраживачког рада проф. др Рандјелов ић с правом може понети титулу великана.
ОВАЈ ПРОЈЕКАТ ЈЕ СУФИНАНСИРАН ИЗ БУЏЕТА ОПШТИНЕ ЖИТОРАЂА.
СТАВОВИ ИЗНЕТИ У ПОДРЖАНОМ МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НУЖНО НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ ОРГАНА КОЈИ ЈЕ ДОДЕЛИО СРЕДСТВА.